Čitateljka koja prati magazin Liceulice već neko vreme možda se seća kada smo pre dve godine pisali o slučaju Sare Andersen, američke ilustratorke koja je 2023. godine tužila Stability AI i još nekoliko kompanija koje se bave generativnom veštačkom inteligencijom, zbog zloupotrebe njenog autorskog dela. Posredstvom AI tehnologije, obučene na njenim i radovima drugih umetnika i umetnica, na internetu su se pojavili stripovi crtani u njenom stilu, ali sa rasističkim i antisemitskim sadržajem. Kada smo se ovim slučajem bavili, generativna AI tehnologija bila je tek u povoju, nevešta i sklona halucinacijama. Da je ubila umetnost, nije, ali veštačka inteligencija je u međuvremenu svakako sazrela, dobila neke nove oblike i pokrenula neka nova pitanja.
Živimo u svetu u kome se radi sve više, a sve manje poslova ima smisla
U svom poznatom eseju O fenomenu besmislenih poslova, na osnovu koga je kasnije nastala i knjiga (Nebulozni poslovi, Geopoetika, 2020), američki antropolog Dejvid Grejber je 2013. godine započeo raspravu o poenti i načinu rada u 21. veku. Na samom početku eseja, Grejber ističe kako je engleski ekonomista Džon Mejnard Kejns još 1930. godine predvideo (ponadao se?) da će do kraja 20. veka tehnologija toliko uznapredovati da ljudi u razvijenim zemljama neće morati da rade više od petnaest sati nedeljno. Nekih osamdeset godina kasnije, kako Grejber primećuje, desilo se potpuno suprotno: umesto da je razvoj tehnologije doveo do toga da imamo više slobodnog vremena, mi živimo u svetu u kome se radi sve više, a sve manje poslova ima smisla. Besmislene, nebulozne, tj. „sranje poslove“ (engl.: bullshit jobs) Dejvid Grejber je razumeo kao sve one poslove koje sama osoba koja ih obavlja ne razume i/ili ne vidi kao nešto što doprinosi boljitku društva. Pozicije nastale u 21. veku – poput revizora usklađenosti poslovanja, ejč-ar konsultantkinje ili korporativnog advokata – često su dobro plaćene, ali teško da donose osećaj lične satisfakcije i malo kom detetu bi pale na pamet kao idealna profesija. Uprkos Kejnsovom optimizmu, tehnologija je dovela do automatizacije mnogih mehaničkih, ali ipak produktivnih poslova, ostavljajući ljudima zadatke poput popunjavanja tabela i odgovaranja na imejlove. Dejvid Grejber to nažalost nije doživeo, ali nekih desetak godina nakon objavljivanja njegovog eseja, tehnologija je postala majstor i za te poslove.
AI povećava jaz između najbolje i najgore plaćenih poslova na tržištu
U eri kada ChatGPT, Gemini i slični botovi bazirani na generativnoj veštačkoj inteligenciji mogu da obavljaju sve od analiziranja kilometarskih izveštaja, pisanja školskih referata i dosadnih mejlova do rešavanja kompleksnih matematičkih problema – ponovo se postavlja pitanje budućnosti i smisla posla kao takvog. Generativni AI će, s jedne strane, najverovatnije dovesti do razvoja nove generacije besmislenih poslova. Skloni tzv. halucinacijama i ograničeni na korišćenje već postojećih paradigmi za rešavanje problema, četbotovi traže nadzor, te će se veliki broj aktuelnih administrativnih poslova, po svemu sudeći, pretvoriti u korigovanje grešaka i nadograđivanje outputa koje ponudi veštačka inteligencija. S druge strane, ono što su brojni autori i autorke u svetu već primetili kao problem jeste to što AI povećava jaz između najbolje i najgore plaćenih poslova na tržištu. ChatGPT neće ugroziti posao direktorke niti dostavljača hrane, ali u velikoj meri može preuzeti one besmislene poslove koji su mnogim ljudima omogućavali socijalnu mobilnost. Za razliku od projektnog asistenta, virtuelni AI asistent se ne nada povišici i napretku unutar firme – što je dobra vest za biznis, ali loša za radnike i radnice. Ova situacija bi mogla imati i pozitivan ishod ukoliko bi dovela do uvođenja univerzalnog osnovnog dohotka (o kome je i sam Grejber pisao), te samim tim i mogućnosti da ljudi biraju poslove koje će obavljati na osnovu ličnih interesovanja, sposobnosti, pa i smisla. Jer uprkos kapitalističkom etosu, koji je i iznedrio fenomen besmislenog posla, posao ne služi samo tome da se zaradi, preživi i kupi nešto što će opravdati silne radne sate, već nam može pružiti i osećaj ličnog postignuća, doprinosa zajednici i pripadanja. O tome da nam tehnologija potencijalno može pružiti i više slobodnog vremena, daleko bolje i ranije od Džona Mejnarda Kejnsa, pisao je Oskar Vajld.
U svom eseju iz 1891, Duša čoveka u socijalizmu, Vajld je, između ostalog, ponudio svoju vizuju budućnosti u kojoj mašine preuzimaju besmislene poslove: „Mašine moraju da obavljaju sav rad koji nije umni, sav jednoličan, dosadan posao, sav rad s kojekakvim odvratnim stvarima u neprijatnim uslovima. (…) Danas su mašine u suparništvu s čovekom. Pod pravim okolnostima one će služiti čoveku. Nema sumnje da je to budućnost mašina, i kao što drveće raste dok seoski posednik spava, mašine će raditi sav neophodan i neprijatan posao, dok se čovečanstvo zabavlja ili uživa u kulturnoj razonodi, što je cilj čovekov; ili pravi lepe stvari, čita lepe knjige ili jednostavno razmišlja o svetu s divljenjem i uživanjem.“ Predvidevši zamerku da je ovakva vizija utopijska, Vajld je dodao prosto “mapa sveta na kojoj nema Utopije nije vredna ni jednog jedinog pogleda“. Ono što niko, pa ni Vajld, nije mogao da predvidi jeste da će u budućnosti mašine biti te koje čitaju lepe knjige i prave lepe stvari. Uprkos mogućnosti da preuzme na sebe popunjavanje dosadnih tabela i pisanje izveštaja, ironija sadašnjeg trenutka je to što se generativna AI tehnologija češće koristi za pisanje poezije i stvaranje (kakve-takve) vizuelne umetnosti.
Sprega AI s porastom uticaja desno-populističkih političkih opcija
Od 92. broja magazina Liceulice, kada smo se poslednji put bavili fenomenom AI generisane umetnosti, prošlo je tačno dve godine. Za to vreme, ChatGPT je doživeo preko deset novih verzija (od kojih je javnost koristila makar četiri), a njegovi bliski rođaci DALL-E i Midjourney još dve. Od marta ove godine, ChatGPT može da vrši istu funkciju kao DALL-e i Midjourney, a to je da na osnovu kratkog tekstualnog objašnjenja generiše sliku bilo kog sadržaja i vizuelnog stila. Nahranjen podacima kako iz istorije umetnosti tako i iz istorije interneta, ovaj unapređeni bot više se ne zbunjuje kad se suoči s kompleksnim vizuelnim predstavama poput ljudskih prstiju ili dirki klavira i više ne pravi greške koje su pre dve godine bile karakteristične za AI umetnost. Štaviše, sposoban je da generiše ilustracije i fotografije (ako ih možemo nazvati tako) koje izgledaju potpuno autentično. Novi kapacitet veštačke inteligencije gotovo je momentalno kreirao i niz novih trendova na internetu, među kojima je jedan od najpopularnijih bio pretvaranje fotografija u ilustracije koje liče na stil japanskog animatora Hajao Mijazakija.
Ghibli trend, nazvan po Mijazakijevom Studiju Ghibli, iz koga su potekli poznati anime filmovi „Princeza Mononoke“ i „Moj komšija Totoro“, preko noći je preplavio društvene mreže, ali i obnovio raspravu o etičnosti AI umetnosti. Na prvu loptu, upitna je zakonitost hranjenja AI modela autorskim delima živih umetnika i umetnica bez dozvole i naknade. Kako su mnogi autori i korisnici društvenih mreža istakli, sâm Mijazaki je pre nekoliko godina umetnost koju kreira veštačka inteligencija nazvao uvredom za život kao takav. Ako zanemarimo moralne dileme poput činjenice da generisanje samo jedne AI slike ima ogroman ekološki otisak, te toga da time zanemarujemo godine vremena i truda koje umetnici i umetnice ulažu u razvoj svog ličnog rukopisa, ostaje nam problem zloupotrebe tog rukopisa u najbukvalnijem smislu reči. Jer pored relativno bezazlene želje da fotografiju sa svadbe ili portret svog deteta iz vrtića pretvorimo u stil voljenog crtanog filma, koju možemo imati kao privatni korisnici društvenih mreža (i AI tehnologije), postoje i nimalo bezazleni politički ciljevi za koje je ovaj trend iskorišćen. Giblifikovani su tokom marta portreti američkog predsednika, predsednika Srbije, indijskog i izraelskog premijera. Giblifikovana je i fotografija napada na Kule bliznakinje 11. septembra 2001. godine, kao i fotografija ubistva Džordža Flojda 2020. godine. Na zvaničnom X profilu Odbrambenih snaga Izraela objavljena je giblifikovana fotografija vojnika u napadu na Palestinu, dok je na profilu Bele kuće na istoj mreži objavljena Ghibli verzija fotografije uplakane Dominikanke Virdžinije Basore Gonzales tokom deportacije iz SAD. Veštačka inteligencija, kao i svaka druga tehnologija, jeste neutralna, ali je njena sklonost da prelazi preko granica autorstva i etičkih načela u neupitnoj sprezi s porastom uticaja desno-populističkih političkih opcija.
Estetika fašizma
Ne bi bilo pravedno govoriti o AI umetnosti kao o estetici aktuelnih autoritarnih režima (pre svega jer nije reč o jednom pravcu ili vizuelnom stilu), ali nemoguće je ne primetiti kako veliki broj tzv. tehnoloških milijardera (vlasnika kompanija koje stoje iza razvoja veštačke inteligencije i zastupaju ideju da ove tehnologije ne treba da podležu cenzuri) zauzima sve uticajnije političke položaje i ostvaruje blisku saradnju s konzervativnim i desno orijentisanim političkim partijama. Vratimo li se na slike budućnosti kreirane u prethodnim epohama, sadašnji trenutak od zamisli Kejnsa i Vajlda daleko više liči na ideal italijanskih futurista, grupe umetnika koji su se u prvoj polovini 20. veka pridružili fašističkom pokretu Benita Musolinija. U „Manifestu futurizma“, koji je 1909. napisao italijanski pesnik i osnivač futurizma Filipo Tomazo Marineti, u jedanaest tačaka stoji da umetnost treba da služi glorifikaciji opasnosti, agresije, rata, militarizma, brzine, tehnologije i prezira (sic!) prema ženama. Između ostalog, Marineti u desetoj tački ovog programskog teksta kaže: „Hoćemo da uništimo muzeje i biblioteke, da se suprotstavimo moralu, feminizmu i svakom oportunizmu i utilitarističkom kukavičluku.“ Premda je ideja uništenja muzeja i biblioteka verovatno imala za cilj da probudi i oslobodi italijanske umetnike od stega renesansnog nasleđa, te da na izvestan način poželi dobrodošlicu industrijalizaciji i tehnološkom razvoju, jasno je zašto je futurizam kao umetnički pravac zaživeo kao dominantna estetika fašizma. Marinetijeva osma teza, s druge strane, danas se lako čita kao populistički odgovor na pitanje zašto možda nije u redu to što AI (zlo)upotrebljava Mijazakijev stil:
„Kakva je danas korist od gledanja u prošlost kada moramo otvoriti misteriozne kapke nemogućeg? Vreme i Prostor umrli su juče. Već sada živimo u apsolutnom, jer već smo stvorili večnu, sveprisutnu brzinu.“
Manifest kao malo duža forma nije dobro ostario u vreme društvene mreže X, starog Tvitera, ali moto njenog vlasnika Ilona Maska – „Radi brzo i lomi stvari“ – može se shvatiti kao svojevrstan „Manifest futurizma 2.0“. Sveprisutna brzina nije više samo krilatica tehnološke industrije već postaje delom javnih i spoljnih politika, a ono što već svedočimo da se u toj brzini lomi jesu decenijama građeni principi međunarodnog prava, ljudska prava, rodna ravnopravnost i reproduktivna prava, solidarnost i socijalna zaštita.
AI nas oslobađa besmislenih poslova – ako joj damo prave zadatke
Ali treba li sve ovo da nas interesuje ako nismo ilustratori, animatori ili ljubitelji filmova Hajao Mijazakija? Ako već moramo osam sati dnevno da se bavimo revizijom usklađenosti poslovanja, zar nismo zaslužili da malo pravimo lepe stvari, pa makar bile AI generisane? Koliko god prolazni i površni, internet trendovi nam ipak na psihološkom nivou omogućavaju da se povežemo, osetimo pripadnost kolektivu i ispoljimo kreativnost. Oskar Vajld bi nam rekao da ne budemo „zahvalni na mrvicama palim s bogataških trpeza“ i da umetnost treba da „poremeti monotoniju, ropstvo običajima, tiraniju navike i svođenje čoveka na nivo mašine“. Istina je da je umetnost uvek nastajala u sprezi s tehnologijom, ali smisleni deo posla, to jest posao kreiranja smisla morao je poticati od čoveka. AI tehnologija je neutralna s tendencijom da bude pozitivna ukoliko je prompt koji joj dajemo takav da nas oslobađa od besmislenih poslova.
Tekst: Dunja Karanović
Ilustracija: Zoran Svilar
