Mateja Čemerikić je počeo da prodaje Liceulice pre godinu dana, u saradnji sa Udruženjem za pomoć osobama za smetnjama u razvoju Voždovac. Od tad, svašta se promenilo. Od prvobitne frustracije kada ga odbiju, do statusa lokalne zvezde na njegovoj lokaciji, ispred TC Stadion, dvadesettrogodišnji Mata je, uz bezrezervnu podršku porodice, prešao put velikog ličnog rasta. Matinu priču nam je ispričala njegova mama, Hilda Žužić, a kroz nju upoznajemo snagu porodice koja pronalazi način da prevaziđe nedostatke sistema socijalne zaštite.
U odnosu na period od pre godinu dana, najveća razlika je u tome kako reaguje na odbijanje. U početku je bio jako tužan i frustriran, odmah bi odustao. Uz sestrinu i moju pomoć, zaista je naučio da to prihvati. Oduševim se kad vidim mog Matu, dvanaest meseci kasnije – kada ga neko odbije, on se lepo zahvali. Samo nastavi sa radom bez gubitka motivacije, bez ljutnje. To mnogo znači za komunikaciju sa ljudima, za upoznavanje različitih ljudi, za socijalizaciju uopšte.
Mati nije pravo ako mu ponude novac, a odbiju da uzmu magazin. Želi pošteno da zaradi novac.
Kad prilazi muškarcima dok prodaje magazin, obraća im se sa ‘bato’. Nebitno da li je osoba mlađa ili starija. Onima koji su stariji to bude simpatično. Zastanu, pozdrave se, popričaju. Mati jedino nije pravo ako mu ponude novac, a odbiju da uzmu magazin. To mu smeta. Želi pošteno da zaradi svoj novac.
Njegova mlađa sestra uspela je iz njega da izvuče da se trudi u prodaji. Kao majka, ja bih uvek htela da ga zaštitim. Bude mi teško. Svaku njegovu bol osećam i primam k srcu. Dok je kod nje to sve drugačije. Koliko bih ja u nekim stvarima popustila, što možda i nije idealno, ona je ipak čvršća. I ona je uz njega sazrela, koliko on uz nju. Mlađa je od Mate osam godina. On sad puni dvadeset tri, a ona petnaest. U početku se stidela da prodaje magazin sa Matom, bilo joj je neprijatno. Sad kaže da se oseća fenomenalno. Kaže da sad zna kako da pomogne bati. Mislim da je taj izlazak iz zone komfora i za nju vrlo koristan.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Sav novac koji zaradi potroši na materijale u knjižarama
Mata mnogo voli da crta. Umetnička je duša, kreativac. Zato mu je to odbijanje u početku i teško padalo jer taj njegov senzibilitet je baš specifičan. Sav novac koji zaradi potroši na materijale u knjižarama. Kupuje šljokičaste papire, pečate, markere, lepkove, makaze, voštane bojice, flomastere, zvezdice itd. Voli sve kretivno – sve što može da radi rukama. On kad pravi stvari, on to pravi u velikim količinama. Taj materijal se baš brzo troši. Svima u komšiluku on poklanja radove. Kad materijala nestane, to je onda problem. Ali je i motivacija da izađe da prodaje i zaradi, da može da ide po novi.
Jedno vreme mnogo je voleo saobraćajne znakove. To je stalno crtao. Išlo je dotle da šetamo ulicom, žurimo, pljušti kiša, ali kod znakova moramo da zastanemo. Sličan je bio i period kad je pravio satove. Kupovali smo mehanizme, on ih je sastavljao. Imali smo punu kuću satova. Trenutno voli da dovlači kartonske kutije iz prodavnica i na njima da crta.
Mata toliko voli da radi te svoje umetničke zavrzlame da jednostavno zaboravi koliko je sati. Samo se seti kad padne mrak da je polako vreme da ide na spavanje. Naravno, ako njega to ispunjava i opušta, bolje da to radi nego da gleda televiziju.
Mata pohađa i dnevni boravak
Još uvek smo na skraćenom režimu. Neko vreme su tvrdili da on ne može da izdrži, da mu je previše, da je umoran, da treba da se odmara kod kuće. Sad je postignut dogovor da, ako ja na poslu imam klijente do kasnije, mogu da im se javim i da ih zamolim da Mata ostane duže. Mada, i to je mač sa dve oštrice. Njemu je uvek bitno da ima rutinu. Čim mu se remeti način na koji je navikao da funkcioniše, to bude jako izazovno.
U dnevnom boravku su se potrudili da mu organizuju dan sa raznolikim aktivnostima, da nema praznog hoda jer je to kod njega najproblematičnije. Ide u senzornu sobu i na fiskulturu. Sad kad je lepo vreme, šetaju po dvorištu. Boravak je specifičan. Većina dece je neverbalna, a Mati je potrebna komunikacija. Zato je meni izuzetno važno što on, kad izađe da prodaje Liceulice, razgovara sa ljudima. Da negde bar podstiče razgovor jer u boravku ima mogućnosti da priča samo sa zaposlenima.
Pre dnevnog boravka, išao je u specijalnu školu. Dvadeset godina smo mi u ovim kolektivima. Prvo je išao u razvojnu grupu u vrtiću, pa onda u specijalnu osnovnu na Zvezdari, a na kraju u specijalnu srednju školu. Tamo je učio cvećarski zanat, ali se dotakao i drugih stvari koje su ga interesovale. Bila je to super škola. Nažalost, to je bilo u vreme COVID-a. Da bi zaštitili decu od infekcija, jedan dan je išla jedna grupa, sledeći dan druga. Remetila se Matina rutina. Tad sam već primetila koliko je njemu zapravo izazovno kad nema tačan raspored u toku dana.
Mnogo se bio vezao za svoju razrednu. Kad je žena otišla na trudničko, nije hteo više da ostaje i pobegao je iz škole, pred maturu. Pobegao! Nije više hteo da ide ni za živu glavu. Onda smo posle toga bili u raznim dnevnim boravcima. Kad se izađe iz sistema obrazovanja, put ne vodi nigde.
razgovor i fotografije: Anja Mihić
