Otkad je u februaru 2022. godine Ruska Federacija odlučila da izvrši agresiju na Ukrajinu – pokrene „invaziju punog opsega“, okupira delove susedne zemlje, pokrene „specijalnu vojnu operaciju“, terminologija se razlikuje ali suština i posledice su iste – u različite države raselio se veliki broj građana obe zemlje. Dok je oko šest miliona nekadašnjih stanovnika Ukrajine bežalo od razaranja i ekonomske i egzistencijalne neizvesnosti i ugroženosti, nekih milion državljana Rusije poželelo je da svoju budućnost gradi u Turskoj, zemljama Centralne Azije i Kavkaza, članicama Evropske unije, bar dok se moglo… ali i u Srbiji.
Procenjuje se da je kroz Srbiju u poslednje dve i po godine prošlo oko pola miliona ruskih državljana
Neki su Rusiju napustili zbog protivljenja vladajućem režimu, neki zbog nepojamnih razmera državne represije koja je i pre rata nemilice tražila i nalazila razne domaće izdajnike i strane plaćenike, a kada je Kremlj propisao opštu mobilizaciju, u septembru 2022. godine, šest meseci od početka ratnih dejstava, građani su odgovorili – još masovnijom emigracijom.
Kao što je ruska birokratija bila neprecizna i oko broja mobilisanih građana – cilj jeste bio kvota od 300.000, ali je poziva stizalo mnogo više – i oko broja poginulih vojnika, pa i oko toka same „vojne“, tako su i srpske institucije tromo objavljivale podatke o ruskoj zajednici. Procenjuje se da je kroz Srbiju u poslednje dve i po godine prošlo oko pola miliona ruskih državljana, ali da je u njoj odlučilo da ih ostane nekoliko desetina hiljada, uglavnom u Beogradu i Novom Sadu. Zaključno s majem prošle godine, oko 30.000 ruskih državljana dobilo je dozvolu za privremeni boravak, a mnogi su zatražili stalnu boravišnu dozvolu, koja je jedan od preduslova za dobijanje srpskog pasoša.
Popis iz oktobra 2022. godine ponudio je nešto konkretniju, ali ne i potpuniju sliku – tada je u Srbiji registrovano 10.486 ruskih državljana, što je predstavljalo trostruko povećanje u odnosu na 2011. godinu. Popisivana su sva lica koja su u našoj zemlji boravila godinu dana ili manje, ali koja su izrazila nameru da još neko vreme ovde ostanu. No realna brojnost stalne ruske zajednice u Srbiji se za sve praktične potrebe trenutno može proceniti na između 50.000 i 60.000 ljudi. Na nivou apsolutnih vrednosti, brojka nije velika, naročito u odnosu na ovlašne procene po medijima, koje su znale da variraju od 100.000 u prvim mesecima emigracije, pa do 220.000 u aprilu ove godine; međutim, sagledamo li tu brojku u odnosu na ovdašnje okolnosti, dobićemo naselje veličine opštine Vračar. Mada, treba reći, lokalna svakodnevica se u tolikoj meri već bila promenila da je i bez ovakvih procena bilo jasno da centralne beogradske opštine postaju „mala Moskva“, kako su se i pojedini Rusi povremeno šalili.
I ne, ne govorimo o rastu kirija, za koje nikada ne mogu biti odgovorni novi zakupci, već stari stanodavci. Ne govorimo ni o rastu prosečnih primanja u Srbiji, budući da je nemali broj Rusa, kako je potpisniku ovih redova rekao Sergej Bakjov, moskovski producent i di-džej koji se u prestonicu Srbije doselio uoči rata, odavde nastavio dalje – upravo zbog niskih primanja i lošeg snalaženja. Prilikom jednog preseljenja, recimo, izvesni sunarodnik mu je nudio da otkupi komade njegovog nameštaja, jer nije raspolagao s dovoljno sredstava da se zaputi dalje.
Ako nisi u IT sektoru, konsaltingu ili nisi veoma snalažljiv, Beograd ti postane skup
„Ako nisi u IT sektoru ili konsaltingu, ili ako nisi veoma snalažljiv, Beograd ti postane skup. Neke maloprodajne cene ovde su više nego u Moskvi. Kao narod imamo jednu crtu koju bih mogao da objašnjavam raznim stvarima – strahom od praćenja, jer naš je komunizam bio mnogo rigidniji od vašeg, kulturološkom zatvorenošću, nenaviknutošću na putovanja, jer ako nisi na zapadu Rusije, šanse da ti je pasoš video svet prilično su male… zato bih i rekao da vrlo mali broj Rusa zapravo želi da pravi spone ka društvu u kome su se obreli. Isto važi i za srpsko. Doduše, većina njih bi i u Moskvi radila od kuće, naručivala hranu, i to je to. Mnogi čekaju da se situacija normalizuje i da se vrate svojoj kući, što je ljudski, uostalom“, kaže Bakjov.
No, prema rečima Aleksandre Saše Blagodacki, koja je iz Rusije u Srbiju došla u martu 2022. godine, kao što svi Srbi nisu isti, tako je i ruska emigracija heterogena. Nekima poput nje trauma izazvana ratom izazvala je dublje psihološke posledice, pa se isto može reći i za iznuđeno preseljenje u drugu državu, čiji jezik nije poznavala i u kojem nije imala ni posao ni poznato društveno okruženje.
„Današnji svet živi brzinom većom od one koju priroda i ljudski um mogu da podnesu. Morali smo da zaradimo novac, da živimo negde, deca su morala da nam krenu u školu. Adaptiramo se na Srbiju, sporo i postepeno, a to daje najbolje rezultate! Trebalo mi je vremena da stanem na noge i vidim kako, malo-pomalo, sve više ruskojezičnih imigranata stiče samopouzdanje, razvija kontakte i uči jezik. Prevazilazimo traumu i postajemo znatiželjni čim uspemo da rešimo osnovne potrebe i probleme preživljavanja. Treća mi je godina ovde, i osećam da počinjem da govorim slobodnije, ne plašim se, osećam se sigurno – i mogu Beograd da nazovem svojim domom“, kaže Saša i dodaje da u prilagođavanju umnogome pomaže sjajan odziv na koji nailazi među lokalnim stanovništvom. Recimo kada sa srpskim mamama učestvuje u sedeljkama namenjenim razmeni dečje odeće.
Pomalo je, kaže, zavidela svom sad gotovo osmogodišnjem sinu, koji se detinje lako prilagodio na vrtić u koji je bio krenuo, pa i njegovoj sposobnosti da srpskim jezikom ovlada za svega nekoliko meseci. S druge strane, ona je tek nedavno izgubila turistički pristup upoznavanju nove sredine, koji nalaže sticanje šireg znanja nauštrb dubljeg upoznavanja lokalnih okolnosti. U tome su joj umnogome pomogli časovi iz srpskog – tri puta nedeljno – kao i sada već jednogodišnji rad na projektu „DrugDrugu“, koji kroz različite formate radi upravo na povezivanju ruske i srpske zajednice. Nečemu što bi, smatra naša sagovornica, trebalo da se posvete zvanične institucije kako bi doprinele dodatno razvoju ekonomskih, poslovnih i kulturnih poveznica.
Projekat Drug Drugu povezuje dve zajednice
Primerice, „DrugDrugu“ organizuje prikazivanje srpskih, ruskih, jugoslovenskih i sovjetskih filmova s titlovima na oba jezika, za kojim neminovno sledi razmena mišljenja, sve to uz podršku i saradnju Kuturnog centra Beograda i Kinoteke. Većinu publike i dalje čine Rusi, kaže Saša, što i ne čudi, s obzirom na to da ova zajednica, a ne srpska, oseća zaostatak u razumevanju lokalnih okolnosti. Mada, utisak naše sagovornice je da je ruski udeo publike s 99 opao na oko šezdeset odsto. Organizuje se i besplatni fudbalski turnir KUP, na kojem učestvuje po osam srpskih i ruskih timova. Pokrenut je i međunarodni projekat osmišljen oko drame Obična priča, nastale po romanu Ivana Gončarova, u režiji svojevremeno zvanično najboljeg evropskog pozorišnog reditelja Kirila Serebrenikova. Na koncu, „DrugDrugu“ od 17. do 20. juna organizuje i multimedijalni projekat posvećen integraciji ruske zajednice koji će uključiti i srpsku stranu dijaloga i koji će izbliza, kroz lične priče, dečje radionice i panel-diskusije predstaviti kako su dve godine izbliza izgledale.
Izvesno bi izgledale drugačije u zemljama Kavkaza, recimo, zato što zbog sovjetskog nasleđa već potpadaju pod rusku jezičnu sferu, pa se unapred očekuje da, na primer, Jermeni i Gruzini dovoljno poznaju ruski jezik. U Beogradu, koji dugo već nije pod direktnim ruskim kulturnim uticajem – ako je ikada i bio – pravljenje mostova bi otuda prvo podrazumevalo prevazilaženje jezičke barijere. Kako se to nije desilo, makar ne na veliko, nastao je utisak postojanja paralelnih svetova.
Istini za volju, pokreću se i škole srpskog jezika, a jednu vodi i Marina Vasiljkina, koja je kao svršena studentkinja srpskog jezika i književnosti univerziteta „Lomonosov“ pre osam godina došla u Beograd kako bi upisala master studije. U međuvremenu je pokrenula blog u kojem svojim sunarodnicima preporučuje mesta za izlaske i klopu – inače, ugostiteljskih objekata koje su u Srbiji otvorila ruska pravna lica ima oko 160, mada nisu svi aktivni – njena škola praktično svakodnevno ima nove polaznike, uglavnom mlađariju, mada se slaže s tim da je ruska zajednica u principu uglavnom zatvorena. Kao i svaka emigracija; treba se samo setiti koliko je državljana bivše Jugoslavije od njenog eksplozivnog raspada bežalo u zemlje Zapadne Evrope, samo da bi tamo bili upućeni na dojučerašnje sunarodnike. Ne samo po bircuzima i kafanama, nego i kancelarijama sudskih tumača i knjigovođa, po prodavnicama i dragstorima…
Rusi i dalje dolaze, što iz otadžbine, što iz drugih zemalja, i puštaju korene
Kako drugačije objasniti oko 180 miliona evra koje je ruska zajednica uložila u kupovinu nekretnina u Srbiji u protekle dve i po godine, koliko ugrubo iznosi čitavo tržište nepokretnosti u Nišu? Ili da je u Srbiji aktivno više od 2.200 privrednih društava čiji su osnivači fizička i pravna lica ruskog porekla, odnosno 8.800 preduzetnika ruskog državljanstva?
Njihovo prisustvo drastično je promenilo i kulturnu ponudu Beograda i Novog Sada. Počelo je s čestim nastupima ruskojezičkih stend ap komičara, a nastavilo se s reperima, gitarskim bendovima, izvođačima world muzike, da bi se konačno odrazilo i na učestalije posete bendova iz zapadne hemisfere koji u Beograd dolaze zbog ruske, platežno daleko nadmoćnije publike. Što je, očekivano, uticalo i na cene ulaznica. Još se prepričava kako je velški velikan tvrđeg zvuka Enter Shikari sa bine Doma omladine Beograda neprestano hvalio publiku, iznenađen što Beograđani znaju njihove pesme i potpuno nesvestan činjenice da su publiku skoro isključivo činili bivši stanovnici Moskve i Sankt Peterburga koji su ih u tom trenutku uživo gledali već treći ili četvrti put.
Tridesetčetvorogodišnji Pavel Vilenkin iz agencije Connected je sa saradnicima i uz komunikaciju s većom Honeycomb agencijom od februara 2022. organizovao na desetine i desetine koncertnih dešavanja uglavnom u Beogradu. Često visokoprofilnih – dolazak Eda Širena, recimo, na Ušće u avgustu može se pripisati njihovom pregovaračkom umeću. Kada mu je postalo jasno da zapadni izvođači neće u skorije vreme nastupati u Rusiji, ali i da će brojnim ruskim muzičarima vrata za veću inostranu publiku biti zatvorena, shvatio je da mora da izmesti svoje poslovanje. Prva opcija bile su kavkaske zemlje koje je fizička udaljenost od Evrope odmah eliminisala kao mogućnost. Druga je bila – Srbija. I njegovo iskustvo može posredno da ponudi uvid u ponašanje ruske zajednice u Srbiji – pri svakom novom talasu ruske emigracije, koncerti bi bili odlično posećeni. Kada bi došlo do zatišja, opala bi i posećenost. Oni koji dođu u Beograd posve prirodno žele da izlaze, upoznaju se i ukinu osećaj izolacije; oni koji u njemu ostanu češće žele da veče provedu na kafi ili uz film nego na još jednom nastupu, čijem god.
Širi se nova energija — životna, poslovna, umetnička, jezička, kulturna
„Čini mi se da se u proteklih šest meseci ipak desila nekakva veća integracija. Prošlo je više vremena, pa je i lokalna ekipa počela da dolazi u ruske lokale, poput ’Bifea’ i ’KuKua’ ili bara ’Osmica’ u Gastrošoru na Dorćolu. Ima Rusa koji žele da otvore prodavnicu ploča ili odeće, što pokazuje da interesovanja za razmenu ima više nego ranije. Pojedini ruski di-džejevi se malo-pomalo integrišu u lokalne stalne postave. Jezička barijera to malo otežava, a i lokalci generalno preferiraju svoje ljude i izvođače, čak i kada je stranac iskusniji i poznatiji. Kao koncertni organizatori malo smo promenili fokus u odnosu na vreme kad smo tek došli, sarađujemo s više lokalnih umetnika i organizatora, izlažemo se žanrovima s kojima nismo imali iskustva, ali koji su lokalnom življu zanimljivi, a poslovanje protežemo i ka okolnim zemljama. Recimo, trenutno organizujemo nastupe vodećeg svetskog lautiste Jozefa van Visema u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju. Ukratko, ne može se reći da su svi srećni zbog našeg prisustva i da nas dočekuju raširenih ruku, jer smo im konkurencija, ali nismo nailazili ni na nekakve kritične prepreke. U svakom slučaju smo veoma zahvalni svima koji su nas prihvatili“, kaže Vilenkin.
Zaista, šta ima loše u novoj energiji, životnoj, poslovnoj, umetničkoj, jezičkoj, pa i šire gledano kulturnoj? Recimo, u radu priznatog ruskog strip-autora Gleba Puševa, koji je svoje radove srpskoj publici predstavljao u ’Krokodilu’, ali i objavljivao ih i u našem listu? Baš kao i ilustratorke Liza Gromova Ivanova i Ana Dijal. Ili u radu Lidije Nikuline, čiji je mali alternativni umetnički prostor „Sreda obitanija“ u Šafarikovoj postao stecište nove razmene? Ili naporima kustoskinje Ane Ilčenko, koja sarađuje sa srpskim kolegama i koleginicama na zajedničkim programima?
Nema baš ništa loše, naprotiv. Od stotine rusko-srpskih cvetova koji su nenadano zasađeni tokom prethodne dve godine mnogi će ostaviti traga kojeg možda još i ne možemo da budemo svesni.
tekst: Stefan Slavković
ilustracije: Anna Dial
fotografija: Žarka Radoja/RSE
