Moć da se spreči samoubistvo. Važno je reći – niste sami - Liceulice

Moć da se spreči samoubistvo. Važno je reći – niste sami

Tekst: Danica Đokić

Ilustracija: Ksenija Pantelić

Početak 2021. godine u domaćim medijima su obeležile ispovesti glumica koje su odlučile da prijave seksualno zlostavljanje doživljeno od starijih kolega, i reportaže o mladim osobama koje su sebi oduzele život. Medijsko izveštavanje je u oba slučaja pokazivalo nedopustiv senzacionalizam i nepoštovanje privatnosti žrtava i njihovih bližnjih, a reakcija regulatornih tela je, kao i obično, izostala. U ovom tekstu se fokusiramo na odgovornost medija u izveštavanju o samoubistvima, kao i na mehanizme unapređenja mentalnog zdravlja jedne zajednice, a nudimo i osnovne smernice kako napisati tekst koji će preneti informaciju, a neće dodatno pogoršati nečije zdravstveno stanje.

U vremenu u kome kucanjem reči suicide na internet pretraživaču izađe oko 290 miliona rezultata, postavlja se pitanje ko snosi odgovornost za medijski sadržaj koji podstiče razvoj suicidalnih misli ili „pomaže” ljudima da, pretraživanjem interneta i društvenih mreža, sami sebi postavljaju dijagnoze mentalnih bolesti. Na pitanje kako prekinuti ovo pomodarstvo i navesti ljude da se obrate stručnim licima, psihoterapeutkinja Lidija Vasiljević kaže: „Potrebne su velike promene u pristupu problemima i mentalnom zdravlju uopšte. Detabuizacija, više razgovora, moderniji pristupi, otvorenost u razmeni. Takođe, problem je što se sve što je na društvenim mrežama uzima zdravo za gotovo. Svi žive na mrežama, a često im i više veruju nego stručnim licima. Delimično su za to kriva i sama stručna lica, usled svoje nedostupnosti i krutosti.“

Period pandemije nesporno je uticao na porast mentalne nestabilnosti. Novonastala situacija povećala je neizvesnost i stres, a dugotrajna izloženost paničnim i negativnim vestima, uz održavanje socijalne distance, umnogome je doprinela urušavanju mentalnog zdravlja. Lidija Vasiljević ističe da znakovi za uzbunu, koje možemo uočiti u svom okruženju, mogu biti različiti – od povlačenja, depresije, naglih promena raspoloženja, do nelogičnosti u ponašanju. Ako posumnjamo da je neko u depresiji, postavlja se pitanje kako da se ponašamo, i smemo li direktno da pitamo osobu je li razmišljala o suicidu? „Najvažnije je podsticati ih da krenu na terapiju. Pitajte samo ako ste bliski, jer inače možete izazvati kontraefekatˮ, zaključuje ona.

Da su promena u pristupu i bolja edukacija o mentalnom zdravlju ključne u prevenciji mentalnih poteškoća i poremećaja, potvrđuje i Anne Marie Alves-Ćurčić, novinarka i osnivačica inicijative „Za tebe! #važnoje”. Ova inicijativa utiče na razbijanje predrasuda, rušenje stereotipa i stigme koja i dalje prati ljude s mentalnim poteškoćama, zbog čega se mnogi od njih ne usuđuju da potraže stručnu pomoć. U regionalnoj fejsbuk grupi „Za tebe! #važnoje” trenutno ima više od 12.000 članova i članica koji aktivno pružaju podršku jedni drugima i nastoje da zajedno podignu svest o važnosti mentalnog zdravlja. Nakon njihove akcije, domaći telefonski oprateri su krajem 2020. godine omogućili da pozivi ka nacionalnoj SOS liniji za prevenciju samoubistva budu besplatni. Nedavno su sproveli i akciju s Kreativnim centrom i Fondom B92, donirajući besplatne primerke tinejdžerskog vodiča „Moć da se spreči samoubistvoˮ Ričarda Nelsona i Džudit Gelas, a posebno ohrabruje da interesovanje za knjigu nisu pokazali samo pojedinci, već i škole i organizacije civilnog društva koje se bave mladima.

Anne Marie Alves-Ćurčić ističe da u svetu postoje brojni primeri dobre prakse, a posebno je važno uključiti unapređenje mentalnog zdravlja u sastavni deo nastavnih programa, i to od predškolskog uzrasta do fakulteta. Iako bi prema Programu o zaštiti mentalnog zdravlja za period 2019–2026. godine, zaštita mentalnog zdravlja trebalo da postane obavezan predmet i kod nas, praksa pokazuje nedovoljno razvijenu svest o značaju i složenosti ovog pitanja, čak i kada je reč o zaposlenima u obrazovnom sistemu.

Tako je nedavno veliku pažnju privukla tema za pismeni zadatak iz srpskog jezika, koja je glasila „Samoubistvo – herojski čin ili kukavičluk”. Prema rečima Alves-Ćurčić, sporan je sâm način na koji je tema postavljena, budući da u suicidu nema ničeg ni kukavičkog ni herojskog. „Taj čin je najtragičniji ishod akutne krize kroz koju jedna osoba prolazi, a ovakva pojednostavljivanja i stereotipizacije su više nego štetne. S jedne strane, one vode ka stigmatizaciji osoba preminulih od suicida i šalju izrazito osuđujuću poruku da neprijatna osećanja poput tuge i bola nisu prihvatljiva, da nas to čini slabima i, posledično – kukavicama, dok druga krajnost vodi ka opasnoj romantizaciji tog činaˮ, objašnjava ona.

Uticaj medija na osobe sa sucidalnim mislima primećen je još krajem 18. veka, kada se neposredno po objavljivanju Geteove knjige „Jadi mladog Verteraˮ znatno povećala stopa samoubistava. Danas naziv Verterov efekat ili Verterov sindrom označava štetan uticaj medijskih priloga o ovoj temi na osobe sa suicidalnim mislima.

Kada piše o suicidu, većina novinara i novinarki krši etičke kodekse koristeći neprikladne izraze, naslove, fotografije i ilustracije. Osim toga, mediji neretko ugrožavaju privatnost i dostojanstvo osobe preminule od suicida, kao i mentalno zdravlje bliskih osoba. Jelena Jovović, edukatorka i istraživačica Novosadske novinarske škole, kaže da bi trebalo izbegavati fotografije koje prikazuju specifične detalje o mestu i metodu samoubistva, i dodaje da je posebno opasno ukoliko se takve fotografije objavljuju na naslovnim stranama ili zauzimaju dominantnu i lako uočljivu poziciju.

Ipak, mediji ne moraju nužno imati negativan uticaj. Etičko izveštavanje o suicidu, uz poštovanje smernica Svetske zdravstvene organizacije (dostupnih za besplatno preuzimanje na sajtu Centra Srce), može pozitivno uticati na osobe sa suicidalnim mislima. „Novija istraživanja pokazuju da mediji mogu da imaju i pozitivnu ulogu ukoliko odgovorno pristupaju ovom problemu. Izveštavanje o načinu na koji se neka osoba izborila sa suicidalnim mislima, objavljivanje informacija o vrstama pomoći, edukovanje javnosti, nasuprot uobičajenom podržavanju mitova u medijskom izveštavanju, neki su od puteva kojima mediji mogu da ostvare pozitivan – Papađenov efekatˮ, kaže Jelena Jovović. Ovaj efekat dobio je naziv po glavnom liku Mocartove opere „Čarobna frulaˮ, koji je, saznavši za alternative i mogućnosti u životu, pobedio svoje suicidalne misli. Ako se prilog bazira na predlaganju rešenja, isticanju pozitivnih priča i uspešnih borbi, on može imati preventivan uticaj na osobe sa suicidalnim mislima.

Jedna od ključnih organizacija na koje bi trebalo uputiti osobe koje se nalaze u nekoj vrsti krize jeste Centar Srce, koji se bavi pružanjem emotivne podrške i prevencijom samoubistva. Na pitanje da li je njihova telefonska linija bila opterećenija nakon aktualizacije priče o suicidu u medijima, volonter ovog centra i član našeg partnerskog udruženja Patrija Aleksandar Plavšić potvrđuje da se zaista povećao i broj informativnih poziva, ali i broj poziva osoba sa suicidalnim mislima. Prema njegovim rečima, suicid je još uvek tabu tema kod nas i senzacionalističko izveštavanje u medijima to samo pojačava. „Veoma je značajno ovim osobama pružiti podršku i poslati im poruku da nisu i ne moraju biti sami u svojoj borbi. Ako neko ko trenutno razmišlja da oduzme sebi život na kraju teksta pročita da se može obratiti Centru Srce i drugim relevantnim institucijama, to osobu može ohrabriti da potraži pomoćˮ, poručuje Plavšić.

Na pitanje da li su publikacije sa smernicama za etičko izveštavanje uticale na novinare i novinarke u Srbiji, on odgovara odrično: „Nije to samo senzacionalistički naslov već i postavljanje video-klipova i slika, potpuno narušanje privatnosti u vidu deljenja ličnih podataka ili oproštajnih pisama. Objavljivanje senzacionalističkih vesti je biznis, i takvi mediji prihoduju od svakog klika.ˮ Prema rečima Anne Marie Alves-Ćurčić, kod nas se na prste mogu izbrojati mediji koji o tom kompleksnom fenomenu izveštavaju na profesionalan način, pridržavajući se preporuka Priručnika za medije SZO. Lidija Vasiljević dodaje da „novinarke i novinari, nažalost, ne odlučuju sami, već je problem uređivačka politika medijaˮ, kao i da je „potrebno podizati nivo svesti o ovakvim pojavama i uticati na odgovorno i senzitivno izveštavanje kad je u pitanju ova tema, ali i nasilje u porodici i femicidˮ.

Edukaciji o ovoj temi trebalo bi posvetiti više pažnje tokom školovanja novinara, smatra Jelena Jovović iz Novosadske novinarske škole, a svakako bi trebalo dodatno edukovati i novinare i urednike. Prema njenim rečima, organizacije koje se bave specifičnim problemima, poput Centra Srce, imaju najviše kapaciteta da sprovedu konkretne obuke, a na nadležnim institucijama je da prepoznaju značaj i obezbede finansijsku podršku za sprovođenje edukativnih programa. Ipak, iako je edukacija važna, postavlja se pitanje šta se dešava s regulisanjem spornog izveštavanja? Kao što znamo, za elektronske medije nadležno je Regulatorno telo za elektronske medije (REM), a za štampane medije Savet za štampu. Svedoci smo brojnih problema u njihovom radu, od zakonskih, koje ih ograničavaju na izricanje javne opomene, do neetičnog i neprofesionalnog postupanja samih članova regulatornih tela. Konačno, u uslovima u kojima i edukacija i sankcionisanje izostaju, ostaje apel da novinari i novinarke o samoubistvu i drugim osetljivim temama izveštavaju po sopstvenoj savesti.

 

 

 

Kako izveštavati o samoubistvu?

 

Poželjno je:

  • Prikazivati isključivo pouzdane podatke, na unutrašnjim stranama.
  • Sarađivati sa zdravstvenim službama u predstavljanju činjenica.
  • Reportažu svesti na najmanju moguću meru, i u njoj napomenuti bilo koji mentalni problem koji je osoba imala.
  • Pomenuti pokazatelje rizika i znakove upozorenja na samoubilačko ponašanje.
  • Preneti poruku da je depresija često udružena sa samoubilačkim ponašanjem i da se može lečiti.
  • Navesti nazive dostupnih službi za zaštitu mentalnog zdravlja i udruženja kod kojih se može dobiti pomoć, s njihovim važećim telefonima i adresama.

 

Nepoželjno je:

  • Objavljivati fotografije i oproštajna pisma.
  • Izveštavati o specifičnim detaljima upotrebljenog metoda.
  • Objavljivati senzacionalističke reportaže o samoubistvima, naročito kada se radi o poznatim ličnostima.
  • Uopštavati na osnovu malih brojeva, na primer korišćenjem izraza kao što su „epidemija samoubistava“ ili „mesto s najvišom stopom samoubistava na svetu“.
  • O samoubistvu govoriti kao o neobjašnjivom, ili pak davati pojednostavljena objašnjenja. Samoubistvo nikada nije rezultat jednog činioca ili događaja.
  • Veličati samoubicu kao mučenika ili praviti senzaciju od samoubistva. Umesto toga, naglasak bi trebalo da bude na žaljenju zbog smrti te osobe.
  • Koristiti religijske ili kulturne stereotipe.
  • Okrivljavati bilo koga.

 

Izvor: Svetska zdravstvena organizacija/ Centar Srce

 

 

 

Postoji rešenje

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva: 011/7777 000 (24 sata dnevno, besplatan poziv)

Centar Srce: podrška putem telefona, imejla i četa, svakog dana od 14 do 23h; 0800-300-303, vanja@centarsrce.org

Centar za mentalno zdravlje: telefonska podrška svakog radnog dana od 9 do 18h; 011/3612-467 i 064/8652-520

Psihološko savetovalište u Domu omladine Beograda: podrška putem telefona, mejla i skajpa; 064/3925-300, jadranka.psiholog@gmail.com, Skype: jadranka.radovanovic50

Većina domova zdravlja i svi kliničko-bolnički centri u Srbiji imaju službe za zaštitu mentalnog zdravlja.