Godinu za nama obeležila je kultura otpora, ali kad je u pitanju kultura u užem smislu, obeležili su je i bezmalo nepostojeći javni konkursi, pomeranje i otkazivanje nekih od najvažnijih umetničkih manifestacija na domaćoj sceni (Bitef, FEST, Martovski…), te skidanje statusa kulturnog dobra kompleksu Generalštab. O odnosu države prema savremenom stvaralaštvu, nezavisnoj kulturnoj sceni i kulturnom nasleđu razgovarali smo sa Predragom Cvetičaninom, redovnim profesorom na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Nišu, predavačem na UNESCO katedri Univerziteta umetnosti u Beogradu, rukovodiocem Centra za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope i jednim od osnivača Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.
- Prošle godine ste u izdanju Asocijacije NKSS objavili studiju „Vežbe iz anatomije kulture”, u kojoj ste analizirali javne konkurse za kulturu tokom poslednjih deset godina. Koji su glavni zaključci tog monitoringa – kako su se dodeljivala budžetska sredstva za kulturu?
Nažalost, pored uvida u izuzetno mala sredstva koja se u Srbiji izdvajaju za kulturu, glavni zaključak je da bi i ta minimalna sredstva bila dovoljna za mnogo bolju kulturnu produkciju, kada bi se poštovale procedure predviđene zakonima i uredbama i kada se sredstva ne bi rasipala partijsko-ortačkim kanalima. Naime, u periodu od 2015. do 2025. godine budžet Srbije je neprestano rastao, pa je rastao i budžet za kulturu. Samo što ta povećanja nisu bila usklađena, tako da je procenat izdvajanja za kulturu, koji je 2015. godine bio 0,70% ukupnog budžeta, u 2025. godini pao na 0,64%. Ta sredstva koja Ministarstvo kulture izdvaja po glavi stanovnika Srbije su šest i po puta manja od ulaganja ministarstava kulture Slovenije i Hrvatske. I kada se saberu svi fondovi Ministarstva, Pokrajinskog sekretarijata, Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, Uprave za kulturu Grada Novog Sad i još deset najvećih gradova u Srbiji, i tada su – s 47,6 evra po glavi stanovnika – oni upola manji od onoga što samo ministarstva kulture u Sloveniji i Hrvatskoj izdvajaju za kulturu.
Međutim, i ova mala sredstva se rasipaju kroz dodelu fondova sumnjivim projektima fantomskih organizacija, predatorskim organizacijama, kroz diskrecione odluke ministra kulture i drugih donosilaca odluka na pokrajinskom i lokalnom nivou, kao i potpunim zanemarivanjem procedura definisanih u Zakonu o kulturi i Uredbi o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi. To je osnovni problem.
- Šta su sumnjive (fantomske) i predatorske organizacije u kulturi, i kako one utiču na raspodelu javnih sredstava?
U našim analizama mi smo kategorizovali pet grupa projekata kao „sumnjive”: 1) projekte organizacija za koje niko u njihovim sredinama ne zna, organizacija koje nisu registrovane u APR-u, nemaju finansijske izveštaje za prethodnu godinu ili nemaju prethodnih aktivnosti; 2) projekte organizacija koje imaju prethodne aktivnosti, ali se uopšte ne bave kulturom (nego trgovinom, biznisom, poljoprivredom…); 3) projekte organizacija koje su osnovane neposredno pred konkurs, a u nekim slučajevima i nakon što je konkurs raspisan; 4) projekte organizacija čiji su računi u blokadi ili su podneli izjavu o neaktivnosti; 5) projekte organizacija koje nisu registrovane u Pokrajini Vojvodini ili gradu gde se raspisuje konkurs, a dobijaju finansijsku podršku na tim konkursima. Najčešće se radi o projektima „fantomskih organizacija”, koje su u vezi s političkim partijama, uzmu novac i sledeće godine nestanu.
Nismo ulazili u njihov sadržaj, nego smo ukazivali da takvi projekti uopšte ne bi smeli da budu razmatrani na konkursu. A takvim projektima je, samo u periodu od 2022. do 2024. godine, na konkursima Ministarstva kulture, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, Sekretarijata za kulturu Grada Beograda i Uprave za kulturu Novog Sada dodeljeno 325.664.256 dinara, odnosno približno 2,8 miliona evra.
Kao „predatorske” organizacije smo označili one koje iz godine u godinu dobijaju maltene zagarantovana sredstva, koja često predstavljaju četvrtinu, trećinu ili čak polovinu ukupnih sredstava koja se dodeljuju na konkursu, a da se za preostala sredstva takmiče desetine, a nekad i stotine drugih organizacija. Postoji veliki broj ovakvih organizacija na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou, ali su se, po obimu sredstava koja dobijaju i tome što dobijaju sredstva na konkursima na kojima ne bi smele da učestvuju, s obzirom na to da su registrovane u Beogradu, izdvojile četiri organizacije. To su „Beogradski festival igre”, odnosno „Savet za kulturu igre Srbije” Aje Jung, koji je samo u periodu od 2021. do 2024. godine dobio 67,5 miliona dinara (oko pola miliona evra); „Zillion film d.o.o.“ Lazara Ristovskog, koji je u ovom periodu dobio 52,5 miliona dinara; „Rasta International d.o.o.“ Emira Kusturice, koji je od 2021. do 2023. godine dobio 47,6 miliona dinara i „Kontrast studios“ Radoša Bajića, čiji su projekti samo u 2022. godini podržani sa 27 miliona dinara.
I to samo na konkursima čiji su rezultati objavljeni u javnosti. Kažem to, jer smo 2023. godine, nakon velikog broja neupešnih pokušaja, uspeli da dobijemo podatke o sredstvima dodeljenim na osnovu diskrecionog prava ministra. Navodno se radi o fondovima koji se dodeljuju u vanrednim situacijama, iz kojih se finansiraju „izuzetno važni projekti” koje „nije bilo moguće unapred planirati” i „za hitne intervencije i radove koji se mogu pojaviti tokom godine usled nepredviđenih okolnosti, elementarnih nepogoda i slično”. Međutim, podaci dobijeni od Ministarstva kulture na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja pokazali su da se radi o svojevrsnom „konkursu bez konkursa”, na kome je u 2022. godini i u prvoj polovini 2023. godine podržano 228 projekata u iznosu od 280,2 miliona dinara, ili negde oko 2,3 miliona evra.
- U svetlu izrazito ograničenog budžeta za kulturu, kašnjenja rezultata konkursa, brojnih nepravilnosti i političkih pritisaka, šta preostaje nezavisnoj kulturnoj sceni – na koje načine se planiraju i održavaju programi?
I prošle godine je objavljivanje rezultata konkursa Ministarstva kulture znatno kasnilo. Prema Uredbi o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi, koja reguliše način realizacije konkursa, nadležni državni organ koji organizuje konkurs dužan je da objavi njegove rezultate najkasnije šezdeset dana po njegovom završetku. Od dvadeset konkursa koje smo analizirali, objavljivanje rezultata za jedanaest konkursa je kasnilo više od sto dana, a rezultati konkursa za sufinansiranje projekata podržanih na međunarodnim konkursima kasnili su čak 221 dan.
Ove godine je pak sistem finansiranja preko konkursa faktički ugašen. Sekretarijat za kulturu Grada Beograda već drugu godinu zaredom uopšte ne raspisuje konkurse, uz nekakva smešna obrazloženja. Decembar je, a Ministarstvo kulture je objavilo rezultate četiri konkursa, od više od dvadeset. Pokrajinski sekretarijat za kulturu Vojvodine objavio je rezultate konkursa na kojima nije bilo sredstava za jubilarno 70. Sterijino pozorje, za 74. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, za 12. Šekspir festival, za Festival studentskog pozorišta, koji organizuje Akademija umetnosti iz Novog Sada, ni za Exit festival.
A ovi konkursi su od vitalne važnosti za aktere nezavisne kulturne scene i za veliki broj njih predstavljaju jedini izvor finansiranja. Ako nezavisna kulturna scena u Srbiji oduvek funkcioniše zahvaljujući entuzijazmu umetnika/umetnica i menadžera/menadžerki koji deluju u njoj, sada osim tog entuzijazma ničeg drugog i nema.
Generalno pak ovaj režim, ali i prethodni režimi u Srbiji, ima izrazito negativan stav prema civilnom sektoru i prema akterima nezavisne kulturne scene. Oduvek su im uskraćivali domaća budžetska sredstva, a kada na međunarodnim konkursima dobiju novac, onda su ih proglašavali „stranim plaćenicima”. Tako da bi izgleda bili najsrećniji kada bi civilni sektor i nezavisna kulturna scena nestali. A da paradoks bude potpun, kada pogledate zakone o budžetu Republike Srbije, tamo sve vrvi od „dotacija nevladinim organizacijama”. Na primer, u budžetu Republike Srbije za 2024. godinu, stavka „dotacije nevladinim organizacijama” pojavljuje se 104 puta, a dodeljena sredstva ovim „nevladinim organizacijama” su fantastičnih skoro 11 milijardi dinara ili oko 94 miliona evra. Samo što su među tim „nevladinim organizacijama” najveća sredstva dobile političke partije, Srpska pravoslavna crkva i granski sportski savezi.
- Ove godine svedočimo odlaganju i otkazivanju nekih od najznačajnijih kulturnih manifestacija, od Bitefa do Festa i Martovskog festivala, dok se ogromni iznosi izdvajaju za državne projekte poput Nacionalnog stadiona i EXPO 2027. Šta nam to govori o kulturnim politikama Srbije?
Da Srbija više nema javnu kulturnu politiku, već da sada ima partijsku i populističku kulturnu politiku. To je jedan deo problema. Kriterijum kvaliteta se potpuno izgubio, već se sada sredstva dodeljuju onima koji su „naši”.
Tako su, na primer, na konkursu Ministarstva kulture za kapitalna dela koja se objavljuju na srpskom jeziku najveća sredstva dobili Arhiv Vojvodine za projekat „Izabrana dela Dragoša Kalajića u 18 knjiga” i Grupa za razvoj i unapređenje kulture za projekat „Izabrana dela Nebojše Kuzmanovića” – gle čuda – direktora Arhiva Vojvodine.
Na konkursu za „Umetničku igru – klasičan balet, narodnu igru i savremenu igru” od ukupno 80 projekata, 58 projekata je iz oblasti folklora. A nisu podržana dva projekta Bitef teatra, dva projekta Srpskog narodnog pozorišta, jedan projekat Udruženja baletskih umetnika Srbije i nijedan od sedam projekata STANICE – reprezentativnog udruženje umetnika koji se bave savremenim plesom. Doduše, ne mogu da kažem, u oblasti savremenog plesa podržan je projekat Beogradskog festivala igre sa sedam miliona dinara. Kao i na ovogodišnjem konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, sa još pet miliona dinara.
Naravno da treba finansirati amaterizam u Srbiji. Od ranih 1990-ih kulturno-umetnička društva i generalno amatersko kulturno stvaralaštvo bili su u užasnom položaju. Ali tako što ćete ih finansirati na konkurisma za kulturno nasleđe, a ne za savremeno stvaralaštvo. I što ćete povećati budžet za kulturu, za šta postoje realne pretpostavke. A ne tako što ćete ugasiti sve najvažnije kulturne manifestacije u zemlji – od Bitefa do Sterijinog pozorja, od Festa do Martovskog festivala filma, od EXIT-a do Nišvila.
Drugi deo problema je što sredstava za kulturu nema jer su verovatno upotrebljena ne samo za EXPO 2027. godine nego i za dnevnice kriminalcima, za finansiranje kontraskupova, za privatna obezbeđenja koja terorišu studente i građane, za honorare za vanredne dužnosti policajaca i žandarmerije.
- U Strategiji razvoja kulture Republike Srbije za period 2020–2029. stoji da su prioritetna područja kulturno nasleđe i savremeno stvaralaštvo. Šta to uopšte znači, ako uzmemo u obzir npr. usvajanje lex specialisa za zgrade Generalštaba?
Mi prisustvujemo raspadu državnog sistema zaštite i finansiranja kulture. Analize koje smo radili u prethodnih deset godina bazirale su se na pretpostavci da, bez obzira na sve nedostatke, ipak postoji nekakva kulturna politika i da država ima nameru da bar kako-tako podržava one koji se bave kulturom i da štiti kulturna dobra prethodnih generacija. Sa slučajem Generalštaba, prekidom finansiranja na konkursima Sekretarijata za kulturu Beograda i Ministarstva kulture, kao i „osvetničkim” rezultatima konkursa Pokrajinskog sekretarijata za kulturu te iluzije je nestalo.
Nakon svedočanstava pred Tužilaštvom za organizovani kriminal direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i vršioca dužnosti direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda, da ih je ministar kulture primorao da dostave „predlog“ za ukidanje zaštite s Generalštaba, nema više govora ni o kulturnoj politici, niti o zaštiti kulturnog nasleđa, ni o strategiji kulturnog razvoja. Kada ministar kulture bude smenjen i optužen zbog teške zloupotrebe službenog položaja, a režim povuče ideju o rušenju zaštićenog kulturnog dobra Generalštaba, tek tada će u Srbiji ponovo biti moguće raspravljati o kulturi i kulturnoj politici. A znamo kada će to biti.
Razgovor vodila Dunja Karanović
Fotografije: Radule Perišić i Goran Srdanov / nova.rs
