Masovni studentski protesti, koji ne posustaju mesecima uprkos brojnim pritiscima, medijskim manipulacijama, nasilnim reakcijama i performativnim ustupcima vlasti, doneli su na političku scenu u Srbiji preko potreban talas kreativnosti, kolektivne solidarnosti i optimizma. Blokade fakulteta, koje su otpočele u drugoj polovini novembra nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu i potonjih napada na studentkinje i studente FDU, pokrenule su niz drugih oblika građanskog otpora – od štrajka prosvetnih radnika i radnica, preko protesta penzionera, đaka, poljoprivrednika, protestnih marševa, blokada magistrala i mostova, do potrošačkog bojkota. Pravovremeni, duhoviti i dobro organizovani odgovori „generacije Z“ na sve taktike pasivizacije građanstva koje su dosad funkcionisale za režim inspirisale su proteste u preko 350 mesta u Srbiji. Ipak, građanska neposlušnost kao (dosta rastegljiv) koncept nije kreirana na maratonskim studentskim megaplenumima; potrebno je razumeti do koje mere istorijski gandijevski pristup odgovara današnjem kontekstu neoliberalnog kapitalizma i novih oblika eksploatacije.
Šta je građanska neposlušnost
Opšta tumačenja
Uopšteno govoreći, građanska neposlušnost podrazumeva kršenje normi pravnog poretka onda kada te norme nisu u skladu s višim i univerzalnijim načelima poput ljudskih prava, rasne, verske i rodne jednakosti i moralnih normi u najširem smislu. Iako nužno obuhvata kršenje zakona, građanska neposlušnost je po pravilu nenasilnog karaktera i predstavlja kolektivno i javno političko delovanje usmereno ka opštem dobru. Da parafraziramo Vudija Alena, demonstracije su demonstracije samo ako su javne, jer bi demonstrirati kod kuće naprosto bilo blesavo. Stvar je ipak malo komplikovanija jer je građanska neposlušnost doživela više oblika otkad ju je u 19. veku prvi put definisao američki filozof i esejista Henri Dejvid Toro.
Savremena politička teorija
Savremena politička teorija prepoznaje četiri modela građanske neposlušnosti: religiozni/spiritualni, liberalni, demokratski i anarhistički. Građanski pokreti otpora predvođeni Mahatmom Gandijem u Indiji i Martinom Luterom Kingom u SAD u dvadesetom veku vezivali su svoj legitimitet za vrednosti hinduizma i hrišćanstva. Prema ovom modelu, kršenje zakona je opravdano onda kad pravni poredak nije u skladu s važnijim, božjim zakonima. Legitimitet borbe za Gandija i Kinga zavisio je, stoga, i od primernog ponašanja građana-demonstranata, koji su morali da se pridržavaju verskih načela, nenasilja i potpune transparentnosti. S druge strane, liberalni model, nastao šezdesetih i sedamdesetih godina i baziran na definiciji američkog filozofa Džona Rolsa, težio je da razdvoji pojam građanske neposlušnosti od religijskih konotacija.
Pluralistička tumačenja
U duhu pluralizma, građanska neposlušnost je zasnovana na principima pravde i teži promenama pravnih normi zarad opšteg dobra, a posebno u situacijama represije i diskriminacije političkih manjina. I u ovom slučaju građanska neposlušnost podrazumeva javne političke činove usmerene na one koji imaju moć menjanja nepravednih zakona i diskriminatornih javnih politika. Nenasilje ovde nije uslovljeno verskim načelima već poštovanjem prema oponentima kao ravnopravnim učesnicima u političkim procesima. Kao i prethodna dva modela, demokratski model građanske neposlušnosti vidi kršenje nepravednih zakona kao dužnost i, paradoksalno, pokazatelj dubljeg poštovanja prema pravdi i pravnom poretku, ali za razliku od liberalnog modela teži ne samo zaštiti individualnih prava već promeni statusa kvo i temeljnijim izmenama sistema. Pitanje je, međutim, koliko građanska neposlušnost kao takva može da promeni sistem ako on u startu nije baziran na pravdi i demokratskim vrednostima koje zvanično zastupa.
Anarhistička tumačenja i pristupi
Anarhistička tumačenja građanske neposlušnosti jedina suštinski preisipituju premisu da su zakoni i institucije tu da štite ljudska prava, budući da su represija i kažnjavanje sastavni deo većine pravnih poredaka. BLM pokret iz Amerike, primera radi, odbacuje politike respektabilnosti koje su bile inherente pristupu Martina Lutera Kinga, dok aktivisti i aktivistkinje Pokreta protiv izumiranja (Extinction Rebellion) često pribegavaju fizičkom uništavanju infrastruktura fosilne industrije (ali nikad nasilju nad živim bićima).
„Anarhistički pristupi istražuju kako politička neposlušnost može potkopati moć kapitala i države, istovremeno gradeći demokratske, prefigurativne, autonomne prostore. U ovakvoj interpretaciji politička neposlušnost nije mirni apel institucijama pod parolom ’sedi, ne nasedaj’ već iskra demokratski organizovanog otpora“, objašnjava za Liceulice Sara Nikolić, antropološkinja i istraživačica sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Neke od najvažnijih taktika građanske neposlušnosti, kako Nikolić ističe, potiču s globalnog juga – od Marša soli u Indiji 1930. godine, preko protesta protiv aparthejda u Južnoj Africi pedesetih, do brazilskog Pokreta bezemljaša (MST), koji čini preko 1,5 miliona aktivista i aktivistkinja:
„MST sprovodi ’zemljišne reforme odozdo’, tako što zauzima i obrađuje zapuštene zemljoposede, a ogromne prazne kuće u vlasništvu krupnih zemljoposednika pretvara u domove za siromašne porodice. U svom taktičkom inventaru MST ima široku lepezu direktnih akcija, uključujući zauzimanje opštinskih zgrada, duge marševe, bojkote, barikade i blokade saobraćajnica. Bez obzira na različite ciljeve, zajednički imenitelji ovih pokreta – ali i aktuelnog studentskog pokreta u Srbiji – jesu direktna akcija i organizaciona struktura. Zasnovani na horizontalnim mrežama i direktnoj, često konsenzusnoj demokratiji, ovi pokreti ne teže preuzimanju vlasti, već demontažu opresivnih mehanizama“, kaže naša sagovornica.
Ovi primeri, prema njenim rečima, pokazuju da građanska neposlušnost može biti transformativna praksa koja nije ograničena na simbolički čin i nenasilje u užem smislu. Problem je što u praksi legitimitet protestnih akcija i različitih oblika otpora i dalje vezujemo za liberalni model građanske neposlušnosti, koji nije nužno adekvatan za okolnosti života u 21. veku.
Danas kada grupe praktikuju neku vrstu otpora, političari, novinari i teoretičari ih često evaluiraju prema kriterijumima koji proističu iz liberalnih teorija građanske neposlušnosti – kao što su moralnost, javni angažman, (ne)poštovanje zakona – a koji nisu uvek primereni njihovim okolnostima ili ciljevima. Važno je dati prostor alternativnom okviru promišljanja.
„Danas kada grupe praktikuju neku vrstu otpora, političari, novinari i teoretičari ih često evaluiraju prema kriterijumima koji proističu iz liberalnih teorija građanske neposlušnosti – kao što su moralnost, javni angažman, (ne)poštovanje zakona – a koji nisu uvek primereni njihovim okolnostima ili ciljevima. Važno je dati prostor alternativnom okviru promišljanja. Naime, sve ove inicijative mogu biti definisane i kao direktna akcija: praksa kroz koju ljudi, umesto da se obraćaju državi, izražavaju svoje zahteve ometanjem društvenog ili službenog života. Ovakvo sočivo može biti od pomoći u prevazilaženju etatizma i legalizama koje liberalni kriterijumi za vrednovanje građanske neposlušnosti prećutno pretpostavljaju“, ističe Sara Nikolić.
Studentski protesti u Srbiji — poštovanje prema univerzalnim principima pravde, jednakosti i demokratije
Okosnicu studentskih protesta u Srbiji čine zahtevi koji se odnose na funkcionisanje i transparentnost državnih institucija, te krivičnu odgovornost za tragediju u Novom Sadu i napade na studente i studentkinje, i u tom smislu ne pretenduju na transformisanje sistema već se uklapaju u tradicionalna tumačenja građanske neposlušnosti kao poštovanja prema univerzalnim principima pravde, jednakosti i demokratije. Jednostavnost zahteva, ograđivanje od političkih obeležja, horizontalnost i insistiranje na nenasilju i solidarnosti, s druge strane, verovatno u velikoj meri objašnjavaju nezapamćenu podršku javnosti koju studenti imaju.
Ono što je ipak činjenica jeste da u borbi za ispunjenje zahteva studenti i studentkinje primenjuju niz kreativnih taktika koje daleko prevazilaze uske definicije građanske neposlušnosti – počevši od blokada fakulteta i pojedinih srednjih škola, preko blokada magistrala i mostova, pa sve do poziva na bojkot javnog servisa i okupacije Studentskog kulturnog centra. Smelost i istrajnost studentskog pokreta inspirisala je niz drugih oblika direktne akcije i građanskog otpora, poput radničkih štrajkova i potrošačkog bojkota koji su obeležili početak ove godine.
Pravo na štrajk
Pravo na štrajk je zvanično regulisano i zagarantovano svim građanima i građankama na međunarodnom nivou i kao takvo ne spada u domen građanske neposlušnosti. U Srbiji, nažalost, Zakon o štrajku nije menjan od 1996. godine i odstupa od međunarodnih standarda po mnogo osnova, pre svega time što se pravo na štrajk garantuje samo radnicima koji imaju ugovor o radu – dokument koji je za veliki broj radnika danas gotovo apstraktan pojam. Kako za Liceulice objašnjava Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu, domaći Zakon o štrajku fokusira se na štrajk kod poslodavca i ne prepoznaje različite oblike štrajka poput međusektorskog štrajka i štrajka solidarnosti. Pravo na štrajk dodatno je ograničeno time što veliki broj sektora, poput medija i prosvete, spada u „delatnosti od posebnog značaja“, u kojima se tokom štrajka mora održavati minimum procesa rada – minimum koji prema ovom zakonu iz perioda SRJ određuje poslodavac.
„Zakon o štrajku je star i prevaziđen, pisan za neko prošlo vreme i neku bivšu (federalnu) državu. On je u tom smislu prilično neupotrebljiv, pa samim tim obesmišljava pravo na štrajk pre svega na način da nije moguće efikasno uživati ovo pravo u postojećem pravnom okviru. Drugim rečima, na mnogo pitanja koja se odnose na redovno ostvarivanje prava na štrajk onako kako je ono zamišljeno međunarodnim instrumentima i standardima danas moramo odgovoriti da ’to nije u skladu sa zakonom’, ili ’nije regulisano zakonom’. To se ne sme dešavati, i samim tim što na ovaj način ograničava pravo na štrajk možemo reći i da je Zakon o štrajku štetan za radnike i štetan za pravo na štrajk“, upozorava Reljanović.
Aktuelni štrajk prosvetnih radnika i radnica — kombinacija građanske akcije i štrajka u klasičnom smislu
Aktuelni štrajk prosvetnih radnika i radnica je, prema njegovim rečima, kombinacija građanske akcije i štrajka u klasičnom smislu. Nastavnike koji su već neko vreme u potpunoj obustavi rada umesto zakona štite solidarnost zaposlenih i masovnost građanskih protesta, na koje (još uvek) svi imaju pravo.
U januaru ove godine organizovan je niz akcija koje su skupa nazvane „generalnim štrajkom“, uključujući već ustaljene blokade raskrsnica radi odavanja počasti poginulima u Novom Sadu, ali i obustavu rada u nevladinom i neformalnom sektoru, „štrajk“ radnika i radnica u kulturi, frilensera, preduzetnika, kao i bojkot ugostiteljskih objekata i trgovinskih lanaca. Premda generalni štrajk nije prepoznat u pomenutom Zakonu o štrajku, ovaj čin otpora imao je za cilj da demonstrira kolektivnu političku i ekonomsku moć koju građani i građanke uprkos svemu i dalje imaju.
Generalni štrajk — kombinacija međusektorskog štrajka, građanske neposlušnosti i obustave rada
„Akcija koja je kod nas nazvana ’generalni štrajk’ nije to bila u pravnom smislu, jer nije postojala odluka sindikata o generalnom štrajku. Ona je predstavljala kombinaciju međusektorskog štrajka (istovremenog štrajka u različitim, međusobno nepovezanim delatnostima), građanske neposlušnosti i obustave rada od strane poslodavaca (ne zaboravimo da su akciju zvanično podržali advokati, veliki broj preduzetnika u raznim delatnostima, kao i da je nemali broj ugostitelja zatvorio svoje objekte na dan ’generalnog štrajka’). Bio je prisutan i potrošački bojkot, budući da su organizacije za zaštitu prava potrošača pozvale da se tog dana ne kupuje u velikim prodajnim lancima. Dakle, ’generalni štrajk’ u Srbiji imao je neke odlike generalnog štrajka u pravnom smislu, ali je svakako mnogo bliži jednoj sveobuhvatnoj društvenoj akciji građanskog otpora i izražavanja nezadovoljstva mnogim pitanjima vezanim za funkcionisanje države i tržišta“, objašnjava Reljanović za Liceulice.
Podrška koju pružamo ne sme biti performativna, niti se solidarnost pažljivo građena mesecima sme raspršiti čim hrana i ćebad prestanu da budu potrebni studentima.
Potrošački bojkot — poziv na redefinisanje odnosa moći u društvu
Potrošački bojkot, koji se na inicijativu Udruženja za zaštitu potrošača „Efektiva“ nastavio u nedeljama nakon generalnog štrajka, nije oblik građanske neposlušnosti utoliko što ne poziva na kršenje zakona (nekupovanje samo po sebi ne može biti nezakonito), ali jeste vrsta direktne akcije koja može imati veliki uticaj na tržište – temelj savremenog neoliberalnog sistema. Neposlušnost u ovom slučaju znači nepristajanje na konzumerizam i ekonomski rast kao najvažnija merila funkcionisanja društva.
„Kad radnici odbiju da proizvode profit, privreda staje, a vlast i gazde ostaju bez svog najjačeg oružja – eksploatacije. U tom smislu, poziv na generalni štrajk predstavlja poziv na redefinisanje odnosa moći u društvu. Nema profita, nema poreza, nema iluzije da sistem može funkcionisati bez onih na čijem radu počiva“, ističe Sara Nikolić.
Uprkos višedecenijskom radu na urušavanju radnih prava, kredibiliteta stručne javnosti, međusobnog poverenja građana i prostora za političko neslaganje u državi, kao i obesmišljavanju sindikalnog organizovanja na međunarodnom nivou, studentski pokret u Srbiji uspeo je da (makar privremeno) izmesti građane i građanke iz stanja perpetualnog straha i beznadežnosti. Na koji način će se ovaj talas protesta završiti zavisi od naših kolektivnih kapaciteta za uzajamnu podršku i restrukturiranje društvenih odnosa.
„Studentske blokade, štrajkovi i potrošački bojkoti mogu postati alat u rukama pokreta koji, kroz direktnu akciju i samoorganizaciju, nastaje odozdo, izvan i uprkos postojećim strukturama moći. Međutim, da bi se krenulo u tom pravcu, ključno je da proteste i direktne akcije ne doživljavamo kao ventil za katartično pražnjenje (bilo duvanjem u pištaljke, bilo suzama radosnicama), nakon kojeg se, zadovoljni ispunjenom „građanskom dužnošću“, povlačimo u svoje manje ili više privilegovane živote. Podrška koju pružamo ne sme biti performativna, niti se solidarnost pažljivo građena mesecima sme raspršiti čim hrana i ćebad prestanu da budu potrebni studentima”, zaključuje Nikolić.
tekst: Dunja Karanović
ilustracija: Vladan Nikolić
fotografija: Gavrilo Andrić
