Mladen Milinov: Strahote o kojima je neko trebalo da nam ispriča

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Mladen Milinov: Strahote o kojima je neko davno trebalo da nam ispriča

    Debitantski roman „Šutnja“ Mladena Milinova pobedio je na konkursu izdavačke kuće Booka za neobjavljeni roman, što je domaću književnost obogatilo za jedan uzbudljiv, drugačiji glas. Radnja „Šutnje“ smeštena je u okolinu Zvornika, i koncentrisana je na jedan dan u životu junaka, koga pratimo u maničnoj, alkoholom zasićenoj vožnji po post-ratnim bosanskim putevima. U toj vožnji mešaju se prošlost i budućnost, uspomene iz mladosti i ratne traume ujedinjene u sveprisutnoj kulturi ćutanja. Dokle može da dovede prećutkivanje stvari o kojima nam je teško da razmišljamo, i zbog čega je preuzimanje odgovornosti postalo toliko retko da se slavi kao herojski čin, razgovarali smo sa Mladenom Milinovim.

    • Dosta je knjiga napisano o ratu u Bosni, ali „Šutnja“ ipak donosi nešto drugačiji ugao jer se ne fokusira na krivce – izvršioce i podstrekače ratnih zločina, već na moralnu odgovornost „običnih“ ljudi. Zašto baš ovakav junak, koji nije u pravom smislu reči ni zlikovac ni žrtva, a opet jeste i jedno i drugo?


    Pre nego što ću početi pisanje romana, razmišljao sam u pravo o tome da fokus često odlazi na krivce, na brojanje, na merenje, što ume da bude vrlo jezivo i potresno. Šta je još jezivije od banalnog zla, podstrekača ili žrtve? – svi oni kojima se rat desio, koji su rat prihvatili kao novu izvitoperenu realnost. U atmosferi straha i nasilja sve je iščašeno, jer prestaje život i počinje preživljavanje. Takav junak, koji je kriv za sve i koji nije kriv ni za šta, neko je s kim možda možeš da se poistovetiš, ali što je još bitnije, lako je staviti se u njegovu situaciju i iskreno se zapitati – šta bi kod mene prevagnulo u tom trenutku? Strah i prihvatanje realnosti gde se za pogrešnu reč i postupak gubila glava, ili ono ispravno, ljudsko, makar i po cenu života?

    • Iako vam nije generacijski blizak, glavni junak se zove Mlađan, što ukazuje i na elemente autofikcije? Odakle ovako precizno poznavanje Bosne?

    Bosna i baka su za mene oduvek bile dve nerazdvojne reči, koje se izgovaraju zajedno u istoj rečenici. Pre rata, Bosna je bilo čarobno mesto iz bajki u kojoj žive vukovi i medvedi, ali ne diraju dobru decu. Posle rata, Bosna je stratište iz postapokaliptičnih filmova. Baka je ostala konstanta svih godina, zimskih i letnjih raspusta, i njena smrt je bila ozbiljan okidač da pokušam da pojmim šta je devedesetih krenulo po zlu. U svakom književnom delu neminovno postoji element autofikcije, ali mislim da je u mom pisanju taj momenat najviše potekao iz činjenice da sam se poistovetio s Mlađanom i svim srcem se trudio da ga razumem. Trudio sam se da shvatim jednu generaciju prethodnika, oličenu u čoveku s nametnutim shvatanjima i vaspitanjem. Ime Mlađan je za mene predstavljalo onog drugog Mlađu. Ime nam je slično, i po mnogo čemu smo slični, ali nismo isti. On je oslikan više kao opomena da se uvek trudiš da budeš bolja verzija sebe.

    • „Šutnja“ iz naslova karakteriše sve likove u romanu, svi oni nešto prećutkuju, progone ih traume o kojima ni sa kim ne govore. Zapravo, to je slika jedne zajednice izgrađene na ćutanju i poricanju? 

    Nakon preživljene traume, ljudski je da podeliš svoju bol, ali to se ne dešava svima istovremeno. Svako ima svoj tempo prolaska kroz faze gubitka, od onoga da ti je prerano da o tome pričaš, do toga da samo o tome pričaš. Mislim da tu počinje grupisanje u bolu, u prvim fazama žalosti. Zajedništvo u gubitku formira se brzo i čvrsto, a još brže može poprimiti obrise narativa, gde je jedino taj tvoj/naš bol bitan, jer je jedini stvaran i opipljiv, jedino što znaš. Patnja postaje način života, a kako ona postaje veća, empatija postaje manja. Svako spominjanje one druge strane postaje okidač i retraumatizacija, momenat kada je tvoj/naš bol umanjen, kad ti je nešto oduzeto i kada iznova proživljavaš gubitak. Kada se sve ovo dešava na kolektivnom nivou, gde smo imali i generacije koje su dva puta u svom životu prolazile kroz rat, onda je zdravo suočavanje s bolom još teže. Zato je najlakši mehanizam da se o svom, a pogotovo tuđem, bolu ćuti i da se ta priča ignoriše. Time vršimo nasilje nad sobom, pod izgovorom da se tako čeličimo, a onda nespokoj prenosimo dalje, na sledeću generaciju, i u toj tišini gledamo kako grudva mržnje postaje sve veća.

    Mladen Milinov Šutnja

    • Tačka na putu od koje junak najviše zazire, Crni vrh, za vreme rata bila je mesto stradanja i masovna grobnica. Kako se može saznati na internetu, ovo mesto je i dalje neoznačeno, a u neposrednoj blizini je deponija smeća. U društvima u kojima se stalno meri ko je veći krivac ili veća žrtva, čini se da kroz roman poručujete da je važno da se svako bavi zločinima svoje strane?

    Crni vrh je mesto koje pamtim od pre rata kao najčarobniji deo tog bajkovitog predela, šume pod snegom, gde si najbliže magiji, a to ti potvrđuje i promena pritiska u ušima dok se autobus probija ka vrhu. Šuma je tokom rata nestala, zbrisana je radi preglednosti, radi vojnih ciljeva, jer je to bila crvena zona povlačenja, osvajanja, a najviše stradanja. Crni vrh je, pored svih ovih opisa, za mene lično postao i mesto gde je jednom detetu ukradena mašta. Rat u Bosni je primer kako je dovoljan mali korak da ljudski um sklizne u stanje potpunog odsustva empatije. Da se o zločinima koje je počinila tvoja/naša strana više pričalo, ne bih morao svojoj deci da objašnjavam ko je osoba s murala u centru grada. Takvog murala ne bi ni bilo, a pogotovo ne u blizini jedne osnovne škole čije je ime od maja prošle godine postalo još jedna živa rana društva i sinonim za traumu. Ne mogu da ne vidim jasnu vezu između ovih stvari.

    • Kroz lik Mlađanovog sina Petra uvodi se i pogled na aktuelnu političku situaciju u Srbiji, što uključuje čak i izborne prevare i dovođenje ljudi iz Bosne na glasanje autobusima?

    Ja sam pre nekoliko godina zatražio državljanstvo Bosne i Hercegovine, jer moja majka tamo poseduje nekretninu koja će jednog dana pripasti meni. Imam, dakle, državljanstvo, s njim i pravo glasa na izborima: lokalnim, opštim, svim koji postoje u BiH. Nije mi nikada palo na pamet da to pravo i koristim, jer to nije zemlja u kojoj ja živim. Ja sam tamo gost. Verujem da ima mnogo više onih koji su u obrnutoj situaciji od mene, ali koriste i pravo glasa. Moral postaje relativna, jeftina stvar koja se izvozi, prodaje i pozajmljuje po potrebi. 

    •  Iako je jasno da je junakovo opredeljenje jugoslovensko i antifašističko, a sećanja obojena nostalgijom, i ta tradicija se u više navrata dovodi u pitanje. Zašto je važno preispitivati i jugoslovensko uređenje i njegove domete?

    „Šutnja“ počinje jezivim opisom, smeštenim u san/mȍru, kako dete ubija odraslog čoveka. To je porodična priča mog dede, koga nisam stigao da upoznam, nešto o čemu se skoro nikada nije razgovaralo. Priču o njegovom životu, koju dobijam od pristrasnih, a samim tim i nepouzdanih pripovedača, bake, majke i tetaka, u velikoj meri sam rasklapao pa sklapao, i ona mi je primer dobronamernog ali iščašenog jugoslovenstva. Kada u ratu, vrlo mlad, izgubiš porodicu na jeziv način, sistem u kome odrastaš ti postaje sve. Slepo veruješ u njega čak i kada vidiš da se menja, kad uočavaš rupe, jer je to bio oslonac, jedina slamka za koju si nakon ratne strahote mogao da se uhvatiš. 

    • Vratimo se još jednom na centralno pitanje romana – moralnu odgovornost. Živimo u okruženju u kome se već dugo ne preuzima odgovornost ni za šta, to je postalo toliko normalizovano da se oni koji preuzmu odgovornost slave kao heroji. Kako se živi u takvom društvu, kako se vaspitavaju deca, kako se odlučuje hoćemo li mi jedini biti odgovorni ako niko oko nas nije?

     Ovaj region je opterećen ratnim sukobima, a nad svim tim lebdi oblak globalne utrke da sve bude savršeno, jer je život brz, jer nema mesta greškama. U takvom načinu života je najgora moguća opcija preuzeti odgovornost, jer to znači da si zastao u trci, i da niko ne može da ti garantuje da ćeš nadoknaditi izgubljeno. Društvo u kome se oni koji preuzmu odgovornost smatraju herojima je zastrašujuće. Preuzimanje odgovornosti je zdravo razmišljanje emocionalno zrele odrasle osobe, ništa herojsko, već naprotiv, uobičajena, svakodnevna obaveza. Ali ako je preuzimanje odgovornosti prepreka u trci, infantilnoj potrebi da svi moramo imati sve bez obzira na posledice, mnogi će krenuti linijom manjeg otpora i prati ruke od svega. Svako će početi da pronalazi izgovor zašto se njega to ne tiče. U takvom društvu se deca ne vaspitavaju već instruiraju kako da se očeliče, da pronađu prečicu. Onaj koji preuzme odgovornost je ismejan i glup, jer mnogi znaju za caku kojom se moralna prepreka mogla izbeći ili preskočiti. To je društvo u kojem postoji ozbiljan broj onih koji misle da se kroz život može i ne spotičući se, samo je potrebno trčati i ćutati.

    razgovarala: Tijana Spasić
    fotografije: Andrej Gođevac