Deca rođena u vreme kada je potpisivan Pariski sporazum ove jeseni kreću u drugi razred osnovne škole. Greta Tunberg, švedska ekološka aktivistkinja, koja je kao tinejdžerka započela talas protesta Petkom za budućnost – školski štrajk za klimu, sada ima dvadeset godina. Tiho proleće Rejčel Karson, jedno od prvih upozorenja o negativnim posledicama ljudske eksploatacije prirode i okidač za osnivanje ekološkog pokreta, ušlo je u svoju sedmu deceniju. U međuvremenu, fosilna goriva se i dalje sagorevaju punim tempom, a svet se suočava sa ekstremima koje britanska autorka Gaja Vins naziva četiri jahača antropocena: požarima, sušama, poplavama i žegom. Da li su superćelijske oluje koje su tokom jula meseca pogodile Evropu i oborile rekorde za ovakve neprilike u regionu znak da smo probili rok za borbu protiv klimatskih promena, ili i dalje postoji šansa da se priroda regeneriše i sačuva za buduće generacije?
Početkom avgusta obeležen je Dan ekološkog duga
World Overshoot Day – trenutak kada su potrošeni prirodni resursi za ovu godinu. Taj datum u Srbiji je bio 8. jul, a na globalnom nivou 2. avgust. Drugim rečima, svi resursi koje od tada trošimo su vrsta kredita koji uzimamo od budućih generacija. Godine 1971, kada je preračunavanje ekološkog duga započeto, ovaj dan je bio obeležen krajem decembra. Jedini pozitivan pomak od tada bio je posledica pandemije 2020. godine, kada su na globalnom nivou usporeni saobraćaj, proizvodnja i potrošnja. Već sledeće godine sve se vratilo na staro, uprkos upozorenjima klimatologa i međunarodnih organizacija.
Kada je bila u osnovnoj školi, osmogodišnja Greta Tunberg nije mogla da se pomiri sa ozbiljnošću klimatske krize – ako nam je životna sredina zaista u opasnosti, kako je moguće da pričamo o bilo čemu drugom? O svemu drugom, međutim, priča se već decenijama jer bi priznavanje ekološke katastrofe značilo da moramo da promenimo način života i, još gore, način poslovanja. Naftne kompanije godinama unazad imaju uvid u razmere negativnih posledica sagorevanja fosilnih goriva, ali novac ulažu u diskreditovanje nauke i ekoloških aktivista i aktivistkinja. Početkom devedesetih, posledice poslovanja na račun planete postale su očigledne.
Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) osnovan je 1988. godine s ciljem sastavljanja obuhvatnog izveštaja na osnovu najnovijih naučnih saznanja o klimatskim promenama. U prvom izveštaju IPCC-a, objavljenom 1990. godine, naglašena je ozbiljnost klimatskih promena i potreba za međunarodnom saradnjom. Direktna posledica ovog izveštaja bilo je i usvajanje Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 1992. godine. Američki klimatolog Majkl E. Man objavio je 1998. godine izveštaj o globalnom porastu temperature s proračunima koji sežu hiljadu godina unazad, formirajući grafik koji je postao poznat u stručnoj javnosti kao hokejska palica. Globalna temperatura, koja je bila relativno stabilna stotinama godina, počinje naglo da raste od perioda industrijalizacije, pri čemu vrh palice čine poslednje decenije neumerene emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Konkretan korak ka smanjenju sagorevanja fosilnih goriva na globalnom nivou, međutim, nije napravljen do objavljivanja petog IPCC izveštaja 2014. godine, nakon čeka je usledio Pariski sporazum. Predstavnici 196 zemalja potpisali su 2015. sporazum s ciljem da se porast prosečne globalne temperature zadrži ispod dva stepena celzijusa (u najboljem slučaju, ispod 1,5 stepeni) u odnosu na predindustrijski period. Prema procenama struke, ukoliko prosečna temperatura poraste za više od ta dva stepena do 2100. godine, bićemo suočeni s katastrofalnim posledicama po zdravlje ekosistema.
Jahači antropocena su uveliko sa nama
Uprkos potpisanom sporazumu, osam godina kasnije jahači antropocena su uveliko sa nama. Severnom Amerikom šire se razorni požari, klimatske promene postaju okidač za migracije, zemlje na severu Evrope suočavaju se s vrućinama za koje nemaju adekvatnu infrastrukturu, a mediji u regionu objavljuju uputstva za snalaženje tokom oluja. Iz perspektive područja najzahvaćenijih klimatskim promenama, koja mahom najmanje doprinose svetskim emisijama ugljen-dioksida, malo šta je postignuto.
Kako za LUL objašnjava dr Vladimir Đurđević, profesor meteorologije sa Fizičkog fakulteta u Beogradu, ove jeseni će prvi put biti objavljen presek implementacije Pariskog sporazuma, tzv. Global Stocktak: „Iako je nekoliko godina unazad jasno da implementacija sporazuma ne ide tempom koji omogućava njegovo ispunjenje, ovaj dokument će učiniti da ovakvo stanje postane zvanično. Finale će se desiti u novembru, na sledećoj rundi pregovora u Dubaiju, tokom kojeg će državni zvaničnici biti suočeni s novim činjenicama, ali i pozivom da u odnosu na njih pokažu veću ambicioznost u svojim planovima napuštanja fosilnih goriva. Nažalost, globalne emisije ugljen-dioksida i dalje rastu iz godine u godinu. Skoro je sasvim izvesno da ispunjenje ambicioznijeg cilja sporazuma, zaustavljanje globalne temperature na granici od 1,5 stepeni, nije moguće, a da vremenski prozor u kome možemo da reagujemo da bismo ostali ispod granice od dva stepena, postaje sve uži“, upozorava Đurđević.
Prema poslednjem IPCC izveštaju, prosečna globalna temperatura je u periodu 2011–2020. porasla za 1,1 stepen celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba. O tome da li je do globalnog zagrevanja došlo usled ekstraktivističkog odnosa prema prirodi više nema debate. Ljudski faktor je naneo nepopravljivu štetu svim ekosistemima na planeti; uništavanje staništa dovodi do izumiranja biljnih i životinjskih vrsta, dok 3,6 milijardi ljudi živi u klimatski najugroženijim regijama sa ograničenim pristupom hrani i pijaćoj vodi. Porast temperature u urbanim sredinama i sve češće nepogode u najzahvaćenijim područjima podstiču raseljavanje stanovništva i produbljuju socijalnu i ekonomsku nejednakost. Prema procenama stručnjaka, kumulativne emisije ugljen-dioksida neminovno će dovesti do dodatnih porasta temperature. Kako bi se sprečile neke od najštetnijih posledica klimatskih promena, potrebno je da se emisija gasova sa efektom staklene bašte u sledećih nekoliko godina prepolovi.
„Čak i ako Pariski sporazum bude ispunjen uspešno, u narednih trideset godina očekuje nas dodatno zagrevanje od jednog stepena. Ovo leto je prilično ilustrativno na planu klimatskih ekstrema i negativnih posledica trenutnog zagrevanja širom planete. Krajnje pojednostavljeno rečeno, u budućnosti nas u najboljem slučaju očekuje dupliranje ovih problema kojima sada svedočimo. Najgori mogući scenario, koji bismo imali da apsolutno ne postoji nikakva reakcija u smislu korišćenja fosilnih goriva, jesu planeta na kojoj su pojedine oblasti nenastanjive, drastična degradacija ekosistema, i niz drugih više nego nepovoljnih ishoda. Trenutne politike nas ne vode ispunjenju Pariskog sporazuma, međutim donekle su nas udaljile od ovih najpesimističnijih scenarija. U svakom slučaju, realnost je da će klima budućnosti sa sobom doneti mnogo više izazova nego što bi bio slučaj da smo na vreme reagovali“, objašnjava Đurđević.
Neophodno je da se reaguje odmah
Iako zvaničnici tvrde da je glavna poruka šestog IPCC izveštaja da još uvek ima vremena za promene, suština je da je manevarski prostor za osiguravanje održive i dostojanstvene budućnosti za sva bića na planeti sve manji. Potrebni alati i saznanja postoje, ali neophodno je da se reaguje odmah, i to na sistematičan način, uz pojačanu međunarodnu saradnju, koordinisane javne politike, i solidarnost prema područjima koja su najugroženija. Prema Đurđevićevim rečima, sve zemlje sveta bi trebalo potpuno da napuste fosilna goriva u narednih trideset do četrdeset godina. Pored toga, neophodno je posvetiti mnogo više pažnje prilagođavanju na klimatske promene:
„Adaptacija na klimatske promene godinama unazad bila je u senci pregovaranja i napora usmerenih ka smanjenu emisija. U međuvremenu, klima se toliko promenila da su negativni uticaji ne samo vidljivi nego za sobom ostavljaju više nego opipljive štete i gubitke. Ukoliko se nešto ne promeni u smislu prilagođavanja, moći ćemo samo nemoćno da gledamo razorne posledice poplava, suša, toplotnih talasa, šumskih požara i moćnih oluja“, zaključuje Đurđević.
Kako tvrdi ekološka aktivistkinja Milja Vuković, problem predstavlja i nedostatak dugoročnih politika. Uprkos sve evidentnijem uticaju klimatskih promena na svakodnevni život građanki i građana, fokus ostaje na kratkoročnim ciljevima i profitu koji donosi status quo.
„Potrebno je da razmišljamo o generacijama koje dolaze, a ne samo o kratkoročnom profitu i komforu malenog, povlašćenog dela naše ljudske zajednice. Sve se orijentisalo ka četvorogodišnjim izbornim ciklusima: i društvo i priroda zahtevaju razmišljanje o mnogo dužim ciklusima, o prirodnom ritmu. Kulturne politike, politike vezane za zdravstvo, obrazovanje i generalni urbanistički planovi moraju biti osmišljeni tako da štite interese kompleksnog živog sistema kojem pripadamo. Takođe, potrebne su nam i opsežnije politike koje počivaju na znanju da smo deo žive celine, da nismo odvojeni od vode, vazduha, zemljišta i svih drugih bića“, kaže sagovornica.
Klimatska anksioznost postala je problem sa zvaničnom definicijom
U svetlu sve izvesnijih scenarija u kojima već sledeća generacija živi u svetu u kome ne postoje godišnja doba, prirodna staništa nestaju, a urbane sredine postaju neuslovne za život, činjenica da donosioci odluka ne vide klimatsku krizu kao prioritet deluje zastrašujuće. Klimatska anksioznost postala je problem sa zvaničnom definicijom, i mnogi teško vide poentu u zalaganju za zelene politike. Ipak, potreba za aktivizmom i delovanjem postoji više nego ikad. U Srbiji je, kako smatra Vuković, prisutno dosta angažmana oko ekoloških tema, ali nema dovoljno razumevanja za problem klimatske krize. Prvi korak predstavlja prepoznavanje ozbiljnosti krize.
„Klimatska kriza je već tu, mi je živimo. I kao građani i kao aktivisti možemo da budemo aktivni u nekoliko pravaca. Kao prvo, možemo da se informišemo i budemo u toku sa stanjem stvari. To je često teško, jer ima mnogo zabrinjavajućih informacija – zato je bitno i da se povežemo sa onim što nas osnažuje, raduje, i podstiče, kako bismo bili u stanju da budemo aktivni. Ne možemo voleti prirodu i život samo praznim rečima – potrebna su dela. Možemo na razne načine da prepoznamo šta je to u čemu smo dobri, za šta imamo ideja i energije. Moguće je organizovati proteste, pisati tekstove, delovati na promenu pravnih regulativa, raditi istraživanja, dati naučni doprinos. Moguće je baviti se pitanjem kako se klimatska kriza odražava na poljoprivredu a kako na divlji živi svet, kako utiče na osiromašivanje, kako utiče na zdravlje. Moguće je i priključiti se pokretima poput Extinction Rebelliona“, preporučuje Milja Vuković.
Extinction Rebellion je međunarodni pokret koji se zasniva na građanskoj neposlušnosti, s ciljem zaustavljanja masovnog izumiranja živog sveta. Pored Srbije, pokret obuhvata lokalne grupe širom sveta, koje povezuju tri zahteva za donosioce odluka: delujte odmah, govorite istinu, i delujte zajedno, izvan okvira politike, kao i nulti princip pravedne tranzicije. Srž pokreta, kako kaže aktivistkinja/buntovnica Milica Damnjanović Zantvort, jeste u nenasilnoj građanskoj neposlušnosti.
„S malim brojem ljudi možemo postići dobre efekte i privući pažnju vlada i korporacija, prekidati konferencije, istovare, i sl. U Finskoj se trenutno blokiraju vozovi sa ugljem, dok je u Nemačkoj mesecima bio blokiran rudnik uglja. U Holandiji će se od septembra blokirati auto-putevi dok se ne ukinu subvencije za fosilna goriva. Zvaničnici, naftna industrija i korporacije širom sveta su ujedinjeni, tako da i aktivisti moraju da budu ujedinjeni kako bismo mogli da se borimo na globalnom nivou – ako nismo ujedinjeni, onda smo daleko slabiji. Međunarodna saradnja i solidarnost nam svima daju snagu“, kaže ona.
Pored pozitivnih efekata direktnog delovanja, proces povezivanja sa drugim aktivistima vraća optimizam i volju za buntom. U kontekstu eko-anksioznosti, važno je imati mrežu međusobne podrške i razumevanja. „Extinction Rebellion postoji u 88 zemalja širom sveta, i lepota je u tome što i ako nas je u Srbiji troje, zajedno nas je 200.000. Ako malo posustanemo, uvek je zajednica tu da nas podrži. Imamo jako dobru mrežu brige jedni o drugima, ali i o sebi samima.
S druge strane, to što imamo ljude na svim kontinentima, od nastavnika, medicinskih sestara, do studenata/studentkinja, znači da brzo imamo proverene informacije o tome šta se zaista dešava i ne zavisimo od informacija koje plasiraju mediji“, objašnjava aktivistkinja.
Simbiocen nam daje nadu
Povezivanje, briga za zajednicu i okolinu, borba protiv eksploatacije, izmene ekstraktivističkih politika i solidarnost sa živim svetom u korenu su jedne nove paradigme za razumevanje sveta u kome živimo. Rečju, za izlazak iz klimatske krize potrebno je da zakoračimo ka simbiocenu – novoj eri suživota, regeneracije i prepoznavanja međuzavisnosti svakog života na planeti.
„Simbiocen nam daje nadu, podseća nas da nismo samo štetočine i uništavači, već da imamo i kapacitete razumevanja i usklađenosti s prirodom, zajedništva, sinergije. U ovom intenzivnom i opasnom istorijskom trenutku, za koji mnogi naučnici kažu da je deo Šestog velikog istrebljenja vrsta, važno je prepoznati izazove u kojima se nalazimo i težiti ka melemnim, regenerativnim, drugačijim praksama življenja. ’Simbiocen’ je jedan od pojmova koji je putokaz upravo ka tom razvojnom pravcu… Ne možemo se vraćati u prošlost, ali možemo ponovo naučiti da smo neraskidivi deo živog tkanja, zajedno s vazduhom, vidrama, vukovima, kosovima, zemljištem, divljim pčelama; možemo povratiti poštovanje i zahvalnost za to živo tkanje“, zaključuje Milja Vuković.
Tekst: Dunja Karanović
Foto: WWF Adria
