Mi trebamo ljudima, a oni trebaju nama intervju – Daško i Mlađa, radio voditelji - Liceulice

Mi trebamo ljudima, a oni trebaju nama intervju – Daško i Mlađa, radio voditelji

Razgovor vodio: Bojan Marjanović

Ilustracija: Tamara Delić

Ako vas zanima jutarnji radio program u kome možete da čujete i u kojoj se pekari u Novom Sadu može kupiti dobar sendvič i s kakvim se sve problemima u mesnoj zajednici Liman suočavaju pobunjeni građani, te ako biste slušali radio voditelje koji komentarišu novi album Strenglersa, a onda vremensku prognozu čitaju tako što jedan imitira Džonija Štulića, a drugi Boru Đorđevića, onda je sasvim moguće da već slušate Daška Milinovića i Mladena Urdarevića, poznatije kao Daško i Mlađa. Već deset godina njih dvojica skoro svako jutro vode emisiju u kojoj se dotiču sasvim raznovrsnih tema, međutim uvek to rade i izuzetno duhovito i izuzetno beskompromisno. Upravo ih je kombinacija te dve osobine i dovela do toga da su im emisije otkazivane na svim klasičnim radio stanicama na kojima su radili (Radio AS, B92, O-radio), a danas njih dvojica svoju emisiju „Alarm sa Daškom i Mlađom” emituju preko onlajn radija koji su sami pokrenuli pre pet godina. O tome da li je klasična radio emisija moguća na internetu i šta se sve može uraditi kad se ljudi solidarno okupe oko vrednosti u koje veruju, čitajte u intervjuu koji su za naš magazin dali Daško i Mlađa.

Vaša emisija je, između ostalog, zanimljiva i zato što je i sasvim staromodna, jer žanrovski spada u klasičan jutarnji program, kakav se mogao čuti na radio stanicama, a opet, plasirate je preko, uslovno rečeno, novog medija kao što je internet radio. Kako se vaša emisija snalazi između te dve epohe? 

Mlađa: Mi smo nogirani sa svih klasičnih radio stanica na kojima smo radili. Međutim, fora i jeste u tome što mi nismo hteli da odustanemo od onoga što radimo i hteli smo da ljudi mogu i na internetu da nađu program koji kao da je s konvencionalnog radija koji vrtiš, pa tamo naletiš na dva lika koji pričaju neku svoju priču u jutarnjoj emisiji. Iako, da, mi sa svojom emisijom živimo zapravo u nekom mehuru, i dolazimo do ljudi koji zaista žele da nas čuju i koji znaju ko smo mi. Teško da će neko baš slučajno čačkajući po internetu doći do nas. Ipak, zadržali smo isti model, to nam se činilo kao dobra stvar, jer želimo da nastavimo našu priču bez obzira na to što smo zatvorili vrata dupetom na svim radio stanicama gde smo radili. Na kraju krajeva, na našem onlajn radiju imamo i lažne reklame, izmislili smo ih da bismo zadržali privid klasičnog jutarnjeg programa kakav ljudi slušaju na FM stanicama.

Daško: Progon govornog programa sa radio stanica se na duže staze pokazao kao glupost. Oni sad pokušavaju da vraćaju te neke blablaonice, ali je publika, možda i nepovratno, otišla ka podkastima. Uzlet podkasta se i desio jer se ljudima slušaju drugi ljudi kako pričaju, a mi na našem podkastu pravimo radio onakav kakav bi radio trebalo da bude. U tom smislu, sâm medij, i to hoće li to što pričamo doći preko radio talasa ili kroz internet podatke, manje je važan. Na neki način, mi smo ispali još i dobitnici u toj kretenizaciji radija. Oni su prvo pokušali da izbace ljudski element sa radija, a sada pokušavaju da ga vrate, pa imaš jako mnogo neke priče, ali je ta priča isprazna i glupa, a takva i mora biti u zemlji kakva je naša. Ranije smo bili u situaciji da smo u potrazi za istomišljenicima, a sad smo u potrazi samo za mišljenicima jer je postalo gotovo nemoguće biti čovek koji misli, a da ne upadneš u nevolju. Naprosto, to što ćeš javno izreći kao rezultat tog svog razmišljanja dovešće te u sukob s tržištem i režimom. Mi smo, kao društvo, dosegli taj stepen neslobode da nikakav javni dijalog nije moguć, pa onda on mora da se premesti na neke rezervne položaje, kao što je naš internet radio.

Živimo u vremenu upravo spomenutih podkasta, i pokazalo se da je nemali broj ljudi spreman da satima sluša vrlo specifične razgovore na vrlo specifične teme. A opet, u isto vreme se već godinama dešava i tzv. formatizacija radija kroz koju se sa klasičnih stanica skidaju svi zahtevniji programi, i situacija je takva da maltene sve stanice zvuče isto, i da na njima voditelji koji isto zvuče ponavljaju iste fraze i puštaju iste pesme. Otkud to kada, kako rekosmo, publika koja prati zahtevnije sadržaje em postoji, em nije tako malobrojna?

M: Činjenica da su tako potkresali radio je posledica potrebe kapitalizma da smanji broj ljudi koji rade i da ih učine što više zamenljivim. Prva ideja na tom tragu je bila da se izbaci tonac, pa je onda voditelj postao sam sebi tonac, i tako je već deset godina. I onda smo, pošto su hteli da naprave da svako bude zamenljiv, došli do toga da se dovoue voditelji koji govore neke robotske fraze, a još su za to i manje plaćeni, i još i ne mogu da ispregovaraju nekakve dobre radne uslove. Taj kapitalistički pristup možda može da funkcioniše kad je u pitanju, ne znam, firma koja proizvodi pivo, ali ne i kada govorimo o radijskom programu koji ide uživo i u kome ljudi žele da čuju i neko mišljenje koje nije generički proizvedeno. Zato je formatizacija radija do jednog trenutka mogla da traje, a onda je spektakularno propala, pa su ljudi počeli da traže na internetu neke zanimljive priče. Uostalom, ceo taj proces kretenizacije medija dešava se u svetu već dvadeset godina, a kod nas je, kao i sve, i došao sa zakašnjenjem, i imao još goru manifestaciju. Kod nas se baš jako trude ti mladi menadžeri da, ako mogu, otpuste i domara, pa onda kažu voditelju da se na svakih sat vremena uključi u program, a u međuvremenu da gleda da neko nešto ne pokrade na stanici jer nema ko drugi sem njega to da radi.

Međutim, krenuli smo na da tražimo te internetu zanimljive priče i čini se kao da smo došli u situaciju da svako od nas organizuje svoj mikroprostor – ima svoje liste na Spotifaju, kanale koje prati na Jutjubu, personalizovani Netfliks – ali kao da se u svemu tome pomalo izgubila ideja javne sfere u kojoj su ljudi, upravo putem medija, međusobno povezani i upućeni jedni na druge?

D: Ne znam šta nam sve nosi budućnost, ali ono što važi oduvek, i što se sigurno ne menja, jeste ljudska potreba da se sa drugim povežu, iako je istina da se radi na smanjivanju te potrebe. Znaš, nas slušaoci i dalje zovu i traže da od nas im pustimo neku pesmu, iako sami sebi mogu da je puste na JuTjubu, jer je važan taj osećaj da nešto slušaš zajedno sa drugim ljudima. Pa i ti kad čuješ pesmu koja ti se sviđa, odmah poželiš da je pošalješ drugom čoveku! I sve te platforme koje se uglavnom bave personalizacijom sadržaja, ne bi bile ništa da nemaju share opciju. Ta share opcija je moderna verzija onoga “E, aj prebaci na drugi kanal, počinje nešto što će te zanimati”.

Kada ste prešli s konvencionalnog na internet radio, bili ste među prvim autorima na našem jeziku koji su odlučili da se finansiraju preko Patreona. Za one koji nisu upoznati, u pitanju je onlajn platforma preko koje autori najrazličitijih usmerenja oko sebe okupljaju zajednicu koja ih, kroz pojedinačne donacije, novčano podržava i stimuliše ih da nastave s radom. Kakve su se sve bojazni i sumnje pojavljivale kada ste prešli na takav način rada i finansiranja, koji je, bar u tom trenutku, kod nas bio vrlo neuobičajen?

M: Krenuli smo, što se kaže, bez kurca u svatove, ali nismo imali drugu opciju. Kad je Daško došao i rekao da ima taj neki Patreon, ja nisam ni znao šta je to. Prvo pitanje je bilo da li je iko voljan da donira za to što mi radimo. Onda kad smo uspeli da vrlo brzo skupimo novac da uzmemo osnovnu opremu i iznajmimo prostor, shvatili smo da ljudi žele da nas čuju. Nakon toga, broj ljudi koji nas prate se povećavao i danas mi od toga pokrivamo sve troškove i zarađujemo plate od kojih možemo pristojno da živimo. Ali, naravno, izuzetno nam je bilo važno da sâm program i dalje bude besplatan i da može da nas sluša bilo ko, a ne samo onaj ko plati na Patreonu.

D: Napisali smo ljudima da je preporučena svota koju mogu donirati pet dolara, a vi dajte ili više ili manje od toga, koliko god možete. Međutim, iako date više, za to nećete imati nikakve privilegije kao kod nekih drugih autora na Patreonu, nećete dobiti neke posebne epizode, ili bolji zvuk, ili tako nešto, već ćete samo dobiti lep osećaj da ste omogućili nekome ko nema da plati da sluša emisiju. Mi se tu pridržavamo socijalističkih načela. Ko ima više, treba da dâ više, a ko je jači, treba jače da povuče.

M: Ili, recimo ovako, srednjoškolcu iz Kragujevca koji bi hteo da čuje našu emisiju, a ne može to da plati, slušanje je omogućio programer iz Kalifornije koji je donirao novac na Patreonu.

D: I ljudi to super kapiraju! Za mene je to socijalizam u praksi. Kad govore da socijalizam ne može da funkcioniše, to nije tačno, jer ljudi su po prirodi upućeni jedni na druge, a kapitalizam ih čini gramzivim i pohlepnim. A ako si primetio, kad god neko hoće da širi nekakvu negativnu propagandu, postara se da nabavi pare jer je vrlo važno da oni koje planira da truje tom propagandom ništa ne plaćaju. Mi radimo suprotnu stvar, nemamo nikakve pare, nikakav štek kojom finansiramo ovo što radimo, nego smo ljude koji dele naše vrednosti pozvali na ovakvo organizovanje. I naravno, na ličnom nivou nam je to bitno jer tako možemo uvek da proverimo koliko smo zaista potrebni ljudima. Kada smo izduvali na svim konvencionalnim radijima, pomislili smo, okej, možda smo stigli do kraja, ne treba po svaku cenu ovo da radimo, ali kad smo videli da imamo za koga da radimo, onda smo napravili taj divan odnos u kojem mi trebamo ljudima i oni trebaju nama.

Osim vaše emisije, na vašem internet radiju se u međuvremeno pojavilo još nekoliko emisija koje se redovno emituju, iz nedelje u nedelju. Da li imate ideju da daskoimladja.com postane radio stanica koja bi emitovala celodnevni program?

M: Ja bih voleo da se to dogodi. Nama se javljaju ljudi koji imaju neke ideje, i mi im dajemo termine i opremu da se oprobaju. Oni to dobro rade, a imaju i mogućnost da sami pokrenu svoje Patreone, pa da se finansiraju na način na koji i mi to radimo. U budućnosti, voleo bih da to postane celodnevni radio koji bi bio sličan, recimo, tome kakav je nekad bio Radio B92, na kome si mogao da čuješ i mišljenje o trenutnoj političkoj situaciji i mišljenje o novom albumu Lua Rida. Želimo da to bude misleći radio na kome se može čuti i B3 pesma sa nekog albuma. Radio kakav smo voleli da slušamo i kakav mislimo da je potreban, a kakav, zapravo, kod nas sada i ne postoji jer su svi takvi ubijeni.

D: Naša ideja je da to bude Radio Jugoslavija, jer nas stvarno slušaju ljudi gde god može da se razume jezik na kome pričamo. Voleli bismo da to postane takav neki medijski centar u budućnosti, iako mi nemamo nekakvu veliku poslovnu ambiciju. Naravno, lepo je kad se spontano desi da ono što radiš prepozna što veći broj ljudi, ali ne pada nam na pamet da se bavimo dopadanjem ljudima. Mi radimo to što radimo i očigledno ima ljudi koje to zanima, i želimo da dopremo do što većeg broja takvih ljudi koji će želeti da slušaju baš to što radimo, a ne sad da nabacujemo neke stvari za koje mislimo da bi se ljudima možda dopadale ili ne.

M: E sad, videćemo da li ćemo u pravljenju radija uspeti. Za sada, pored naše, imamo nekoliko stvarno dobrih emisija.

D: Imamo jaku sportsku redakciju, čak dve sportske emisije!

M: Pa da, a nadamo se da ćemo u budućnosti još porasti, napraviti pravi radio, i onda da ga lepo prodamo, pa da Daško i ja odemo da živimo u Norvešku!