Na prvu pomisao na beskućništvo, pred očima nam se obično javlja slika sredovečnog muškarca koji spava na klupi ili u haustoru. Često verujemo da su ljudi sami krivi za situaciju u kojoj su se našli, da ih je do toga doveo put popločan lošim životnim odlukama i da je rešenje svih njihovih problema pronalazak posla. U nekim slučajevima ove pretpostavke mogu biti i tačne. Ipak, stvaraju iskrivljenu i nepotpunu sliku ovog složenog društvenog problema. Zbog čega beskućništvo nije lična tragedija, već posledica brojnih sistemskih prepreka koje dovode do toga da ljudi ostanu bez krova nad glavom, u razgovoru za Liceulice objašnjavaju sociološkinje Ana Bilinović Rajačić i Jovana Čikić, i koordinatorka Mreže za borbu protiv beskućništva Milica Vasilijić.
Ana Bilinović Rajačić, sociološkinja i profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ističe da mit o tome da ljudi sami biraju beskućništvo ignoriše traumu koju ono sa sobom nosi. „Naći se u ovoj situaciji je stresno, ponižavajuće, iscrplјujuće i opasno. Male su šanse da bi neko za sebe izabrao da živi u takvim okolnostima. Do posla je mnogo teže doći bez adrese, dokumenata, telefona ili kompjutera. Čak i kada u tome uspeju, ti ljudi često rade za minimalna primanja koja ne mogu da pokriju troškove dostojanstvenog stanovanja“, kaže Bilinović.
Dodaje i da svi pravimo greške i loše izbore, kao i da beskućništvo nije uvek njihov direktan rezultat. „Mnogo češće se u situaciju beskućništva dođe usled iznenadne bolesti, invaliditeta, nesreće, gubitka člana porodice ili posla. Moguće je i da suživot s porodicom postane neodrživ usled nasilja, zbog čega je osoba prinuđena da napusti dom.”
Iako je umirujuće verovati da se beskućništvo nama ne može dogoditi, situacije koje ka njemu vode često su nepredvidive i van naše kontrole. Da se beskućništvo suštinski može dogoditi bilo kome ističe i Jovana Čikić, takođe sociološkinja i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
„Svi smo, u neoliberalnom okruženju, na neki način u riziku od beskućništva. Međutim, taj rizik nas ne opterećuje sve na isti način. Društvene grupe u kojima je rizik od socijalne isključenosti izraženiji, poput siromašnih, dugotrajno nezaposlenih i prekarnih radnika, ljudi s nižim obrazovanjem, migranata i izbeglica ili ljudi iz jednoroditeljskih i porodica s većim brojem članova u većem su riziku od beskućništva”, kaže ona.
U svetu astronomskih cena stanovanja, posebno u većim gradovima, beskućništvo je realnost mnogih. Ipak, precizni zvanični podaci ne postoje, što samo ukazuje na nevidljivost problema i njegovu surovu, isključujuću prirodu. Organizacije civilnog društva i Centri za socijalni rad evidentiraju svoje korisnike i korisnice, što nam daje procene od svega nekoliko hiljada do 15.000 ljudi u Srbiji u situaciji beskućništva. Čikić navodi da je stvarni broj verovatno znatno veći, a da tome treba dodati i one koji žive u neadekvatnim i nesigurnim stanovima.
„U urbanim naseljima imamo najveći broj registrovanih beskućnika, ali to je i zato što je tu najviše institucija kojima se javljaju za pomoć, čime postaju vidljivi sistemu. To ne znači da ugroženo stanovanje nije prisutno i u ruralnim sredinama, pogotovo život u nesigurnom i najčešće u neadekvatnom smeštaju. Stoga ne treba da nas čudi procena jednog istraživača od pre desetak godina da bi, uzimajući ovo u obzir, 10–15% populacije u Srbiji zapravo u situaciji beskućništva”, kaže ona.
Kako definišemo beskućništvo – politički osetljivo pitanje
Život na ulici mnogi smatraju samo najvidljivijim oblikom beskućništva. Ana Bilinović objašnjava da ne postoji univerzalno prihvaćena definicija ovog problema. Oni koji se zalažu za ljudska prava uglavnom zagovaraju šire shvatanje, koje obuhvata i stanovanje u neuslovnom smeštaju bez vode i struje, u privremenim ili prenaseljenim prostorima. Ovakve situacije nazivaju se skrivenim beskućništvom, jer uglavnom ostaju van zvaničnih statistika. Konzervativniji glasovi zagovaraju uže definicije, koje uključuju samo život na ulici, bez krova nad glavom.
„To kako definišemo beskućništvo određuje ko će biti uvršten u statistiku, i ko će potom dobiti finansijsku i drugu pomoć, zbog čega je ovo politički izuzetno osetljivo pitanje”, kaže Ana Bilinović.
Iako su češće muškarci u situaciji da žive na ulici, i žene su u situacijama ugroženog stanovanja, ali onim manje vidljivim, poput privremenog smeštaja kod rodbine ili prijatelja. Mladi koji beže iz nasilnih porodica, ali i stariji ljudi koji su izgubili stan nakon razvoda, ili ostali bez penzije takođe su se našli u sličnoj situaciji. Naše sagovornice su razgovarale s trideset pet Novosađana i Novosađanki koji žive u beskućništvu, neadekvatnom ili nesigurnom stanovanju. Priča svakog od njih je jedinstvena, a delove razgovora detaljno su prenele u svom istraživanju. Čikić kaže da je to bilo jedno od najkompleksnijih i najtežih istraživanja u kojima je učestvovala.
„Suočavate se s ljudskim sudbinama i životnim situacijama koje ne biste mogli da zamislite ni u filmu. Prosto, imate ljudsku reakciju na teške, ponekad ekstremne okolnosti u kojima su se ti ljudi našli. To vas na momente izbaci iz uloge nepristrasnog analitičara, a precizno i sistematično očuvanje zajedničkih obrazaca, ali i specifičnosti svake od tih životnih priča tim je zahtevnije”, navodi ona.
Različita iskustva, svakodnevne i dugoročne probleme imaju i korisnici i korisnice organizacija okupljenih u Mrežu za borbu protiv beskućništva (ADRA, Liceulice, A11, PIN, Klikaktiv i Caritas Srbije). Koordinatorka Mreže, Milica Vasilijić, kaže da se ljudi u situaciji beskućništva suočavaju ne samo s direktnim pitanjem stanovanja već i s raznim drugim problemima koji s tim dolaze. Tu spadaju i narušeno zdravlje, manjak sredstava za adekvatnu ishranu i lekove, neposedovanje ličnih dokumenata, otežan pristup uslugama i izloženost diskriminaciji.
Istraživanje u Novom Sadu pokazuje još jednu, možda i najsuroviju prepreku s kojom se suočavaju oni bez sigurnog doma. Ljudi s kojima su istraživačice razgovarale isticali su da se osećaju usamljeno, napušteno i odbačeno. Neki veruju da izlaza iz beskućništva nema, ili da im u budućnosti može biti samo gore, a neki su i potpuno razočarani u ljude i društvo. Jedan od ispitanika kaže da je za situaciju u kojoj se našao možda i sam kriv.
„Da sam hteo da učim, da sam završio neku bolju školu, mogao sam biti doktor, pop. Bio sam odličan učenik u osnovnoj školi. Ja sam hteo za automehaničara, uhvatio se građevine. To je zato što su odmah bile pare, moji došli iz Hrvatske, siromašni, nismo imali šta da jedemo”, navodi se u istraživanju.
Osećaj beznađa i izloženost raznim oblicima nasilja
Život bez krova nad glavom podrazumeva i izloženost različitim oblicima nasilja. Ljudi u situaciji beskućništva često postaju mete fizičkih napada na ulici, a žene su pogotovo izložene prisilnom seksualnom radu. U poslednjih nekoliko godina zabeležena su i tri posebno okrutna ubistva ljudi u situaciji beskućništva u Novom Sadu, kao i jedno prošlog leta u Beogradu. Jedan od ubijenih bio je i Kristijan Kostić Bleki, kultno lice novosadske ulične muzike, čije je ubistvo građane ovog grada posebno potreslo.
Pored toga, mnogi proživljavaju i institucionalno nasilje. Izloženi su policijskoj brutalnosti, izbacuju ih iz javnih prostora ili ih institucije ignorišu. Ana Bilinović kaže da je verovatnoća da će osoba u situaciji beskućništva imati intervenciju krivičnog pravosuđa veća nego u ostatku populacije.
„To je prvenstveno zato što su mnoge njihove svakodnevne aktivnosti preživlјavanja kriminalizovane. Tu spadaju prekršajne radnje poput spavanja na ulici, neovlašćenog pristupa posedu, bacanja smeća ili uriniranja na javnom mestu”, navodi ona.
Osećaj beznađa o kom govore njeni ispitanici dolazi i iz odsustva podrške, posebno one institucionalne. Socijalna pomoć zahteva prepoznavanje od strane sistema, a osim što je veliki broj ljudi za taj sistem potpuno nevidljiv, institucije retko prave iskorak da dođu do onih kojima su pomoć i podrška potrebni, već se od ljudi u već teškoj situaciji očekuje da je sami pronađu. Milica Vasilijić ističe da primer privremenog zatvaranja Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Beogradu ilustruje problem nedostupnosti informacija, kao i da institucije imaju odgovornost da informišu javnost o pitanjima vezanim za njihov rad.
„Zvaničnu informaciju o tome kako će se usluga pružati tokom izgradnje nove zgrade Prihvatilišta javnost nije dobila ni posle niza dopisa koje je Mreža uputila Sekretarijatu za socijalnu zaštitu Grada Beograda. Nadležni taj odgovor pre svega duguju javnosti i ljudima koji su u situaciji ili u riziku od beskućništva. Radom na terenu saznali smo da je deo Doma za stare Voždovac prenamenjen za usluge Prihvatilišta, ali i da je smeštajni kapacitet sada manji praktično za trećinu”, kaže Vasilijić.
Manjak institucionalnih odgovora i primeri dobre prakse
Nedovoljni kapaciteti u malobrojnim prihvatilištima u Srbiji dugogodišnji su problem, zbog čega se i gradi nova zgrada jedinog prihvatilišta u Beogradu. Sistemskog odgovora nema, a pomoć je, iako neophodna za preživljavanje, najčešće kratkotrajna i povremena, što ne menja suštinu problema. Naše sagovornice ističu da je problem u tome što podrška počiva ne na ideji da je stanovanje osnovno ljudsko pravo već na tržišnoj logici i profitu.
Umesto usluga koje bi im omogućile da stanu na noge, sistem se oslanja na kratkoročna rešenja i stroge birokratske uslove koji dodatno otežavaju put do te pomoći. Takav pristup ne samo da ne prevenira beskućništvo već ga i produbljuje, ostavljajući ljude u začaranom krugu siromaštva i nesigurnosti. Sistemska rešenja morala bi uključiti psihološku, socijalnu i ekonomsku podršku. Samo takva podrška može osnažiti ljude i otvoriti im put ka izlasku iz beskućništva.
U nedostatku institucionalnih rešenja, istraživanje profesorki Bilinović i Čikić ukazuje da i pored prepreka s kojima se civilno društvo susreće, pre svega finansijskih i drugih kapaciteta, usluge koje pruža daleko prevazilaze institucionalne odgovore. Mreža za borbu protiv beskućništva jedan je od primera ujedinjenog fronta nekoliko organizacija koje rade na poboljšanju položaja ljudi u beskućništvu pružanjem usluga, ali i zagovaranjem unapređenja politika i praksi.
Devedesete i tranzicija koja je usledila ostavile su duboke posledice na stambeno pitanje u Srbiji. Povlačenjem države, krov nad glavom postao je pre svega roba, a ne pravo. Stambena kriza svakako je globalna, a usled inflacije, nedostupnosti kredita i drugih problema, sve većem broju ljudi širom sveta stanovanje u najmanju ruku predstavlja veliko opterećenje.
Kao alternativu, nauka nudi neka od mogućih rešenja prevencije i suzbijanja beskućništva o kojima smo razgovarali s Jovanom Čikić. Ona ističe da je posebno interesantan housing first, model koji zagovara stanovanje pre svega.
„Prema ovom modelu, obezbeđivanje stabilnog i adekvatnog krova nad glavom je, uz hranu, ključna pretpostavka za ostvarivanje egzistencijalnog minimuma. Tek nakon što je osoba zbrinuta u stambenom pogledu moguće je preduzimati dalje korake. Postoji i model prihvatilišta koji služi za gašenje požara, jer omogućava zbrinjavanje u akutnoj potrebi. Ne treba zaboraviti ni model kontinuiranog stambenog zbrinjavanja, koji kombinuje različite usluge koje se pružaju osobama u situaciji beskućništva, ali i osobama koje su u riziku od beskućništva u cilju prevencije”, navodi ona.
Za Srbiju bi primena ovog pristupa stanovanju pre svega značila izgradnju socijalnih stanova, jačanje pratećih usluga i napuštanje logike privremenih, kratkoročnih rešenja. Međutim, ovo bi podrazumevalo i političku volju za priznavanje stanovanja kao osnovnog ljudskog prava, a ne privilegije. Dokle god se krov nad glavom smatra luksuzom, društvo koje ga uskraćuje ne može se smatrati pravednim.
tekst: Anja Anđušić
ilustracije: Andreja Lepir
