Majka, domaćica, radnica: ko je, u stvari, na braniku otadžbine? – Liceulice

Majka, domaćica, radnica: ko je, u stvari, na braniku otadžbine?

Pandemija korona virusa ogolila je temelje sveta u kome živimo i učinila da oni koji su i pre njenog izbijanja živeli teško sada žive još teže. Zato smo pokrenuli serijal „Korona i margina” u kojem ćemo se, iz broja u broj, baviti time kako je ova globalna zdravstvena, ali i društvena, kriza uticala na život različitih obespravljenih ljudi. Tekstove u ovom serijalu pisaće i mladi autori/ke koji će ove jeseni biti na praksi u našem magazinu, ali i već etablirani novinari koje ste imali prilike da čitate u brojnim medijima, pa i u magazinu Liceulice. U 66. broju vam donosimo tekst našeg saradnika Saše Dragojla. On je istraživao kako je pandemija uticala na poštovanje radnih prava, te posebno, kako su u toj čitavoj stvari prošle radnice.

Hipokrizija savremenog sveta – ozloglašena (anti)osobina koja je uvek karakteristika onog drugog a nikad nas – u doba krize postaje još jasnija i ogoljenija. Globalni kapitalizam u kome živimo izgleda da najmanje „tržišno” vrednuje one koji suštinski održavaju likvidnost njegovog nezajažjivog krvotoka i štite patrijarhalne stubove društva da se dodatno ne uruše.

Žene, taj „slabiji pol”“, čiji se rad na poslovima platežno manje vrednuje od rada muškaraca, dok se rmbanje u kući namerno previđa, stale su na branik društava tokom pandemije korona virusa, iznenadne pošasti koja je na trenutak uspaničila i najmoćnije ljude na planeti.

One su te koje najčešće rade u zdravstvu – bez koga bi crna statistika bila još mračnija; one su te u socijalnoj zaštiti – bez koje bi starost i siromaštvo bili još nepodnošljiviji; one su te koje vode brigu o domaćinstvu i ukućanima, i one su najizloženije karike u trgovinskim lancima u kojima smo prethodnih meseci panično kupovali.

***

„Uslovi za rad u trgovini su nehumani. Tokom vanrednog stanja je baš bio haos koji je bilo teško izdržati”, objašnjava nam Mirela Jovin.

Mirela već 15 godina radi u jednom marketu u Novom Sadu. Tokom vanrednog stanja žurke su bile strogo zabranjene, ali ne i u prodavnicama koje su za skraćeni broj sati morale da usluže mnogo više ljudi.

„Nama je žurka bila svaki dan. U prodavnici u kojoj sam ja radila gužve su bile tolike da nismo stizali da idemo u ve-ce, nismo stizali da jedemo, bukvalno se nismo mrdali od kase, polica, primanja robe i svega ostalog”, ističe tridesetčetvorogodišnja Novosađanka.

Pored povećanog obima posla, radnici/e su zbog intenzivnijeg kontakta sa mušterijama bili i u većoj opasnosti od zaraze. Međutim, zbog tempa posla, malo ko je poštovao mere zaštite.

„Kakva dezinfekcija, kakvo poštovanje propisa kriznih štabova! To niko nije stigao da postigne. Nije bilo šanse da se to ispoštuje jer nema dovoljno zaposlenih”, objašnjava naša sagovornica metodologiju maksimizacije profita u prodajnim delatnostima. Suštinski, ko reskira (zdravljem svojih zaposlenih) – profitira.

„Trgovina uvek cveta u kriznim momentima, a pogotovo trgovina osnovnim životnim namirnicama. Naš gazda je mislio da će propasti. Prvih dana nakon proglašena vanrednog stanja bio je svadljiv i nije mu se moglo prići. Međutim, nama su pazari ostali isti ako ne i viši.”

Uprkos tome, radnici koji su izneli sav teret novonastale situacije nisu dobili više novca. Naprotiv. Radili su više, ali za manje sati, a samo su radni sati ono što se obračunava na kraju dana.

„Ja sam u redovno vreme imala 45 hiljada mesečno jer sam poslednjih godinu dana imala višu, administrativnu poziciju, ali toko vanrednog stanja dobijala sam oko 32 hiljade dinara. Nismo dobili nikakve bonuse. Znači, samo onoliko koliko smo radili. A zbog manje sati nikad se nije stizalo do pune plate”, ističe Mirela Jovin.

Naša sagovornica je i članica Inicijative Borba za neradnu nedelju sa zahtevom da taj dan bude neradni za sve trgovačke objekte kako bi radnice i radnici imali bar jedan slobodan dan. Rad vikendom negativno utiče na odnose u porodici. Ipak, vlasti baš u praksi i ne zanima briga o toj tobožnjoj srpskoj svetinji. Mirela živi sa troipogodišnjim sinom, i mužem koji, takođe, za jedan trgovinski lanac prevozi robu i mesečno ima samo dva slobodna dana.

„Vrtići ne rade. Ne mogu svaki vikend da se borim da pronađem nekoga ko može ili ne može da mi pričuva dete. To mi je najteže palo, taj dan kad mogu da budem sa njim, da ga naučim nečemu, da se poigramo, da se bilo šta desi porodično. Uvek ja nekako falim u celoj toj priči”, objašnjava naša sagovornica.

Zbog sukoba sa gazdom kome se nije svideo njen angažman u Inicijativi Borba za neradnu nedelju, Mirela je nedavno ostala bez posla, ali ne i bez nade da će se nešto promeniti.

„U trgovini niko više ne želi da radi s obzirom na plate i uslove rada. Tu možeš samo zdravstvene probleme da navučeš. Tržni centri su najveća pošast današnjice. Od njih je sve krenulo. Akcije vikendima, crni petak i kojekakve druge boje. Ali mi ne planiramo da odustanemo od borbe”, kaže administratorka stranice Bar nedeljom budi kući.

„Samo udruženi možemo nešto da uradimo”, zaključuje ona.

***

Odustajanje nije opcija ni četrdesetogodišnjoj Lidiji H, samohranoj majci iz Zemuna sa diplomom specijalnog pedagoga. Otkad je počela pandemija, ona je promenila dva posla – jedan u kuhinji elitnog restorana u centru grada, a drugi u Domu za stare kao čistačica. Restoran ju je otpustio tokom marta zajedno sa još nekolicinom kolega nakon što je uveden policijski čas, a, da bi uopšte dobili poslednju platu, morali su da potpišu sporazumni raskid ugovora.

„Nekoliko ljudi nije potpisalo. Nisu dobili plate i rekli su da će da ih tuže, međutim, ništa se nije desilo. Ja sam, naravno, uzela platu jer nisam mogla da biram pošto imam malo dete i potpisala sam otkaz”, kaže Lidija.

U Domu za stare tri meseca je sve bilo kako treba, iako je posao bio ekstremno težak, a plata minimalna. Međutim, u avgustu Lidija odsustvuje nekoliko dana zbog bolesti šestogodišnje ćerke, i tada nastaje problem.

„Krenuli su da me ucenjuju, tražili su mi test na koronu i da sama platim sve, a onda da čekam platu još 20 dana. Nisam na to htela da pristanem. Rekla sam da ću da ih prijavim inspekciji i, nakon toga su mi isplatili platu, i to je bio kraj”, ističe ona, navodeći da je prvih mesec dana radila, iako joj nisu tražili test na koronu.

Status samohrane majke joj otežava i nalaženje novog posla s obzirom da može da radi jedino pre podne. Trenutno ne plaća kiriju jer čuva stan prijatelju koji je u inostranstvu, ali i dalje jedva preživljava. Uprkos situacij u kojoj se nalazi, od Centra za socijalni rad je dobila samo jednokratnu pomoć.

„Borim se sa vetrenjačama. Totalno sam prsla, muka mi je od svega i najradije bih se odselila. Nemam ponekad jebeno da platim račune. Dajem sve pare na hranu, ne kupujem detetu ni sladoled, tek ponekad kupim cigare”, objašnjava Lidija situaciju u kojoj se nalazi.

„Odavno bih digla ruke, ali to dete me drži. Institucije sistema te samo gaze.”

***

Majka, domaćica, radnica – sveto identitetsko trojstvo žena – našlo se na braniku naše ekonomske otadžbine u kojoj privilegovanu ulogu igraju strani investitori. Italijanska kompanija Olimpias iz Niša, koja je ekskluzivni dobavljač svetski poznatog Benetona, pogasila je mrežu svojih kooperantskih firmi, ostavivši oko 700 tekstilnih radnica bez posla. Fiktivno gašenje kooperanata, kako bi se izbegle obaveze prema radnicima, nije naišlo na reakciju nadležnih instituticija koje su, zarad bilansnih računa, subvencionisanim fabrikama dozvolile rad i tokom vanrednog stanja.

Ema P. iz Niša jedna je od trista četrdeset troje radnika/ce firme Tecnostiro koja je likvidirana ovog proleća.

„Bukvalno su nas počistili. Sad je jako teško naći posao. Poslovi sa prijavom su sa minimalnim platama, a teško je naći i rad na crno. Ali tu je plata manja od minimalca i može da se desi da je ne dobijete uopšte.”

Upravo se to i desilo dvadesetdevetogodišnjoj Emi. Radila je tri meseca u prodavnici vojno-policijske robe za 20 hiljada dinara. Dogovor je prvo bio da radi od 4 do 6 sati dnevno, ali ubrzo se radni dan produžio a plata je ostajala ista. Nakon što se žalila, sa gazdom se dogovorila da radi osam sati dnevno pet dana u nedelji i svaku drugu subotu, a da joj bude plaćeno po satu. Međutim, kad je došlo vreme isplate, gazda joj je ponudio samo 26 hiljada.

Fotografija: Dragan Mujan

„Ja sam rekla da je to van svake pameti jer je minimalac 32 hiljade dinara, i to bez prekovremenog rada. A pri tom sam ja imala četiri subote od po 8 sati, što bi bilo na kraju minimum 36 hiljada dinara”, kaže Ema.

Njena trenutna nezaposlenost vuče i dodatne probleme. Ima kredit za stan, pa je nakon gubitka posla u italijanskom Tecnostiru, morala da nađe nekog da je prijavi kao zaposlenu da ne bi izgubila uslov za kredit u banci.

„Nakon što sam 10 godina plaćala kiriju u Nišu, odlučila sam da podignem stambeni kredit. Imala sam posao za stalno, prodala sam kuću, dala depozit od 16.000 evra i podigla kredit da isplatim ostatak do 36.000 koliko je koštao stan. Nisam ni sanjala da će firma biti ugašena”, objašnjava Ema.

Završila je Fakultet za zaštitu na radu u Nišu, ali njen posao, uprkos sumnjivom likvidacionom postupku, država nije zaštitila. „Sad tražim novi posao, šaljem biografije na sve strane. Mora nešto da iskoči jer mi kredit stoji nad glavom.”

Država Srbija je, takođe, podigla kredit kako bi svim građanima isplatila po 100 evra predizbornog populizma. Svota novca od koje bi pola miliona ljudi u riziku od siromaštva moglo da živi naredne dve godine, procenjuju stručnjaci. Minimalna plata nedavno podignuta za dve hiljade dinara i dalje je daleko od vrednosti prosečne potrošačke korpe.

Mirela Jovin, iskusna radnica u trgovini, kaže da je povećanje od samo „dve crvene” svojevrsni bezobrazluk uzevši u obzir rast cena.

„Mi u trgovini najbolje znamo koliko se cene konstantno dižu. Vi to i ne primetite, ali mi to najbolje znamo. Em cene namirnica idu gore, em cene stanova. Ma svega! Sve će poskupeti i sve ide gore”, kaže Mirela.

Sve će poskupeti i sve ide (na)gore. U sveopštoj inflaciji, nadamo se makar da će poskupeti i koža radnika/ca. Tek tada, stvari mogu da krenu nabolje.

Tekst: Saša Dragojlo