Sebi mlađem za 52. broj našeg magazina pisao je novinar, književni i filmski kritičar Milan Vlajčić. Ispovedni tekst, za koji kaže da mu se dugo kuvao u glavi, razlikuje se od većine u ovoj rubrici po tome što preispituje samu ideju odrastanja i zrelosti, kao i postojanje elementarnog psihološkog i intelektualnog kontinuiteta u životu jedne osobe.
Poznata je ta zgodna psihološka igra – napisati pismo samom sebi sa uzbrdice, ili padalice, svojih poznih godina. Kao, sada znamo nešto više o životu, pa hajde da pomognemo sebi mlađanom i neiskusnom! Može i tako, ali ta varka je Praznjikava. Niti smo u svom zrelijem (ha, kakva zabluda o zrelosti!) nešto pametniji nego u nekom ranijem uzrastu, niti je reč o istoj ličnosti. Ma kakvu predstavu imali mi o sebi, o psihološkom i intelektualnom kontinuitetu našeg jedinog, zemnog života, teško je zamisliti da bismo bili od koristi samom sebi nekoliko decenija ranije.
Ima jedan zgodan američki film, „Povratak u budućnost“: mladi se junak uz pomoć genijalnog profesora, bezazlenog i uvrnutog, vrati u dane kad je njegova buduća majka upoznala nekog šmokljana, zbunjenog mladića, a sin, bez svesti da će iz te veze nastati njegova malenkost, pokušava da omete majku i da je otrezni. Ne ide, naravno!
Ima i drugi zabavan film, „Premotaj unazad“ (Rewind), u kojem mlad čovek dobije mogućnost da pogleda svoj život unazad, kao na VHS snimku, pa pokuša da izbaci neke glupe i na prvi pogled nepotrebne delove života. Kasno primeti da je stvorio priličnu pometnju, jer je ispustio nešto bitno.
Jedan od naših najboljih književnih kritičara (Mihiz) napisao je sredinom pedesetih (prošli vek, naravno) o knjizi istaknute književne ličnosti: bili ste u mladosti protiv akademika, profesora, cenzora, a upravo to ste postali. Okej, ali i ja bih bez ikakve zlobe nešto slično mogao da napišem koristeći podatke iz biografije ovog sjajnog kritičara. Lako je napraviti harakiri drugome. Sedni, bato, pa probaj da zaviriš u svoje dečačke snove i fantazme!
Pređimo na stvar: kad se zagledam u svoj životni vek do dana današnjeg, ne vidim da imam mogućnost da nekom, sada meni znanom ali neznanom MV, uputim neki mudar savet kako da krene drugačije nego što mu se dogodilo. Kao da oko tog meni danas neznanog dečačića MV nije bilo pametnijih osoba, sa svojim sugestijama, mudrostima, savetima! Nešto sam usvojio, nešto nisam, ali današnji MV nema ništa bitno da predloži. Da li to znači da u mom životu nije bilo grešaka, povremenih gluposti, naivnih rešenja? Ko bi to za sebe mogao da kaže, ili je sklon silnom zavaravanju, ili je jednostavno glup, neizlečivo.
Kad sam 1946, odmah nakon rata, krenuo u osnovnu školu („Sveti Sava”, na Vračaru, i danas dvaput dnevno prolazim pokraj nje), sve do odlaska na studije nije bilo prilike da bilo šta bitno uradim osim da budem dobar đak. Bile su teške godine, svi smo bili odrpani (sem oficirske i udbaške dece), za bolje nismo znali. Tada sam kao sumanut počeo nasumice da čitam knjige iz bogate majčine biblioteke (dobro spakovane u velikim koferima ispod kreveta, da bi se stvorio prostor za rodbinu iz unutrašnjosti). Jedina zabava nam je bilo čitanje, svakodnevni odlazak u bioskop (nije bilo TV-a), pikanje krpenjače, odlazak na fudbalske utakmice nedeljom.
Odabravši da studiram na katedri za svetsku književnost 1958, našao sam se na putu da od svojih hobija (književnost, film, kasniji nailazak televezije) načinim profesiju. Kad sam završio studije, i na nagovor šefa katedre prof. Voje Đurića upisao magistarske studije, nisam imao iluzija da će mi u profesorskoj branši biti zabavnije nego u kulturnom novinarstvu. I nisam pogrešio.
Svi dalji izbori bili su mi nametnuti. Posle studentskih protesta leta 1968, rešio sam da sa ugodnog mesta urednika kulturne rubrike „Mladost“ (nedeljni list, sa obiljem dragocenih saradnika, Pervić, Ćirilov, Buca Mirković, Tirnanić…), pređem po pozivu direktora Radio Beograda u tek osnovan Treći program. Tamo sam dva puta „propao“, jer su me blokirali neki lažni prijatelji moje generacije. A onda me je urednik tada moćne kulturne rubrike „Politike“, Dragoslav Zira Adamović uveo u ovaj list. Tu sam ostao 35 godina, najboljih i najgorih u istoriji novinarstva. Zemlja se nekoliko puta raspala, menjala imena, tonula u ratove „u kojima nije sudelovala“ (hahaha!).
Valjalo je opstati na površini, đavo mi nije davao mira, bio sam onih gadnih devedesetih prvi predsednik nezvanične skupštine UNS-a, današnjeg NUNS-a, bio sam prvi predsednik Suda novinarske časti u NUNS-u, pokretao sam Srpsko književno društvo, više puta šiljan na prinudni odmor u matičnoj kući (Politika), vraćali me (a moja žena u međuvremenu nije znala da sam odlazio od kuće u obilazak bioskopa i knjižara…).
Kad sad pogledam unazad, uhvati me vrtoglavica, kako sam ja to sve preživeo i ostao živ! Nisam bio mnogo hrabar, nikad, ali sam gledao da se ne obrukam. Ne znam da li sam u tome dovoljno uspeo.
Doajen srpskog novinarstva, legendarni Predrag Milojević, imao je spreman odgovor kad je bio u mojim sadašnjim godinama. Kad bi ga pitali kako je, on bi rekao: „Kao čovek koji pada sa stotog sprata i, u prolazu pored desetog, u sebi kaže: zasad je sve u redu“. Ovome nemam šta da dodam.
Foto: mc.rs
