Lit-Chat: Rumena Bužarovska i Lana Bastašić III deo - Liceulice

Lit-Chat: Rumena Bužarovska i Lana Bastašić III deo

Lana Bastašić i Rumena Bužarovska su književnice čije su knjige prethodnih godina stigle i do široke književne publike i do nedvosmislenih pohvala kritike, ali i književnice koje su svojim javnim istupima ukazivale na brojne anomalije društva i društava u kojima živimo. U našem magazinu u tri nastavka objavljujemo njihovu prepisku, a paralalelno s tim, tekstovi na makedonskom izlaze i u skopskom magazinu Licevlice. U trećem i završnom delu čitajte, između ostalog, o tome zašto pisanje nije stvar “bivanja” piscem/spisateljicom, već ozbiljnog rada, o teroru loših vesti, i konačno – očekivanju radosnih susreta.  

 

Lana:

Rumena! Gdje si, šta radiš? Ja hronično ništa.

Rumena:

Hej, draga. Vratila sam se u Mavrovo i bukvalno ništa ne radim. Iskreno, sigurno nije tačno da ne radiš ništa hronično. Možda se tako osećaš? Ja uvek mislim da ne radim dovoljno i malo se osećam krivom kada se odmaram. Osim sad, rekla sam da ću se lepo odmoriti i evo deset dana ništa ne radim.

Lana:

Pa, ni ja ne volim taj teror produktivnosti i osjećaj krivice, borim se protiv toga. Ali u posljednje vrijeme imam veliku blokadu i ne mogu da se koncentrišem na pisanje. I dalje volim to da radim, više od svega na svijetu, ali mi nikad nije išlo teže. Sjetila sam se Joan Didion.

Napisala je negdje kako je u jednom trenutku shvatila da je svijet otišao dovraga.

I kako se borila sa strahom da je pisanje potpuno beskorisna stvar.

Rumena:

Drago mi je da mi ovo govoriš, jer prolazim kroz nešto slično i čak mi je nezgodno da sebi priznam da mi je tako. Kao da nisam spisateljica. Kao da sam sve drugo, kao da imam sve one druge uloge koje sam dobila zbog pisanja, a zapravo pisanje mi ne ide, i neću čak ni da javno priznam da je to tako. Jer onda ispada da nisam spisateljica. Pa, možda i nisam. Šta me briga. Šta je to sa krivicom, ubija me. Možda i zbog te krivice nisam produktivna kao što bih htela da budem. Ne znam.

Lana:

Mislim da je problem upravo u tome što živimo u društvu u kojem je pisanje stvar “bivanja” (talenta, itd.), a ne rada. To je taj stav – ili jesi, ili nisi. Ja se nekako uvijek trudim da se fokusiram na ono što radim, umjesto da si pridodajem etikete i poslije se brinem da li ih zaslužujem. Onda dolazi ta krivica o kojoj govoriš. Ideja da bi pisanje trebalo da nam bude lako.

Iskreno mislim da samo loši pisci vide pisanje kao nešto lako. Oni najbolji koje sam imala priliku upoznati su mi priznali da imaju osjećaj da uvijek kreću iz početka. Tebe računam u te najbolje.

Rumena:

I ja volim tvoje divne knjige i tvoju iskrenost, i pored toga što ovo pišemo za neku javnost, nije mi teško da budem i ja iskrena. Nekako mi je lakše što si mi rekla sada ovo o dobrim piscima. Znaš, ima i jedna druga stvar: pisci uvek govore o tome kako pišu, i kao da se očekuje kako treba da se najbolje radi, kao da se očekuje da postoji neka formula za to kako je pravilno da se piše. A to zapravo ne postoji.

Nekad prođu dve godine da ne napišem nikakvu fikciju. Ali radim na tome. U glavi prvo, a onda skiciram. Pa onda krenem i napišem. Ali to ne mora biti pravilo. To uvek govorim studentima kreativnog pisanja, zato što u suštini to govorim samoj sebi.

Lana:

Da, baš sam o tome pričala s Hemonom danas. Rekao mi je: ti i kad ne pišeš, pišeš. Shvatila sam da je u pravu. Ali problem je kad se onaj teror produktivnosti poveže s cijelom pričom, pa počnemo da se vrednujemo po broju riječi. Živimo u vrijeme tržišnih vrijednosti, pa su onda i knjige proizvodi koje treba da izbacujemo svakih godinu-dvije, što je potpuno suprotno načinu na koji ja shvatam pisanje i književnost.

Ali sada imam i drugi problem – opsesivno čitam vijesti i samo mislim na požare i poplave i topljenje leda… I u svemu tome sam se povezala s Joan Didion. Kako pisati u ovom haosu? Kako naći svrhu u izmišljanju priča?

Razumiješ šta želim da kažem?

Rumena:

Apsolutno. Inače, uvek dobijem tu krizu negde u sredini priče. Ljudi umiru. Drugi se bave medicinom. Izmišljaju vakcine da spase svet. A ja pišem priče.

I onda nateram sebe da završim tekst. Setim se kako volim da čitam. Koliko su mi pomogli autori kao Joan Didion. Kako mi je bitno da su mi ovde, da sam ih čitala. Da nisam dete, pa da rangiram šta je bitno, a šta manje bitno. I onda, na kraju, zašto moram raditi nešto “jako bitno”?

Lana:

U pravu si. Ipak, ovo stanje stvari dovodi do neke vrste apatije. Gotovo depresije. Mislim da je svima teško ponovo pronaći stare strasti. I onda u svemu tome dođe neki izdavač i da ti rok sljedeće godine. Pa ti lijepo sjedni i piši kako znaš i umiješ, i nemoj da misliš na apokalipsu koja je već počela. S jedne strane smo privilegirane što se bavimo ovim poslom. S druge strane mislim da se ne govori o tome koliko je psihički i emotivno iscrpljujući.

Uz sve to, kao žene, borimo se sa “sindromom uljeza” na svakom koraku.

Sve je dokaz da smo nekoga prevarile, da nismo ovo zaslužile, da ne znamo šta radimo, itd.

Rumena:

Često me novinari pitaju da li pišem u toku pandemije, da li sam iskoristila to vreme za sebe – kao da je pisanje samo za mene, kao da pisanje nije za publiku (Mrzim taj narativ da iskreno pišemo samo za sebe. Pišemo za ljude, pišemo nekad samo za jednu osobu, i to je OK!). I onda sam shvatila da mi je pogotovo teško da budem ranjivija nego što jesam sad, da bih dopustila sebi to stanje u kojem sam kada pišem. I tada sam skontala koliko me to emocionalno iscrpljuje, ali i hrani.

A ovo, da, da ne krenemo o tome kako ne znamo šta radimo i kako neko uvek bolje zna od nas…. O tome možemo celi tom… Joj što mračimo. A jedva čekam da te vidim. Je li dolaziš u Zagreb za Festival svjetske književnosti? Kidnapovaću te da pričamo osam sati.

Lana:

I ja jedva čekam da te vidim. Dolazim definitivno u Zagreb, ali prije Festivala idemo u Krolu na pelin i razgovor od osam sati gdje jedna drugoj govorimo kako nismo uljezi i kako će uskoro sve biti bolje. Ako ti išta znači, ja se iskreno radujem tvojim budućim knjigama. Eto, jedna čitateljka zagarantovana. Kad sljedeći put budeš imala blokadu, piši meni!

Rumena:

Hahaha možeš da mi budeš muza!

.

.

.

*Lit-chat je deo Regional Network for Cultural Diversity (READ) projekta.