Ana Đurić Konstrakta: Deljenje i zajedništvo me čine radosnom

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Ana Đurić Konstrakta: Deljenje i zajedništvo me čine radosnom

    Prašina oko Evrovizije se slegla, a Ana Đurić Konstrakta je, na naše zadovoljstvo, i dalje tu. U novogodišnjem dvobroju razgovaramo s njom o tome zašto je selfcare važan ali je još važnije imati knjižicu, o humoru, nesvakidašnjim tekstovima i uživanju u rasklapanju forme pop pesme, o recepciji njene muzike među decom, solidarnosti i društvenom angažmanu, radosti i deljenju.  

    • Ove jeseni ste imali jedno novo iskustvo, kada ste u Liceulice prsluku prodavali magazin s našim prodavačicama i prodavcima. Kakvi su bili utisci? 

    Najjači utisak je to kako te ljudi zaobilaze kada im ideš u susret s novinama u ruci. Pritom, nikoga nismo jurili, prosto se krećeš po ulici nudeći novine. Gledaju dole, okreću glavu, odmahuju. To mogu da razumem, i ja to ponekad radim. Ali sa ovim iskustvom sam zaključila da je mnogo prijatnije, za sve, da postoji bilo kakvo uvažavanje, makar pogledom. Ne moraš da kupiš novine, ne moraš ni da podržavaš koncept ulične prodaje, dovoljno je samo ljubazno odgovoriti, da bi se taj neko preko puta osetio dostojno. Taj zaključak je za mene lično bio važan. 

    Jak utisak mi je ostavila i žena koja mi je rekla da će uzeti novine jer se tako lepo i ljubazno smejem. Ostala sam razmišljajući kako je lako meni da se smejem, bar tog dana. Znamo da nije lako biti raspoložen. A znamo i da je prijatnije uz osmeh. Verovatno je ovde potreban napor za razumevanje sa obe strane.

    Utisak mi je i to što na novine reaguju ljudi koji već znaju za celu stvar i koji su redovni kupci. Jako teško se probija zatvoreni krug. To je i razlog zašto sam se uključila u ovu aktivnost. 

    • Među prvima koji su vas primetili bila su deca. Iako na prvi pogled ne deluje da je vaša muzika ni stilski ni tekstualno namenjena deci, mnogo puta smo videli da ona lako uspostavljaju odnos s njom. 

    Da, mlađa deca vole muziku koju pravimo. Naravno, najviše znaju za In corpore sano. Ne znam da li je to došlo preko roditelja ili nekim drugim putem, ali deca uzmu šta im je potrebno. Muzika je prijemčiva, i to je princip po kome mi inače radimo, držimo se neke pop forme, i ja govorim jednostavnim jezikom. Možda deca ne dopiru svesno do onih teških slojeva teksta, koji su i podloga za humor, ali i ne moraju. Meni su se tekstovi nekih pesama koje sam slušala u detinjstvu sklopili tek kad sam odrasla. 

    • Pesme koje pišete često dodiruju neke od neuralgičnih tačaka ovog društva. „Triptih“ je i slika tenzije između kapitalističkog uzdizanja individualnosti (self-care je važan) i socijalističke ideje javnog dobra (nemam knjižicu). Čini li vam se da se danas izgubila odgovornost onih koji uživaju moć spram onih koji nikakvu moć nemaju? 

    Tekovina modernog društva i jeste prenošenje i podela odgovornosti, na institucije, na profesije itd. Meni to i dalje deluje kao dobra ideja, ali princip u kome se čitava odgovornost svaljuje na pojedinca i njegovu sposobnost je divljački i pokvaren. Vazda je bilo tako da moćni gledaju u svoje dvorište. Ono što mi danas deluje da je teško jeste što možda nije najjasnije na kojoj adresi je moć, pa i ne znamo gde da se okrenemo i s kojim alatima, te nam ostaje da računamo na ljudskost onih koji su na poziciji upravljanja. 

    • „Evo, obećavam“ otvara teme vezane za mentalno zdravlje i nošenje sa intimnim dramama, ali i lošim vestima koje stižu sa svih strana. Kako živeti u svetu bez sigurnosti? 

    Ne znam. Kod nas je konkretno slabo poverenje u institucije, pa ostaješ sam sa svojim okruženjem koje si stvorio. Dakle, onda ulažeš u svoju mikrozajednicu i posvećuješ joj se – porodici, prijateljima, društvu… Ali to nije sistemsko rešenje, i tu se opet vraćamo na dobru volju pojedinaca koja je skoro pa jedino sigurno što nam je ostalo. 

    Konstrakta Liceulice Sigurica

    • Ne možemo da zaobiđemo ni temu starenja i straha od smrti, kojom se niko u poslednje vreme nije bavio toliko upečatljivo, a u isti mah i sa dosta humora. 

    U pitanju je stil borbe, ili da ne bude tako teška reč, stil suočavanja. Meni je humor uvek pomagao, pa i ja gledam da se tako izrazim kad god uspem. A iz iskustva, čini mi se da on najbrže dopire do ljudi.

    • Uveli ste u domaću muziku stihove kakvi nisu bili zamislivi dosad – nije lako otpevati „diskutujemo o neoliberalizmu…“ ili „skijamo čekamo red“. Da li uživate u rasklapanju forme pop pesme i istraživanju šta sve jedna pop pesma može da bude?

    Pop muzika mi odgovara kao medij, pre svega zato što muzika radi emotivno, a kod pop muzike je i akcenat na tekstu, imam strofu i refren kao neku esenciju. Ali tu je čitavo polje, kako žanrovski tako i formalno, gde čovek može da sklapa i rasklapa. I to je takođe zabavno.

    • Ne libite se ni od upotrebe psovki, koje su dosad bile rezervisane za rep i neke agresivnije i manje masovne žanrove? Kakav odnos imate prema toj vrsti jezičkih provokacija?

    Jedan lep odnos, hahaha! Psovka nekad govori više od pedeset reči. Dolazi iz domena pojačanih emocija, i završava stvar vrlo brzo. Tako da – što da ne. 

    • Dodirni mi kolena, Osloni se na mene sad ti, veruj mi sve… Često se u pesmama mogu čuti i citati poznatih jugoslovenskih pop pesama, jesu li to neke vrste skrivenih posveta? 

    Mnoge pesme su nam već ušle u govor. Ja to doživljavam kao javno dobro. I preko citata se opet mnogo brže razumemo. Ne bih imala ništa protiv da bilo ko uzme bilo šta iz moje pesme u svrhu stvaranja nove. 

    • Odnos prema Dinu Dvorniku je ipak poseban, od projekta „Dino u Zemlji Gruva“ od pre desetak godina, do gostovanja na Džibonijevom koncertu, na kome ste zajedno izveli pesmu „Zašto praviš slona od mene“, koju je Džiboni i napisao. Ipak, nova verzija ima i jedan zanimljiv twist

    Napravili smo obradu pesme Dina Dvornika, koja u našoj verziji nosi naslov „Zašto praviš slona od sebe?“. Dakle, kao jedan mogući odgovor na originalni tekst – „znaj da samo moje je sve što nosim ispod haljine“. I to bi bilo malo u skladu s vremenom, pa i sa stavom „ne znači – ne“.

    • Kada je reč o muzičkim uticajima, primetno je da su plesni ritmovi i duvačka sekcija iz perioda Zemlje gruva ustupili mesto elektronici i eksperimentu. U kom pravcu sada idu vaša muzička interesovanja i uticaji? 

    Ne držim se pravca, već gledam koji bi žanr najviše odgovorao tekstu koji govorim. Tako da ima svega, od regea do trepa. Elektronika je tu iz praktičnih razloga. Ako treba da se ubace duvači, ubacićemo ih.

    • Pristali ste da budete zaštitno lice Liceulice kampanje, pridružili ste se aktivističkom horu Svi uglas i pevali s romskom decom… Mislite li da bi umetnici trebalo da koriste svoju prepoznatljivost da podignu svest javnosti o nekim problemima, iako bi to moglo i da odbije deo njihove publike?

    Odlučila sam da ne kalkulišem oko toga šta privlači publiku. Ne umem to da izračunam, i ne želim. Dakle, radim ono za šta procenim da mogu i da ima smisla. Publika vezuje delo za autora, i onda se društveno delovanje autora odražava i na percepciju njegovog stvaralaštva. I ja sam tome sklona, a više bih volela da se to malo više razdvoji. 

    Trend uvlačenja tzv. javnih ličnosti u kampanje i oslanjanja na njihov kredibilitet nešto je što me čak malo i iritira. Od količine svega ne dopiremo do ljudi svojim porukama i onda – zovi ovog, zovi onog, njega će da čuju. Ista logika kao kod marketinga i prodaje proizvoda. 

    Umetnici rade svoj posao, i ja bih volela da to bude dovoljno. Deluju kroz svoj rad. Sve preko toga je dobra volja, i pitanje mogućnosti te osobe, i to treba poštovati.

    • Ipak, s druge strane angažovanosti obično je konformizam. U čemu leži opasnost rutine i udobnosti, ili drugim rečima, zašto je „mekano“ prokleto?

    Prokleto je jer ta vrsta sitosti i okupiranosti i zanesenosti sobom, sopstvenim napretkom nešto je što utiče da zaboravljamo da smo i deo društva, i neke društvene strukture. 

    U krajnjoj liniji, ako interes za opšte/zajedničko nije dovoljno motivišući, bar da se osvesti i da je i taj individualni status usko vezan uz društveno(političko) okruženje. 

    • Iako muzika koju stvarate dotiče mnoge bolne teme, ona je bogata i osećanjem radosti života, uživanja u trenutku, ljubavi i zajedništva… Približava se Nova godina, a sa njom i pitanje odakle crpiti životnu radost i nadu da je moguće živeti u malo boljem svetu?

    Nemam iskustvo života u drugom svetu, ali ni ovaj naš meni nije hrđav. Teško je samo razumeti ga. „Bolje“ je kategorija koje se ja plašim, koja može da te drži u teskobi. Mogu da kažem da mene čini radosnom i život mi olakšava deljenje, zajedništvo, zajednički rad, učestvovanje, i sve ono što je usmereno malo više ka spolja, a malo manje ka meni samoj. 

    razgovarala: Tijana Spasić
    fotografije: Kosta Đuraković, Katarina Drajić