Na prošlogodišnjem izdanju Festivala autorskog filma (FAF) nagradu za najbolji film u kategoriji „Hrabri Balkan“ osvojio je dokumentarni film „Mirotvorac“ (2025), hrvatskog reditelja Ivana Ramljaka. Ovo je njegov najnoviji film, a drugi u nizu napravljen korišćenjem gotovo isključivo arhivske građe. Film je proizvela produkcijska kuća „Factum“ (lat.: činjenica). Tema filma je ubistvo Josipa Rajhl-Kira, načelnika Policijske uprave Osijek, a radnja je smeštena u Slavoniju 1991. godine. O „Mirotvorcu“ i dokumentarnom filmu kao umetničkoj nadgradnje stvarnosti, a ne kao naučnom radu ili novinarskom izveštaju, s rediteljem je razgovarao naš saradnik Miloš Bojović.
U svet filma nas uvodi beli šum ili sneg, čitaocima koji su rođeni u doba kablovske televizije dobro poznati pokazatelj odsustva televizijskog signala. Nakon početne nelagodnosti, signal se vraća i frekvencija televizijskog kanala, kao posle neke atmosferske neprilike, dolazi na svoje mesto, prikazujući nam šta se zapravo dogodilo. Pregledanjem obimnog korpusa materijala iz arhiva Hrvatske radio-televizije reditelj, u saradnji s Dragom Hedlom i Hrvojem Zovkom, novinarima i koscenaristima filma, bira delove šuma kao integralne delove materijala koji su u film montirani. Samo u nekoliko slučajeva je šum, zarad predaha, neophodne stanke, izdvajan i montiran na onim mestima na kojima se u sirovom materijalu nije nalazio. Takođe, prema Ramljakovim rečima, ve-ha-es (VHS) estetika „služila je za uspješno rekreiranje atmosfere toga doba. Ta loša ve-ha-es slika je način na koji pamtimo 1991, a njen dio su i ti analogni međuci (intermeco: prim. aut.), kojih u današnjem digitalnom dobu više nema“.
Reditelj crta jasnu liniju-razdelnicu između ovog, digitalnog doba, i onog, doba kada su mekoća analognog signala, izostanak oštrine slike i zamućenost najsitnijih detalja sugestivno ostavljali prostora mašti. Forma kojom se prilazi temi oslikana je elipsama i kroz fragmentarnost sećanja učesnika razgovora. Tako nam hronološki komponovan narativ, koji se javlja odmah posle in medias res uvodnog dela filma, izmiče iz domena faktografskog u domen narativa komponovanog za filmski prostor.
Uvodni deo filma donosi reportažni snimak trenutaka neposredno posle ubistva. O Rajhl-Kirovom životu i okolnostima pre ubistva, gledalac saznaje malo-pomalo, uz pojačavanje napetosti. Prvi kadrovi donose stanje uzbune, komešanja očevidaca i miris neizvesnosti. Uvlače u jedan intenzivan svet, negde pored puta, u ravnici. Nesvakidašnji uglovi snimanja za jednu televizijsku reportažu, ekstremno donji rakurs (žablja perspektiva) ili panoramsko pomicanje kamere koja prati objekat snimanja nagoveštavaju gotovo žanrovsku dramatizaciju i prave razliku između onoga što bi mogla biti jedna televizijska reportaža i onoga što jeste umetnički pristup dokumentarnom filmu.
Tema „Mirotvorca“ je ubistvo Josipa Rajhl-Kira, tadašnjeg načelnika Policijske uprave Osijek. Kroz svedočenja očevidaca i savremenika događaja s početka poslednje decenije XX veka na prostorima nekadašnje Jugoslavije, možemo posmatrati ovaj događaj kao, prvenstveno, politički problem koji je protkao sve niti života običnih ljudi, sugrađana i komšija. Rajhl-Kir je bio čovek koji je svim svojim snagama nastojao da održi mir u mestima oko Osijeka. Ubijen je tokom prolaska kroz kontrolni punkt, kao u kakvoj filmskoj zasedi, u momentu kada je nosio poruku sa sastanka s jednom od suprotstavljenih strana, upućenu protivničkom taboru. Kao nekakav medijator-pomiritelj-mirotvorac. S tim ubistvom je otišla u zaborav svaka pomisao o bilo kakvom mirnom rešenju problema, problema koji su pretpostavljali uglavnom zagovornici ratnog sukoba, odnosno tobože odbrane svoga i svojih od onih drugih koji su došli da otimaju.
Kako je film pobudio pažnju javnosti, stručne i one manje stručne, i tu javnost uspeo da podeli, reditelj je imao potrebu da govori o načinu na koji se odnosio prema istorijskim činjenicama u svom radu. Često je mišljenje da dokumentarni film mora biti otisak stvarnost i da se u njemu ne nalaze lični doživljaji spram date teme. Tako je, čini se, kod nas, a tako je, kako navodi Ivan Ramljak, i kod „nažalost, velikog dijela hrvatske publike, a i neke ’stručne‘ javnosti koja se negativno izjašnjavala o filmu i ne shvaća da dokumentarni film nije isključivo forma u kojoj neki sveznajući autoritet, po mogućnosti s par znanstvenih titula, objašnjava gledatelju što treba misliti o pojedinom događaju. Dokumentarac može biti baziran i na osobnim sjećanjima ili doživljajima aktera događaja, koja mogu biti u nekim dijelovima i suprostavljajuća. U tom slučaju na gledatelju je da donese svoje zaključke. U ’Mirotvorcu‘ smo kombinirali i dokumente i sjećanja i dojmove, i trudili se ne docirati nego otvarati mogućnost dijaloga“.
Film, kao umetnička nadgradnja stvarnosti, postavlja pitanja i nesugestivno predlaže pozicije s kojih se na postavljena pitanja odgovori mogu dati. Danas se često vode polemike o tome na koji način treba stvarati umetnost i kako kroz umetničku optiku dešifrovati svet koji nas okružuje. Osnovno raslojavanje bilo bi ono koje odvaja sadržinu od forme, odnosno priču od načina na koji je ispričana. Čini se da su priče konačne, odnosno da teško možemo doživeti nešto što neko negde već nije doživeo, ali u pristupu obradi teme svakako možemo biti inovativni.
Karakterizacija likova, njihova izgradnja i psihologizacija alati su u postupku konstruisanja stabilne dramaturške strukture priče. Imamo suprotstavljene protagonistu, u liku Josipa Rajhl-Kira, i antagonistu priče, otelovljenog u Branimiru Glavašu. Nizom detalja, iznetih kroz priče sagovornika o jednoj i o drugoj osobi, odnosno sada o jednom i o drugom liku, vidimo jasno utemeljene karaktere – pozitivnog i negativnog junaka.
Središnja tačka filma, onaj prelomni trenutak vezan uz dramaturšku strukturu i značajan za tezu koju smo postavili u naslovu jeste sekvenca s pticama smeštena u drugu polovinu filma. To je tačka posle koje nema povratka na staro, odnosno trenutak u kome vidimo neku vrstu pomeranja unutar junaka, njegovo pomirenje sa onim što sledi a što su gledaoci videli u uvodnom delu. Ovoj sekvenci prethodi govor Jadranke Rajh-Kir, supruge junaka filma, o tome kako njen suprug sumnja da će ga ubiti. Ptice u toj sekvenci lete, ali ne odlaze jer to nisu ptice selice. One su stanarice, crne ptice zloslutnice koje kao da su i same svesne određenosti sopstvenih sudbina u atmosferi koja ih okružuje i sve se više i više steže. Posle sekvence s pticama ne dolazi do olakšanja, jer olakšanja nema. Situacija u mestima u blizini Osijeka izmiče kontroli. Nastupaju maskirani teroristi i mir više nije moguć.
Filmove treba stvarati i u njima maštati o mogućim svetovima. Filmove treba gledati i u tim mogućim svetovima uživati onoliko radikalno koliko je radikalno okrutna naša svakodnevica.
tekst: Miloš Bojović
ilustracija: insert iz filma “Mirotvorac” (2025)
