„Pozorište nije mesto, pozorište je misao o boljem svetu“, napisala je nagrađivana pozorišna rediteljka Anja Suša u poruci povodom Svetskog dana pozorišta za decu i mlade. Nekadašnja selektorka Bitefa i direktorka Malog pozorišta „Duško Radović“ više od deset godina živi u Švedskoj, gde režira i predaje na Univerzitetu umetnosti u Stokholmu. Njena nova predstava „Ako pčele nestanu sa lica zemlje“ na večernjoj sceni „Radovića“ preispituje ambivalentnost vezanu za odnos prema mladim generacijama, dotičući se u velikoj meri i aktuelne široke građanske pobune koju predvodi upravo ova generacija.
- Predstava je nastala po romanu „Omladina bez boga“ Edena fon Horvata, koji je 1937, kad je napisan, bio kritika mladih u nacističkoj Nemačkoj, ali u isto vreme i kritika školskog sistema koji služi kao važna poluga autoritarnog režima. Zašto vam je taj tekst bio važan u ovom trenutku?
Taj tekst nije važan samo u ovom trenutku – već u svakom trenutku. To je knjiga koja govori o usponu nacizma u apatičnom društvu koje normalizuje nacionalizam, šovinizam i nečinjenjem podstiče nasilje nad onima koji su u jednom totalitarnom poretku ugroženi. Glavna tema su mladi ljudi na koje se projektuju anomalije društva ali i od kojih dolazi promena, baš kao kod nas. U trenutku kada smo planirali ovaj naslov, koji se, inače, kanim godinama da uradim, društvene promene kojima svedočimo još nisu bile aktuelne. U tom trenutku smo najviše nameravali da referišemo na događaje vezane za tragediju u Ribnikaru i Malom Orašju i Duboni, ali onda nas je stvarnost preduhitrila i ponudila nam još širu platformu za promišljanje.
- U središtu komada je odnos između profesora i učenika, koji je u velikoj meri obeležio i godinu koja je za nama. Uprkos početnoj distanci, generacijskoj, vrednosnoj i svakoj drugoj, taj odnos je na kraju onaj koji donosi promenu?
Da, ta tektonska promena frekvencije celog društva koja se događa poslednjih godinu dana, a koju na svojim leđima nose mladi ljudi, koje smo pre ovih događaja brzopleto proglasili apolitičnima ili apatičnima, osnov je međugeneracijske dinamike oko koje je sazdana adaptacija Tijane Grumić. Odnos između apatičnog srednjoškolskog profesora i učenika razvija se tako da on počinje da uči od njih šta je hrabrost i, što je najvažnije, prestaje da se plaši. Taj gubitak straha je možda najveća pobeda studentskih protesta u jednom duboko korumpiranom društvu sazdanom na strahu onih koji već imaju malo, a plaše se da će imati još manje. Ja veoma volim profesorovu rečenicu iz teksta koja glasi: „Radije nego da budem lekar, želeo sam da budem profesor – da zdravima dam nešto za put.” Cela njegova ideja prosperiteta počiva na ideji prenošenja znanja kao najvećeg kapitala, što je potpuno kontradiktorno ideji savremenih kapitalističkih hiperproduktivnih društava u kojima dominiraju druge vrednosti. Ja sam, takođe, profesorka već nekoliko godina, i bilo mi je lako da se identifikujem s pozicijom koju naš profesor ima u predstavi.
- Jedna od tema koju predstava pokreće jeste vršnjačko nasilje, koje se doživljava pre svega kao neminovni proizvod društva u kome solidarnost i empatija nisu na ceni. To je i ovde vrlo bolna tema, posebno jer se čini da su mere sprovedene posle Ribnikara bile tek kozmetičke, dok su nasilni obrasci ostali nepromenjeni?
Mislim da je vršnjačko, kao i svako drugo nasilje potpuno normalizovano u srpskom društvu, pa onda i u obrazovnom sistemu, i da nema ni dovoljno efikasnih mehanizama niti volje da mu se stane na put.
Naša deca – koja odrastaju okružena nakaradnim vrednostima u jednom moralno poroznom društvu, sa iznurenim roditeljima koji se bore za bazičnu egzistenciju, s morbidnim etičkim vrednostima i zastarelim obrazovnim sistemom – imaju malu šansu da izađu neoštećena. U tom kontekstu je pravo čudo ovo što se događa, a što su inicirali mladi ljudi. Ja iskreno ne znam kako to da objasnim osim nekim duhom vremena i njihovom svešću koja nadilazi lokalne geografske okvire zahvaljujući globalnoj komunikaciji.
- Rad na predstavi je započet pre pada nadstrešnice, a nastavio se u sasvim drugačijoj atmosferi široke društvene pobune koju je povela upravo mlada generacija, dotad uglavnom percipirana kao konzervativna i pasivna. U dogovoru s dramaturškinjom Tijanom Grumić, rešili ste da približite komad ovdašnjem kontekstu i unesete mnoge reference na situaciju u Srbiji. Koliko je bilo izazovno govoriti o aktuelnim događajima takoreći bez distance?
Postoji ta predrasuda da pozorište ne može da govori o realnosti dok se ona zbiva. To je možda bilo tačno pre pedeset godina, kad nisu postojala savremena sredstva komunikacije, kada su vesti putovale sporije.
Mislim da pozorište, ako želi da bude politički i društveno relevantno, mora biti u aktivnom dijalogu s realnošću. Za mene je takav pristup bio jedini moguć u kontekstu ove predstave u današnjoj Srbiji.
Nisam sigurna da bih, u ovom trenutku, uspela da se izborim s bilo kojim drugim materijalom koji ne referiše direktno na stvarnost koju žive građani Srbije.
- Eden fon Horvat je svoj roman posvetio novoj generaciji, koja je izrasla „iz blata i govana propalih generacija“. I ta posveta zvuči aktuelno, jer su i sad sve oči uprte u mladu generaciju, ponekad i s nerealnim očekivanjima?
Da, očekivanja su velika i možda nerealna jer ni ta mlada generacija nije monolit već mnoštvo mladih ljudi veoma različitih ideoloških i političkih uverenja, koja su u revolucionarnoj situaciji kojoj smo svedočili u proteklih godinu dana bile svesno potisnute da bi se održao otpor. Pitanje je koliko će to još biti moguće, a pitanje je i zašto ne postoji jači građanski otpor, koji nije samo eho studentskog već ima svoju autonomiju. Meni se ponekada čini da bi građani Srbije voleli da studenti izvedu revoluciju, promene režim, organizuju društvo i onda počiste za sobom. To tako neće moći. Mislim da su mladi ljudi uradili mnogo za ovo društvo jer su ga probudili iz učmalosti i apatije i oslobodili straha, ali sledeći korak mora biti politički artikuisan i sa širokom građanskom platformom, da bi sve ovo nekako uspelo. Što se tiče citata Edena fon Horvata, potpuno se slažem i mislim da je moja generacija, koja je nosila proteste protiv Miloševića, ispala politički naivna i da je definitivno, makar što se tiče revolucionarnog potencijala – propala. Volela bih, stoga, da se svi politički akteri „propalih” generacija sklone s političke scene i ustupe mesto nekome koga još nismo videli i u koga možda možemo da poverujemo u nekom budućem političkom kontekstu.
- Budući da se, kako ste nedavno rekli, pravi dramski konflikti danas mahom odvijaju van teatarskih zgrada, u kojoj meri se i uloga pozorišta promenila? Kome se ono obraća i kako dobro pozorište danas treba da izgleda?
Volela bih da znam odgovor na to pitanje. Mislim da je pozorište danas, makar u zapadnim društvima (a ja živim u jednom od njih), suštinski marginalizovano, iako su pozorišne zgrade prepune. Namenjeno je umirućoj srednjoj klasi i njenom umerenom, bazično konzervativnom ukusu, i češće je puka društvena formalnost nego mesto ritualizovanja zajednice i njenih neuralgičnih problema. Jedino pozorište koje, možda, ima kapacitet da nešto promeni i da sistematski radi na razvijanju kritičke svesti jeste pozorište za decu i mlade. To sam mislila ranije, tako mislim i sada. Da budem iskrena, sve manje razumem zašto uopšte želim da se bavim pozorištem i čini mi se da nije daleko dan kada više neću imati dobar odgovor na to pitanje, a uvek sam mislila da taj dan nikada neće doći. Volela bih da nisam u pravu, pošto sam u pozorištu provela preko trideset godina – od prve profesionalne predstave koju sam uradila u 21. godini. Možda je vreme da ostatak radnog veka provedem radeći nešto smislenije – „da zdravima dam nešto za put”, da se vratim na citat Fon Horvatovog profesora.
- Ova godina je donela i dosad neviđene razmere uništavanja kulturne scene. Po svemu sudeći, biće to i prva godina bez Bitefa. Neki misle da treba prestati s prividom normalnosti i funkcionisanja u nemogućim okolnostima, dok se s druge strane time ugrožava egzistencija čitave grupe zanimanja vezanih za kulturu. Na sličan način kao sa štrajkovima glađu i blokadama škola i fakulteta, i ovde gledamo balansiranje između plemenite borbe i autodestrukcije?
Da, to je sasvim tačno, i to balansiranje između plemenitosti i autodestrukcije koje u našem kolektivnom nesvesnom uvek mora da ide uz neko žrtvovanje naš je hibris. Ako me pitate da li vidim neki drugi način u sadašnjoj situaciji – ne vidim. Ekstremna situacija traži ekstremne mere. Koliko ekstremne, svako mora sam da odluči. Važno je da kažem da ovde ne govorim o nasilju, već o građanskom otporu i neposlušnosti. Mislim da je ovo situacija u kojoj se odmeravamo sami sa sobom i u skladu sa sopstvenim moralnim kompasom. Ne treba se porediti s drugima, već uraditi onoliko koliko ko može. Kada bi svako uradio zaista koliko može, ovoj tužnoj i predugoj priči odavno bi bio kraj. Možda sam naivna, ne znam, ali se ja već dugo trudim da živim u skladu sa principom da ja treba da uradim najviše što mogu u datoj situaciji. To moje naviše nekada je malo a nekada mnogo, što uvek zavisi od referentne tačke, ali ja makar uvek znam da sam uradila najviše što sam mogla, i onda mi je savest mirna. A mirna savest je od neprocenjive vrednosti.
- Bitef je od samih početaka bio poznat po angažovanom i kritičnom pristupu stvarnosti. Najava „gerilskog Bitefa“ šalje poruku da to u ovom trenutku nije moguće ostvariti u institucijama?
Bitefa nije bilo u institucionalnom kontekstu, i mislim da je to jako dobro jer bi svako simuliranje privida normalnosti na temu Bitefa bilo veoma pogrešno i bedno. Ideja da se održi gerilski Bitef je, takođe, odlična i nadam se da će to uspeti. Time se spasava kontinuitet ovog festivala i on se dovodi u direktnu relaciju sa onim što je njegova suština – a to je pobuna i provokacija. Nikada neće postojati bolji trenutak od ovoga da Bitef pokaže šta je i šta treba da bude. On je oduvek bio ugrožen od raznih efemernih aparatčika i političkih službenika koji su godinama projektovali svoje malograđanske frustracije i koristili sitne pozicije moći da osujete ovaj, po svim parametrima, deleko najrelevantniji pozorišni događaj u našoj maloj zemlji. Jedino vreme kada je Bitef imao miran život i političku podršku bilo je za vreme Jugoslavije, koja ga je i osnovala sa idejom da promoviše progresivan imidž u svetu. Sve posle Jugoslavije je, objektivno gledano, bilo teško vreme za Bitef, ali je on nekako, na štetu svih nas koji smo na njemu radili, odolevao i bio brana protiv provincijalizma, malograđanštine, šovinizma, nacionalizma i duhovne bede. Da bi opstao u ovim okolnostima, mora da se bori drugačijim sredstvima. A kada se sve ovo završi, mora da se vrati u institucionalne okvire – što sam sigurna da će se desiti.
- Predstava „Ako pčele nestanu sa lica zemlje“ završava se nekom vrstom nade u obnovu čovečnosti i iskupljenje kroz zajedništvo. U programu predstave ste napisali da čovečanstvo neće prestati da postoji, ali da ima mnogo posla pred sobom da ponovo povrati svoje ljudsko lice. Od čega bi trebalo početi?
Od ljubavi i dobrote. I lustracije.
Razgovarala Tijana Spasić
Fotografije: Jelena Janković
