Mia David je arhitektica, scenografkinja, kustoskinja i likovna umetnica iz Beograda. Radi kao profesorka na odseku za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu i od 2016. godine vodi galeriju „Navigator”. Kao autorka i kustoskinja učestvovala je na brojnim međunarodnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Dobitnica je značajnih priznanja za svoje radove iz oblasti arhitekture, scenskog dizajna i vizuelnih umetnosti. U svetlu brojnih urbanističkih i arhitektonskih transformacija koje su se tokom poslednjih meseci desile u Beogradu i širom Srbije, za Liceulice govori o tome kako su javni prostori planirani i organizovani nekad, kako izgledaju danas i kako se građani u njima osećaju.
- U poslednje vreme svedočimo sve većim promenama na polju arhitekture i urbanizma, i veliki broj građana oseća kako više nema nikakvu kontrolu nad time šta se dešava u njihovim gradovima. Kako Vi doživljavate javne prostore, koliko u njima imamo slobode i koliko se kao građani pitamo o tome kako će oni biti organizovani?
Ja pripadam generaciji koja je rođena u Jugoslaviji i to će zauvek biti moja domovina. To je važno ne zbog jugonostalgije nego zato što smo odrastali uz ideje jednakosti i socijalne pravde. Možda Jugoslavija ne postoji, ali to ne znači da te ideje ne treba da postoje i dalje i da ne treba da ih baštinimo za neko drugo vreme. Kad sam bila mala, postojala je društvena svojina, nešto što je pripadalo svima nama, što se finansiralo iz poreza i doprinosa svih zaposlenih, i u tom korpusu su se nalazili i javni prostori. Danas su javni prostori– ulice, trotoari i parkovi – zloupotrebljeni i odavno više ne pripadaju građanima. Pokazali smo se potpuno nemoćnima da zaustavimo tu vrstu uzurpacije. Ona se prvo ogledala u estetici, ali to je vrlo brzo preraslo u nefunkcionalnost grada zbog toga što su javni prostori potpuno zapušeni različitim sadržajima koji tu ne pripadaju. Sa ovim poslednjim događajima u Novom Sadu, prešli smo u zonu opšte nebezbednosti i lične nesigurnosti. Ovo kako se sada gradi je mimo svih procedura i standarda tako da je bilo pitanje vremena kad će se desiti neka tragedija.
- Šta sve podrazumevamo pod standardima, koliko se oni razlikuju danas u odnosu na period Jugoslavije, i šta to znači za arhitekturu?
Jugoslavija je poštovala struku i zakone. To je danas toliko daleko od onoga što je bilo nekada da je jako nezahvalno porediti jer izgleda kao da su prošli vekovi a ne nekoliko desetina godina. Ono što se desilo u Novom Sadu je korupcija jedan kroz jedan. Ako poštujemo procedure, onda postoji odgovornost. U suprotnom se odgovornost zamagli. Najveći problem današnjeg vremena je što smo kao društvo potpuno izgubili veru da postoji pravo i pravda. Vi znate da, ako neko hoće da vas žrtvuje, on će vas žrtvovati bez obzira da li ste nešto potpisali ili ne, da poslodavac može da vas otpusti kako i kad god hoće, i da vas niko i ništa ne štiti jer je sistem u potpunosti urušen. Čak se i u Miloševićevom sistemu struka poštovala. Ona je bila politizovana, ali čak ni u toj državi na čelnim mestima niste mogli da nađete ljude koji nisu stručni.
Danas većina ljudi na funkcijama zna da im ta mesta ne pripadaju. Zato svako gleda samo sebe, neće da se meša, a nema posledica ni za činjenje ni za nečinjenje. Sistem je toliko metastazirao da vi ne možete da raditi nijedan posao a da nemate dodir sa vlašću.
U ovoj poslednjoj tragediji je život izgubilo 15 ljudi, ali mi smo sve to imali godinama unazad. Setimo se Savamale gde je isto umro čovek. To je korupcija i bezakonje. Nije realno očekivati da će neko poštovati standarde ako nema posledica za nepoštovanje zakona. Nije lako vratiti standarde jer živimo u neoliberalnom kapitalizmu gde je novac jedino merilo.
Ono što se desilo u Novom Sadu je korupcija jedan kroz jedan. Ako poštujemo procedure, onda postoji odgovornost. U suprotnom se odgovornost zamagli.
- Arhitektonski standardi možda zvuče apstraktno van stručnih krugova, ali većina ljudi intuitivno oseća kada je neki prostor skladno uređen. Kako se trenutni sistem odražava na svakodnevni život građana? Na koji način osećamo nedostatak standarda, ne računajući situacije kada smo direktno ugroženi?
Standardi su profesionalni jezik koji običan čovek ne može baš sasvim da razume. Ali posao arhitekte i urbaniste je da naprave funkcionalan prostor. Ako arhitekta dobro uradi svoj posao, vi se u nekom prostoru osećate dobro čak i ako ne možete da kažete zbog čega. Ne volimo Rim ili Pariz samo zato što ima svašta da se vidi već i zbog toga što osećate da su ti gradovi pravljeni za ljude, da imate gde da šetate, da ima zelenila. Kada se u Skoplju desio zemljotres, ceo svet se digao da pomogne u izgradnji, i to je bio najveći modernistički grad, građen po meri čoveka. Nešto slično samo smo imali sa Novim Beogradom. Taj prostor je devastiran danas, sazidane su nove zgrade na svim zelenim površinama koje nisu urbanizmom predviđene kao parcele na kojima sme da se gradi. Posledica je da infrastruktura ne može da podrži toliku izgradnju, da sada na Novom Beogradu ne može da se nađe parking i nema zelenila. Na taj način se osećaj grada menja, više to nije prijatno mesto za odrastanje, decu, komšiluk, nego odjednom počinje nekakva teskoba. Beograd je danas nepodnošljiv grad, to je grad koji nas ubija. Nije normalno da dobijete astmu od zagađenja, da ne možete da dišete i da se krećete kroz grad, da ste na svakom mestu skučeni. To su u velikoj meri posledice nepoštovanja zakonskih regulativa u arhitekturi i urbanizmu. Kako znamo da su standardi ispunjeni? Tako što se negde osećamo dobro – dobra „energija” koju osećamo u nekom javnom ili privatnom prostoru dolazi od veličine prostora, osvetljenosti i raznih drugih odluka koje su urbanističke i arhitektonske.
- Koje vrednosti su stajale iza standarda postavljenih u Jugoslaviji, a šta čitamo iz aktuelnih urbanističkih i arhitektonskih projekata?
Za vreme Jugoslavije, ono što bilo koja struka kaže nije se dovodilo u pitanje; ljudima se nije sviđao modernizam, te zgrade su im izgledale kao kutije i nisu razumeli vrednost te estetike, ali im se sviđalo da svako dete ima svoju sobu, da postoji standard koliko kvadrata stambenog prostora mora da postoji po članu domaćinstva. Ukus se gradio kroz neke druge benefite. Svako vreme ima svoju estetiku. Stil se menja kada se promeni politika jer nam je potreban otklon od nečeg starog. Nije Tito voleo modernu umetnost nego je razumeo kao način da 1948. pokaže nezavisnost od Sovjetskog saveza i tako brendira novu zemlju. I Beograd na vodi i svi ti drugi projekti su brendiranje ove zemlje danas. Nekome ko dođe iz inostranstva ili iz unutrašnjosti i ne razume kontekst Beograd na vodi je simbol uspeha.
- Možemo li reći da je funkcija današnje estetike da se ogradimo od prošlosti?
Apsolutno. Ta estetika ima funkciju da se raskrsti s prošlošću. Ne samo da se odričemo prošlosti u arhitektonskom i umetničkom smislu nego se odričemo i od antifašističke prošlosti i vrednosti koje su bile neupitne sve u cilju da se pokaže da je ovo sad nešto drugačije i da idemo ka nekoj bržoj i boljoj budućnosti. Zato je toliko teško boriti se protiv ovog sistema jer nema više ideologije, nema nikakvog vrednosnog sistema.
- Kultura sećanja je nešto čime ste se bavili u svojim umetničkim radovima prethodnih godina. Šta je bio fokus virtuelnog spomenika „Život je ono što sanjaju mrtvi”?
„Život je ono što sanjaju mrtvi” je odgovor na konkurs za predlog spomeničkog rešenja za Srebrenicu koji je raspisala Inicijativa mladih za ljudska prava i ZFD forum 2021. godine. Za mene je Srebrenica važna jer ne mogu da shvatim da smo dozvolili da se, nakon iskustva iz Drugog svetskog rata, holokausta i masovnih grobnica, opet desi genocid. Ne možemo da gradimo budućnost ako se ne suočimo sa tom krvavom prošlošću. Najmanje što možemo da uradimo je da na neki način osvestimo da su ti ljudi postojali i da im damo prostor. Pošto javni prostor više ne pripada nama a ne postoji ni volja države da napravi spomen obeležje za Srebrenicu, za mene je glavno pitanje bilo gde taj spomenik može da se desi. I činilo mi se da čak i ako nemamo fizički prostor, postoji virtuelni i njega nam niko ne može oduzeti. Zato je taj spomenik zamišljen kao virtuelni, u onome što zovemo proširena realnost. Pokazalo se, međutim, da ni virtuelni prostor nije slobodan, da njega u velikoj meri kontrolišu desničari i da je gotovo nemoguće napraviti aplikaciju a da ona ne bude oborena čim se objavi. Projekat je zato spušten na nivo filtera za društvene mreže jer je taj prostor manje kontrolisan, ali su zato i kapaciteti manji tako da smo morali da napravimo klastere sa imenima žrtava koja će se ispisivati na prostoru ispred Skupštine.
Drugi konkurs, 2022. godine, radila sam sa kolegom arhitektom i umetnikom Antonijem Grgićem iz Hrvatske. Predložili smo da se posadi šuma na tromeđi Hrvatske, Bosne i Srbije. To bi bio participativni projekat u kome bi građani donirali novac da se sadi drveće tako da šuma naraste na broj srebreničkih žrtava. I dalje mislim da postoji veliki potencijal za taj projekat i da bi on mogao da preraste Srebrenicu i postane simboličko mesto za sve žrtve.
Tu leži snaga. U pobuni. U svakoj struci. Jer svaka pobuna, koliko god mala bila, ima snagu, a kad se udružimo, ta snaga postaje veća.
- Ove godine ste imali i samostalnu izložbu u Beogradu, posvećenu ženskoj seksualnosti u zrelim godinama. Radovi sa izložbe se po mnogo čemu razlikuju od virtuelnog spomenika, ali je opet reč o temi koja je često skrajnuta iz javnih prostora i javnog diskursa. Koliko umetnost ima snagu da skrene pažnju na važne društvene teme?
Ono što povezuje ta dva rada koja su potpuno različita jeste nekakav lični pristup i emocija. Nema umetnosti bez davanja. Jedino kada se umetnik ogoli pred publikom može eventualno nešto da se desi. Kada govorimo o javnom prostoru, to bi trebalo da je nešto suprotno: javni prostor je neki prostor zajedništva dok je umetnički prostor pre svega lični prostor. Ono što bi u idealnim uslovima trebalo da bude zajedničko za te dve stvari jeste da su oba prostora neka sigurna mesta.
Uvek postoji to pitanje da li umetnost menja nešto. Naravno da je naivno verovati da umetnost menja svet, ali ona menja ljude. Nekoga dodirne, nekome otvori neka pitanja. Ja najviše volim onu definiciju koja kaže da je umetnost oneobičajen pogled na stvari. Ta moja izložba je bila duboko lična, presek stanja jedne faze u životu, obračunavanje sa sopstvenim limitima, ali i neka vrta iskoraka i potrebe da se kaže – ne pristajem da me trpate u fioke. Tu leži snaga. U pobuni. U svakoj struci. Jer svaka pobuna, koliko god mala bila, ima snagu, a kad se udružimo, ta snaga postaje veća.
Negativna iskustva menjaju ljude, i ovaj zločin je neka klica koja počinje da rađa nešto novo u ljudima. Promena će doći.
- Uzevši u obzir sve što se dešava oko nas poslednjih nedelja, od tragedije u Novom Sadu, rušenja hotela „Jugoslavija” i Savskog mosta, i protesta koji su usledili, očekujete li neke promene?
Kad god se desi nešto što je toliko van normalnosti, ostanemo zatečeni, ali onda, naravno, učitavamo da će to biti neka slamka za spas. Kad se desio 3. maj, ogromna energija se koncentrisala oko tog užasa, ali, nažalost, ništa se nije promenilo. U tom slučaju je, međutim, krivica bila apstraktna, dok u Novom Sadu imamo vrlo konkretnu krivicu i nezadovoljstvo je konkretnije. Novi Sad je manji grad, stvar je mnogo ličnija i sigurno će ovaj događaj biti značajan za promenu koja mora da se desi. Sve će se srušiti kao kula od karata, samo je pitanje da li će do toga doći za dve nedelje ili za dve godine. Ako postoji razlog za optimizam, to je da ljudi najviše nauče iz loših iskustava. Negativna iskustva menjaju ljude, i ovaj zločin je neka klica koja počinje da rađa nešto novo u ljudima. Promena će doći. Pitanje je samo da li mi imamo snage da pripremimo teren da promena koja dođe bude nabolje.
Razgovor vodila Dunja Karanović
Fotografisala Valentina Milovanović
