Razgovarala: Milica Starinac
Foto: Sara Ristić
Za Marka Grabeža, jednog od najtalentovanijih mladih glumaca i frontmena benda KOIKOI, protekla godina bila je uspešna na svim poljima. U Ateljeu 212 igra u dve nove predstave – „Pristanak“ i „Amsterdam“, a na televiziji u seriji „Nečista krv“. Tu je i prvi album sa bendom, potpisivanje za slovenačku kuću Moonlee Records, kao i regionalna turneja s preko trideset koncerata u godini u kojoj jedva da je bilo svirki. Pored svega toga, privukao je pažnju i kad je tokom nedavnog gostovanja na RTS-u pozvao građane na ekološke proteste, a pošto je javno podržao i inicijative poput Združene akcije „Krov nad glavom“ i Solidarne kuhinje, dobar je sagovornik i na temu glumačkog aktivizma.
Nedavno si postao stalni član Ateljea 212, gde glumiš u predstavi „Pristanak“, koja je privukla dosta pažnje. Predstava se osvrće na problem seksualnog nasilja nad ženama, ujedno se baveći i odnosom između prava i pravde. Šta ti je tokom rada na njoj bio najveći izazov?
Svako biranje uloge je na neki način tvoj stav o određenoj temi i tvoja odgovornost da li si je na dobar način predstavio — da li ćemo zaći u patetiku ili propagandu, ili ćemo se duboko pozabaviti temom kojom odlučimo da se bavimo. Autorka Nina Rejn je deo Me Too pokreta i bila je inspirisana njim. S obzirom na to da je glumački svet sada pod budnim okom javnosti, mislim da je trenutak nikad bolji za pričanje o ovoj temi na pozorišnoj sceni.
Prošlu godinu je obeležila i tvoja uloga Efendi Mite u „Nečistoj krvi“. Na koji način pristupaš delima koja pripadaju kanonu domaće književnosti, u odnosu na igranje savremenih tekstova?
Kada smo bili na faksu, pričali su nam o tome da ne treba imati strahopoštovanja prema piscu jer to zna da umrtvi lik, pa često stvar postane neprirodna, neigriva. Scenario Vojislava Nanovića – nastao na osnovu nekoliko pripovedaka, romana i drama Bore Stankovića – ostavlja ipak prostora za minimalno domaštavanje unutar tog sveta.
Kad posmatramo tvoje uloge, stiče se utisak da se dobar deo filmova i predstava u kojima si učestvovao bavi nekim bitnim društvenim temama – od „Branio sam Mladu Bosnu“, preko „Senki nad Balkanom“, pa do predstave „Čitač“ u BDP-u. Koliko ti je taj aspekt važan kad biraš uloge?
Mislim da je stvar više intuitivna. Očigledno je da me takve uloge privlače, ali ne tražim ih svesno. Ponude mi nešto, pročitam i dopadne mi se, a onda kad se odaljim, zaista postoji nit, nešto što mene vuče.
Da li umetnost treba da bude društveno odgovorna?
Da. Bez povezanosti s aktuelnim trenutkom, bez stava, to je onda muzejska stvar koju gledamo kroz izlog i s kojom nemamo dodirnih tačaka. S druge strane, nisam pobornik toga da pozorišni komadi i scenarija moraju da se bave samo sadašnjim trenutkom, jer najveća umetnička dela nose sa sobom univerzalnost s kojom možeš i danas da se povežeš. Tu je zamka kada me pitaš da li mora svako delo kojim se bavim da bude društveno angažovano — da, ali ne tako da isključivo obrađuje današnje teme.
Kada već govorimo o društvenoj odgovornosti, moramo da pomenemo i tvoje gostovanje na RTS-u decembra prošle godine, kada si, zajedno s kolegom Nedimom Nezirovićem, gledaoce pozvao na blokadu auto-puta. Kakve su bile reakcije nakon toga?
Nisam imao nikakve probleme, niti sam to očekivao. To su te aktuelnosti od tri dana – svi jedva čekaju da se pronađe neko novo zaštitno lice, stvar se jako brzo politizuje. Ovo je bila namera nas dvojice građana da, u ime građana, izađemo i kažemo nešto. Nemam nikakve informacije o protestima, niti sam organizator. Imam svoj stav i želju da kao glumac kome je dat medijski prostor, po mom mišljenju preveliki, to odgovorno i pametno iskoristim. Mislim da je to dobra mera – da govoriš u ime drugih, i nekog stava koji se možda ne čuje.
Opet, postoji rizik da svojim ulogama štetiš time što si previše u javnom prostoru kao osoba, imenom i prezimenom. S druge strane, moraš da budeš svestan stvari, a ne da prolaze mimo tebe, a ti se neprestano sklanjaš. Neka sredina, samo neka mera. Mislim da treba ići po osećaju i da se društveni angažman ne doživi kao samopromocija.
Šta misliš o svojim kolegama koje nisu spremne, ili ne žele da preuzmu taj rizik?
Razumem svakog, samo mislim da je pogrešna ta postavka da jedino glumci dobijaju toliko prostora. Ima dosta ljudi u svim branšama pozvanijih da govore o određenim stvarima. Treba znati svoje mesto u društvu, mislim da je to vrlo bitno. Opasna je to pozicija jer možeš da se zaletiš, da pomisliš da znaš više nego što zapravo znaš. Meni je dovoljno da iskoristim priliku da skrenem pažnju na nešto, a oni koji se razumeju neka analiziraju.
Hajde malo da pričamo o tvom bendu, KOIKOI. Ove godine ste izdali prvi album, „Pozivi u stranu“. Šta je to značilo za vas?
Odmalena se bavim muzikom i stvarno sam sanjao o tome da imam fizičko izdanje, CD koji ću da stavim na sto i kažem: „Evo, nešto si urezao, više nije sve u vazduhu“. To je najlepši osećaj, svest da je iz jednog perioda nešto ostalo – kako si se tad osećao i šta si radio. Mnogo mi je drago da su ljudi to prepoznali, imali smo divan odgovor publike, muzičke scene i kritičara. Ta vrsta potvrde ti stvarno daje vetar u leđa.
KOIKOI je osveženje na našoj muzičkoj sceni, a posebno ste dobri u uklapanju elemenata iz više žanrova. Kako dolazite do tog specifičnog zvuka?
Nas četvoro imamo različite muzičke afinitete i to je baš dragoceno, onda može da dođe do nečega tako šarenog. Moj muzički ukus se menja kako se sve više zbližavamo i nalazimo zajedničke tačke. Onda nije ni bitno u kom si žanru, može da bude više elektro ili rokenrol ili da ima etno motive, nebitno je.
Šta možemo da očekujemo od tebe u 2022. godini?
Od sredine februara se u Ateljeu 212 igra predstava „Amsterdam“ izraelske spisateljice Maje Jasur Arad, u režiji Ive Milošević. Što se filma tiče, krenulo je snimanje „Pukotina u ledu“ Maje Miloš, i tu igram veoma zanimljivu ulogu. Na proleće bismo voleli i jednu srednjoevropsku turneju s bendom, da se iz regiona pomerimo malim koracima ka Evropi. Bilo bi lepo da dođemo do većeg broja ljudi, tako da planiramo još četiri-pet spotova za ovu godinu, kao i beogradski koncert u aprilu.
