Kada bi neki četbot bio treniran isključivo na sadržajima sa društvenih mreža, verovatno bi u roku od nekoliko sekundi razvio ubeđenje da konzervativni bumeri vladaju svetom dok generacija iks plaća porez, milenijalci se žale na cenu kombuhe, a generacije Z i alfa sede na telefonima i govore nekim jezikom koji niko ne razume. Pojam generacija prešao je iz polja socioloških i marketinških istraživanja u polje mim kulture, a potom i u svakodnevni govor, ali pitanje je koliko godina u kojoj smo se rodili zaista objašnjava ko smo, šta mislimo i za šta se zalažemo.
Recimo da je autorka ovog teksta rođena 1996. godine. Iz perspektive jaza među generacijama, moguće implikacije su brojne. Ta je generacija rođena u Jugoslaviji, ali ne onoj pravoj; ne seća se bombardovanja i sklapala je lego kocke dok se na televiziji prenosio napad na Kule bliznakinje. Iz perspektive sociologa koji se bave generacijama, 1996. godina je komplikovana jer se ne slažu svi oko toga gde je granica između tzv. milenijalaca i zumera, tj. generacije Z. Za neke je taj rez na 1994. godini, za neke na 1996, a ko voli slivenice i potkategorije, rođene u tom međuprostoru nazvaće zilenijalcima. Generacijski jaz poput onog između bejbi bumera i generacije iks, ili milenijalaca i zumera, i sam je u izvesnom smislu milenijalac. Pojam generacije kao grupe ljudi rođenih u rasponu od istih petnaest(ak) godina tvorevina je dvadesetog veka, a tendencija da se nove generacije imenuju pre nego što prohodaju čist je milenijalizam.
Čak je i na početku ovog milenijuma pojam generacije značio nešto drugo, makar na ovom podneblju, s obzirom na to da je tradicija istraživanja navika i stavova različitih generacija potekla iz SAD. Da ilustrujemo, recimo da je naša autorka rođena januara 1996, te da septembra 2002. godine upisuje osnovnu školu. U tom trenutku se naizgled nepremostiv generacijski jaz očitavao u tome što većina učenika prvog razreda osnovne škole ima sedam godina i broj pet u godini rođenja, dok većina te generacije s brojem šest, i sa šest godina, još nije počela da uči azbuku. Drugim rečima, rez između dve generacije se pre dvadesetak godina nalazio između 31. decembra jedne i 1. januara naredne godine. Nema potkategorija, zna se šta je generacija, ili je pet ili je šest („šest-sedam”, rekla bi sad generacija alfa).
Premda ovako jasne kategorije imaju svoju funkciju u školskom dvorištu, one malo čemu služe izvan njega, a ponajmanje marketingu i istraživanjima tržišta, koji konstruišu današnji koncept generacija. Deca rođena u decembru 1995. i januaru 1996. ne razlikuju se međusobno po tome koliko para imaju za užinu, odnosno koliko danas kao odrasli zarađuju i na šta su radi da potroše zarađeni novac. Petnaest godina razlike nam već nešto znači – jedni vole milenijalskozelenu nijansu i skini džins, drugi džen-zi braon i begi džins. Jedni će radije doručkovati burek i kupiti plastičnu flašicu vode, drugi će izdvojiti za avokado tost i stenli bocu u duginim bojama.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
„Pojmovi poput milenijalci, Gen X ili Gen Z nekada su bili prvenstveno sociološki termini koji su služili da opišu generacijske kohorte u istraživanjima. Danas su oni postali mnogo više od toga. Danas su i identitetske i tržišne kategorije. Govorimo o Gen Z estetici, milenijal trendovima, pa čak i proizvodima koji se prodaju određenoj generaciji. To pokazuje da je kapitalizam uspeo da komodifikuje čak i generacijski identitet. Zato danas, kada govorimo o generacijama, moramo da razlikujemo ono što je naučna kategorija od onoga što je marketinška etiketa. Nisu sve razlike koje nam se predstavljaju kao generacijske zaista posledica generacije, mnoge su rezultat tržišta koje od naših identiteta pokušava da napravi još jedan proizvod”, ističe za Liceulice sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević.
Dodajmo na potrebe marketinga i tržišta zahtev društvenih mreža da se svako pojedinačno iskustvo dâ zapakovati u hešteg i potencijalni kontent, u kome će se mnogi prepoznati, i eto generacija – relativno precizno omeđenih socijalnih kategorija koje, poput horoskopa, obećavaju individualno i kolektivno iskustvo, jedinstvenost i pripadanje zajednici. Pripadanje, s druge strane, nije novotarija već nasušna potreba. U tom smislu, ne bi bilo fer svesti generacije na marketinški trik. Kategorije poput bumera i milenijalaca jesu nam nametnute, ali ih isto tako svaka generacija oblikuje u skladu sa svojim potrebama i kolektivnim iskustvima formiranim u konkretnim okolnostima.
„Generacije su, pre svega, sociološka kategorija koja predstavlja ne grupu ljudi istih po karakteru ili vrednostima, već grupu koja je odrastala u približno istom istorijskom, političkom, ekonomskom i tehnološkom kontekstu. Upravo su ta zajednička iskustva ono što generacijama daje određene obrasce. To mogu biti ratovi, poput generacije čije je odrastanje obeležio raspad SFRJ, ekonomske krize, poput generacije čije su odrastanje obeležile sankcije, političke promene, tehnološke revolucije ili velike kulturne transformacije. Neće svi oni koji pripadaju istoj generaciji reagovati na isti način, ali će ih oblikovati slični društveni uslovi”, objašnjava Cvetinčanin Knežević.
Rat u Vijetnamu i pad Berlinskog zida dešavali su se kako pripadnicima tzv. tihe generacije tako i bumerima, kao što se i svetska ekonomska kriza desila generaciji iks jednako koliko i milenijalcima, i kao što se pandemija koronavirusa desila šest generacija odjednom, a ne samo zumerima i generaciji alfa, koji su u lokdaunu proveli deo mladosti i detinjstva. Ono što pravi razliku između različitih generacija koje zajedno proživljavaju isto parče istorije jesu različite životne faze u kojima se nalaze. Velika recesija 2008. godine, primera radi, pogodila je čitav svet, ali je milenijalce pogodila u trenutku stupanja na tržište rada, obesmišljavajući u velikoj meri ideje nasleđene od bejbi bumera o tome kako se trud isplati. Iz ovih razlika proizlaze stereotipi kako o mlađim tako i o starijim generacijama, poput onih da su se bejbi bumeri skućili na račun države, spržili fosilna goriva dva veka unapred i ne razumeju gig ekonomiju, ili ideje da su mladi apolitični, isuviše politički korektni i da nemaju radnu etiku. Ništa od ovih generalizacija ne preživljava osvrt na pojedince, pa čak ni na celokupne generacije. Tiha generacija imala je svoje bučne Martine Lutere Kinge i Glorije Stajnem, a o apolitičnosti mladih danas više ne vredi govoriti. Milenijalci, koje je novinarka (i milenijalka) En Helen Pitersen nazvala burnout generacijom, u Tajvanu i drugim delovima Azije poznati su kao generacija jagoda, jer se smatralo da su preosetljivi, razmaženi i navikli na blagostanje. Ta generacija je, uz ironijski otklon prema svom nadimku, osnovala Pokret divljih jagoda i pokrenula studentske proteste u Tajpeju 2008. godine. Anksiozna generacija, kako je generaciju Z u istoimenoj knjizi nazvao američki psiholog Džonatan Hajt (Haidt), pokrenula je neke od najmasovnijih političkih pokreta od Srbije i Albanije do Turske, Bangladeša i Nepala.
Život generacije Z je, smatra novinarka portala Zoomer Teodora Šulj, obeležila nesigurna budućnost, spojena s nizom problema koje su nasledili od prethodnih generacija – od ratova i rastuće polarizacije do poznog kapitalizma i prekomerne eksploatacije prirodnih resursa.
„Generacija Z, kao ni milenijalci, gotovo da ne može ni da sanja o tome da će jednog dana posedovati svoj dom. Ove dve generacije su najpismenije u istoriji, ali ne mogu da se zaposle u svojoj struci. Međutim, za razliku od milenijalaca, koji su u kontekstu Srbije imali bar ideju o odlasku u inostranstvo u potrazi za boljim životom, to je dosta manje slučaj sa zumerima. Prvenstveno, došlo je do promena u zemljama u koje su mladi obično odlazili. Vidimo otvorenije koketiranje s desnicom i potpuno zanemarivanje takozvanih evropskih vrednosti. Drugi važan aspekt jeste narativ o generaciji Z, koji je ona očigledno odlučila da preuzme, a to je da je to generacija koja će uticati na promene”, smatra naša sagovornica.
Pored globalnih dešavanja, nesumnjivo je da je na generacije Z i alfa uticala i poslednja tehnološka revolucija, koja nam je donela pametne telefone, društvene mreže i generativnu veštačku inteligenciju. Nije da su milenijalci, generacija iks, pa ni bumeri imuni na algoritme i doomscrolling, ali je generacija Z de fakto prva generacija koja je u ovaj specifičan digitalni prostor stupila pre nego što je u potpunosti razvila frontalni korteks. Milenijalci i milenijalke su, kako ističe Hristina Cvetinčanin Knežević, generacija koja se našla na raskrsnici između analognog i digitalnog sveta.
„Ako je Gen X poslednja analogna generacija, a Gen Z prva generacija digitalnih urođenika, onda su milenijalke odrasle u trenutku kada se taj svet tek menjao. Drugim rečima, mi se sećamo života pre društvenih mreža, ali smo istovremeno odrastale zajedno sa njima. Gen X se sa društvenim mrežama uglavnom susreo tek nakon svog formativnog perioda, dok Gen Z praktično ne pamti svet bez interneta, a milenijalke su negde između. Sa internetom i društvenim mrežama upoznavale smo se upravo u periodu kada smo formirale identitet, u pubertetu, pa smo istovremeno usvajale i nova digitalna pravila i analogne obrasce u kojima smo odrastale. To je važno zato što je digitalna revolucija promenila gotovo svaki aspekt života, od medija i tržišta rada do načina na koji gradimo odnose, doživljavamo svoje telo, razumemo uspeh ili svoju ulogu u društvu”, kaže Hristina Cvetinčanin Knežević.
Portal Zoomer, kako mu i ime sugeriše, nastao je kao glasilo generacije Z, one koja „ne pamti svet bez interneta” i medijske sadržaje konzumira kroz individualizovanu prizmu algoritamskog uređivanja. Redakciju Zoomera u ovom trenutku većinski čine zumeri, a pitanje da li će portal odrastati s njima ili će ga naslediti generacija alfa ostaje otvoreno i podređeno stanju permakrize koju svi proživljavamo. Koliko je generacija Z odrasla na digitalnim platformama, toliko njihove vrednosti i navike trenutno oblikuju medijski ekosistem.
„Navike publike direktno utiču na medije, te su oni u poslednjih nekoliko godina morali da se prilagode. Vidimo da se sve više novinara u velikim medijskim kućama poput BBC-ja uključuje u kreiranje kratkih video sadržaja u kojima objašnjavaju svoje priče. Na lokalnom nivou je odličan primer KRIK, koji na mrežama primenjuje sve aspekte trenutne internet kulture – mimove, kratke eksplejnere i podkaste kao insajder sadržaj za publiku koja ih podržava na Patreonu. Od medija se na neki način očekuje da pored svoje originalne uloge postanu i neka vrsta influensera. Uza sve to, zapravo je pitanje koliko se publika menja, a koliko na publiku utiču same platforme preko kojih konzumiraju sadržaj”, objašnjava Teodora Šulj.
Priča o tehnologiji i generacijskim razlikama neretko se svodi na percepciju starijih generacija da medijski izum X kvari omladinu, pa je tako tihu generaciju kvario radio, bejbi bumere je kvarila televizija, milenijalce kompjuteri sa svojim MSN-om, Tumblrom i video-igrama, dok najmlađe dve generacije kvare društvene mreže i brainrot sadržaji. Tehnologija je, međutim, stvar mnogo šira od novih medija. Prema američkoj psihološkinji i autorki brojnih knjiga o generacijama, Džin Tvenge (Twenge), upravo je tehnologija ključni faktor kada su generacijske razlike i iskustva u pitanju. Ono po čemu se deca danas ponajviše razlikuju od roditelja, a roditelji od baba i deda, jesu veći individualizam i duži životni vek, odnosno sporiji prelazak iz jedne životne faze u drugu. Deca su u proseku duže deca, kasnije dobijaju ključ od stana, obaveze u domaćinstvu, ali i slobodu da sama šetaju komšilukom i organizuju svoje slobodno vreme. Mladi se duže školuju, kasnije stupaju na tržište rada, kasnije pronalaze partnere i kasnije postaju roditelji. Ono što se danas naziva „srednjim godinama” pre dve do tri generacije smatralo bi se starošću. Svi ovi trendovi u neku ruku imaju veze s razvojem tehnologije – od višespratnica, puteva i automobila, koji omogućavaju život u gradovima, medicinskih pomagala i zdravstvenih praksi koje smanjuju smrtnost dece i produžavaju vek, do frižidera, veš-mašine, pa čak i er-frajera i dostave hrane, koji nam omogućavaju da se umesto preživljavanja bavimo sticanjem doktorata i pisanjem objava na LinkedInu.
Tehnologija je, između ostalog, i dovela do toga da pojmove bumer i milenijalac koristimo u Srbiji, te da generacija više nije puki sinonim za godište, kao što je bila prvacima pre dvadesetak godina. Ipak, ni tehnologija ni generacije nisu horoskop koji može da objasni svet i naše mesto u njemu i, kako ističe sociološkinja Hristina Cvetinčanin Knežević – ne treba ih precenjivati.
„Rod, klasa, obrazovanje, ekonomski položaj ili socijalni kontekst često su mnogo važniji za oblikovanje naših iskustava, iako često odbijamo to da vidimo, jer smo svi zatvoreni u nekim svojim mehurima, kao mehanizam preživljavanja užasa oko nas. U mnogim situacijama postoji veći jaz između milenijalca i milenijalke nego između milenijalke i pripadnice Gen Z. Žene različitih generacija često dele veoma slična iskustva kada govorimo o rodnim ulogama, neplaćenom radu, pritiscima vezanim za izgled, usklađivanju privatnog i poslovnog života ili nasilju, samo se kontekst u kojem se ta iskustva odvijaju menja. Zato je korisnije da posmatramo generaciju kao jedan od faktora koji oblikuje naše iskustvo, a ne kao njegovo jedino ili najvažnije objašnjenje”, zaključuje naša sagovornica.
tekst: Dunja Karanović
ilustracija: Milja Šijakinjić
