Na plažama širom sveta i ovog leta pod istim suncem i na istom pesku sedeće generacije žena (a i muškaraca) kojima će uživanje u letu kvariti osećaj nezadovoljstva sopstvenim telom. Jedne će čitav dan uvlačiti stomak, druge će napraviti hiljadu fotografija dok ne budu zadovoljne jednom, a treće će sebi obećati da će sledeće godine izgledati bolje. Bez obzira na godine, izgleda da nas sve donekle opterećuje slika koju imamo o svom telu i pretpostavka o tome kako ga drugi vide. Standardi idealnog tela se možda menjaju kroz generacije, ali pritisak da se taj ideal dostigne ne posustaje. Štaviše, možda se samo pogoršava.
Stara srpska fraza bodi imidž odnosi se na način na koji razmišljamo o svom telu i kako se osećamo povodom svog izgleda. Tu spada i to kako mislimo da izgledamo, koliko je ta procena udaljena od realnosti, koliko smo (ne)zadovoljni svojim izgledom, koliko nam je važno mišljenje drugih ljudi i kako sve to utiče na sliku koju gradimo o sebi. Iako standardi za ono što bismo smatrali poželjnim telom variraju u odnosu na to da li smo odrasli u Japanu, Argentini ili Srbiji, globalni podaci godinama pokazuju da ogroman broj ljudi negativno ocenjuje svoje telo, pogotovo deca i tinejdžeri, gde je više od polovine njih nezadovoljno kako izgledaju, a procenti su kod devojčica još viši.
Ovo može da ima ozbiljne posledice po mentalno zdravlje. Stavove koje imamo o svom izgledu nije lako menjati, a dugoročna negativna slika o telu dovodi do osećanja stida, niskog samopouzdanja i osećanja da nismo dovoljno dobri, dovoljno lepi, ili da zaslužujemo dovoljno ljubav. Ljudi, posebno mladi, mogu razviti i opsesivne misli i izbegavati situacije koje pojačavaju takva osećanja, poput odlaska na plažu ili bazen. Devojčice i žene često osećaju i pritisak da se ne bave sportom koji bi ih mogao oblikovati da izgledaju previše mišićavo ili maskulino. Osim toga, ljudi koji imaju lošu sliku o svom telu u većem su riziku od depresije, anksioznosti i poremećaja ishrane, a nedostižni ideali lepote u medijima i na društvenim mrežama često idu ruku podruku sa zagovaranjem rizičnih ponašanja poput ekstremnih dijeta ili korišćenja štetnih supstanci.
Rađamo se oslobođeni okova tuđe percepcije o svom telu, ali ih stičemo vrlo rano, još u vrtiću. Slika o telu, ili makar stavovi koji je pokreću, uglavnom se formira u tinejdžerskom dobu i često dugo ostaje s nama. Na to koliko smo zadovoljni fizičkim izgledom utiču poruke koje dobijamo od porodice i vršnjaka, iskustva sa zadirkivanjem i vršnjačkim nasiljem, ali možda najviše mediji i popularna kultura određenog vremena.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
I partizanka i domaćica i lepotica
Danas se ideal(i) lepote i prikazi ženskog tela ne razlikuju mnogo od globalnih standarda koje diktiraju zapadne zemlje, ali nije uvek bilo tako. Nakon Drugog svetskog rata, u začecima socijalističke Jugoslavije, žene su predstavljane kao partizanke, snažne i zdrave, baš kao i muškarci, a žensko telo kao oruđe borbe umesto objekta posmatranja. Kroz feminističku analizu jugoslovenske kinematografije, Marijana Stojčić i Nađa Duhaček istraživale su kako se slika žene u tadašnjim medijima pomerila od partizanke ka domaćici i potrošačici. U čuvenom filmu Ljubomira Radičevića Ljubav i moda, glavna junakinja Sonja, koju glumi Beba Lončar, mlada je studentkinja istorije umetnosti, muza modnog dizajnera Bore (Dušan Bulajić) i konvencionalno lepa devojka, sređena po poslednjoj modi, koja se u pepito haljini vozi Beogradom na svojoj plavoj vespi. Samo petnaestak godina nakon rata žene više nisu predstavljene kao radnice, već kao objekat muške žudnje. Autorke ovog rada napominju da su čak i u alternativnom crnom talasu jugoslovenskog filma, dovoljno slobodnom da kritikuju režim, a muškarce i muška tela postave u nove i drugačije okvire, žene i dalje ostavljene u podređenim ulogama. Neki od ovih filmova radikalno su prikazivali žensko telo i seksualnost, ali su junakinje ostajale unutar patrijarhalnog obrasca. Ženski otpor često je u tim filmovima kažnjavan nasiljem, smrću ili ludilom. Ono što se zapravo zahtevalo od Jugoslovenki jeste sve: da budu radnice, domaćice, majke i supruge, ali i dalje lepe, doterane i privlačne.
U isto vreme, trendove poželjnog izgleda s druge strane okeana diktira Holivud, a ulivaju se i u naše dvorište. Idealna ženska figura pedesetih otelotvorena je u Merilin Monro. Silueta peščanog sata i razmera 90–60–90 postaju standard, nedostižan za većinu žena, za čije održavanje su neophodni restriktivni režimi ishrane. Domaćicama se sugerisalo da umesto vežbanja kalorije sagorevaju kućnim poslovima, a reklame su ih ohrabrivale da posle toga zapale cigaretu koja će im zavarati glad. Već šezdesetih mršavost ponovo postaje ideal, a nova ikona je Tvigi, sa svojom mini suknjom i dugim, tankim nogama. U naredne dve decenije idealno telo ostaje mršavo, ali popularizacija aerobika uvodi i naglašene mišiće, doduše i dalje u vitkom, zategnutom okviru. Fitnes i disciplina u održavanju izgleda, a ne zdravlja, ovde prvi put postaju moralna kategorija.
Milenijalke i heroinski šik
To nasleđuju i generacije devojčica i žena koje su odrastale devedesetih i ranih dvehiljaditih. Ovaj period oblikovali su sve snažniji i prisutniji masovni mediji u kojima su se promovisali sve destruktivniji i nedostižniji standardi lepote. Zvanična estetika je, osim veličanja ekstremne mršavosti, kroz visoku modu glamurizovala i bledu kožu, tamne podočnjake i druge osobine povezane sa zloupotrebom teških droga, takozvani heroinski šik. Žene u žiži javnosti poput Britni Spirs, Paris Hilton i Džesike Simposon tabloidi su rastavljali na sitne komade, a svaki deo njihovog tela nemilosrdno i neprestano kritikovali. Ni ovi trendovi nisu zaobišli naše krajeve.
Jedna od it girls te generacije, supermodel Kejt Mos, poručivala je milenijalkama da ništa nije tako ukusno koliko je dobro biti mršav. U planetarno popularnim romantičnim komedijama junakinja je po pravilu već bila lepa i zgodna devojka koja, čim skine naočare, našminka se i lepo obuče, magično počinje da živi svoj najbolji život. U Dnevniku Bridžet Džouns, žena sasvim prosečne težine predstavljena je kao debela, a njena navodna prekomerna težina kao uzrok svih njenih problema, ili makar misao koja je konstantno prati. Svaki unos u dnevnik Bridžit započinje evidencijom kilograma, unesenih kalorija, alkohola i cigareta. Iz ovoga su milenijalke naučile da je samokritika spram sopstvenog tela normalna, čak i duhovita.
Doba ozempika i bodi pozitivitija
Situacija više nije baš takva, ali ako ste mislili da je današnjim tinejdžerkama lako – pa i nije baš. Dok se od milenijalki očekivalo (samo) da budu mršave, generacija Z je odrasla na kontradiktornim porukama. Danas treba da volimo svoje telo, ali i da treniramo pet puta nedeljno, da jedemo intuitivno i da se ne izgladnjujemo, ali da ipak unosimo 100 g proteina i da pratimo makrose, da prihvatimo sebe kakve jesmo, ali da razmotrimo preventivni botoks u dvadesetim. Sa društvenim mrežama i algoritmima koji danas upravljaju našim životima, došlo je do još direktnijeg i sveprisutnijeg uticaja na sliku koju imamo o sebi i svom telu, a pripadnicima generacija koja je odrasla na internetu to znači neprestane poruke o tome kako treba da izgledaju i kako da se povodom svog izgleda osećaju, uz neprestano poređenje ne samo s javnim ličnostima, već i s praktično svim ljudima na internetu.
Ipak, ova generacija je odrastala uz makar malo bolju medijsku reprezentaciju različitih tela i poruku da su sva tela podjednako lepa i poželjna, ali i uz brisanje podbradaka, bubuljica i sužavanje struka na fotografijama, uz filtere i trendove koji određeni izgled, i ponašanje kojim se on postiže, pretvaraju u estetiku. Danas je, iako fino smešteno između redova, i dalje poželjno biti mršav, ali i imati sjajnu kožu, biti hidriran i naspavan, odnosno urediti svoje navike onako kako algoritam nalaže da bi se zadovoljio standard. Trendovi o tome šta je idealno telo menjaju se brže nego ikad, pa smo se od definisanih oblina poput onih koje ima Kim Kardašijan preko noći udaljili i ponovo došli do tankih, manje naglašenih tela oblikovanih pilatesom i, po potrebi, viralnom (zlo)upotrebom ozempika, originalno leka za dijabetes. Ne čudi onda što su upravo ove generacije popularizovale body positivity pokret, kao pokušaj da se javno, kolektivno kaže da su sva tela lepa. Čak i ova pozitivna promena, poput svega prethodnog, brzo je monetizovana. Brendovi su i to pretvorili u marketinški alat, a pozitivni odnos prema telu u nov, performativni zadatak. Zato sve više mladih ljudi danas ne insistira da je potrebno da volimo svoje telo, već samo da o njemu prestanemo toliko da razmišljamo.
Manosfera i looksmaxing
Iako su standardi lepote za muškarce na neki način pratili one koji su postavljani ženama, od njih se nije zahtevalo da ih ispune. Biti zgodan, po standardima koje diktira društvo određenog doba, uvek je bila prednost, ali od dečaka i mladih muškaraca ranije se nije zahtevalo da ispune nedostižne ideale kako bi bili prihvaćeni. Gen Z muškarci suočavaju se s mnogo većim pritiskom da izgledaju na određeni način nego njihovi vršnjaci u ranijim generacijama. Ista industrija i isti mehanizmi koji upravljaju ženskom slikom o telu danas upravljaju i time kako muškarci gledaju na svoje telo. Algoritmi i od mladih muškaraca zahtevaju disciplinu, redovne odlaske u teretanu i definisane mišiće. Isto kao i sa ženama, zahtevi nikada ne prestaju, a novi trendovi usmereni na izgled stalno se iznova pojavljuju.
Jedan od aktuelnih je looksmaxing, ideja da svako može da maksimizuje svoj izgled redovnim treningom, negom, ishranom, određenim stilom oblačenja i života. Isto kao i slični nebulozni trendovi usmereni ka ženama, looksmaxing ne zahteva samo optimizaciju mišićne mase već i postizanje određenog oblika vilice, položaja očiju i širine ramena. Kako bi ispunili ove zahteve, neki pribegavaju i ekstremnom ponašanju i samopovređivanju. Dobrodošli u manosferu, onlajn zajednicu koja promoviše ekstremno štetne stavove o muškarcima, ženama i njihovim međusobnim odnosima. Manosfera regrutuje (najčešće mlađe) muškarce i dečake upravo poigravajući se njihovim nesigurnostima oko fizičkog izgleda, a zatim ih gura u mizoginiju i zagovaranje sličnih (ne)vrednosti. Od saveta o treningu i ishrani, preko rigidnih pravila o disciplini i tome šta znači biti muškarac, brzo se stiže do tvrdnji da fizički izgled određuje nečiju vrednost, društveni status ili uspeh u ljubavnim odnosima.
Dok se nekada samo od žena očekivalo da svoje telo neprestano popravljaju, danas se rodne razlike u tome postepeno brišu. Devojkama se i dalje poručuje da budu mršave i negovane, a momcima da budu mišićavi i definisani. Logika ostaje ista. Telo nije samo telo, već projekat na kome mora neprestano da se radi kako bismo ispunili očekivanja društva i bili prihvaćeni.
tekst: Anja Anđušić
ilustracija: Milja Šijakinjić/Sadmics
