Razgovor vodio: Bojan Marjanović
U debitantskom filmu „Kelti“ Milice Tomović pratimo dan u životu jedne porodice – mlađoj ćerki je rođendan i dolaze joj drugari iz škole, starija ćerka prolazi kroz burne i za pubertet sasvim tipične identitetske turbulencije, a roditelji, iako zatočeni u vlastitom pomalo disfunkcionalnom odnosu, pokušavaju da održe konture kakve-takve stabilnosti. Ono što ovoj intimističkoj priči daje pečat je što se taj dan odigrava usred 1993. godine u Srbiji. Prateći jedan dan u ovoj kući i u životima svih onih koji kroz nju prolaze, od članova porodice preko dece iz razreda do odraslih maminih i tatinih prijatelja, film daje izrazito snažnu, u isto vreme i nežnu i gorku sliku sveta o kome govori – sveta u kome se jedna država ruši u ratu, siromaštvo i sveopšta beda određuju svakodnevicu, novonastale klasne razlike razdiru i svet dece i svet odraslih, a u svemu tome neki obični ljudi pokušavaju da žive svoje običan život. O filmu, kao i o političkom i emotivnom prtljagu koji nosi sa sobom razgovaramo s rediteljkom i scenaristkinjom Milicom Tomović i ko-scenaristkinjom Tanjom Šljivar.
„Kelti“ su film epohe – u njemu obrađujete 1993. godinu i sav njen bagaž rata, siromaštva i raspada države. S druge strane, u filmu je prisutna i dečja vizura tog vremena, i u tom smislu je on i generacijski film današnjih trideset-i-nešto-godišnjaka, jer vrlo verno obnavlja njihova dečja sećanja na taj period. I rekonstrukcija epohe i rekonstrukcija detinjstva nose razne opasnosti, od moguće romantizacije, pa do toga da se, pre svega u političkom smislu, mogu pojaviti zaključci tzv. naknadne pameti. Kako ste se borili sa svim ovim?
Milica: Razmišljala sam o tome kad će moji likovi razgovarati o politici. Šta je dovoljno da se kaže, a šta nije, u koje stvari treba zalaziti, a u koje ne treba. Recimo, kad sam pisala biografije likova, razmišljala sam ko je od njih glasao za Slobu jer je bio toliko politički nesvestan da je mislio da glasa za nastavak socijalizma, pa onda to kasnije, u trenutku dešavanja radnje u filmu, krije od ostalih u kući. Međutim, ono što sam već na samom početku znala jeste da će se tokom večeri koju likovi provode zajedno samo u jednoj prilici direktnije razgovarati o politici, ali čak i taj razgovor smo hteli da rasteretimo nekih preterano određenih stavova. Čitava priča je ispričana kroz perspektivu nas koji smo tada bili deca, a danas se sećamo kako je tada sve izgledalo, kako je sve to mirisalo, koje su nam stvari zaokupljale pažnju. I kad smo počeli da gradimo ovu priču, ta naša dečja sećanja postala su akcenti koji su je oblikovali, pa smo zato i hteli da ne prikazujemo najdirektniji politički kontekst, već da on izlazi iz onoga što se polovično čuje s radija ili televizije, ili da se čita iz scenografije i samog načina života likova. U jednom trenutku, te ekstremne okolnosti postaju prateći deo života, života u kome moraš da se brineš o detetu i o tome da li ćeš moći da platiš struju ili ćeš morati da kupiš Smederavac koji ima duplu funkciju, da kuva i da greje.
Tanja: Mislim da su osjećaj nesigurnosti i straha nadosjećanja koja povezuju sve junake u filmu, i djecu i odrasle. Takve stvari ljudi osjećaju i u najboljim vremenima, ne samo u ovakvim o kojima film govori, ali mislim da za našu generaciju, čije je to bilo djetinjstvo, izvesna romantizacija toga vremena predstavlja neku vrstu mehanizma za prevazilaženje traume koju je to vrijeme ostavilo. Naravno, svaki grad ima svoje specifičnosti, kao i svaka bivša jugoslovenska republika. Moje djetinjstvo je bilo drugačije jer je Bosna priča za sebe, i Hrvatska je priča za sebe, a Sarajevo je tek poseban primjer. Međutim, bila je to, uprkos svemu, zajednička kultura. Često, recimo, ljudima na Zapadu bude šokantno kad se ljudi odavde, pa čak i iz Sarajeva, gdje imaju najveće traume, kad se s humorom odnose spram tog djetinjstva koje ih je za cijeli život obilježilo. Jednostavno je taj način na koji su odrasli takav kakav jeste i nikada neće moći da se popravi, i često mi se dješavalo, recimo, upoznam se s nekim iz Švedske, a oni kažu „pa, ne možete se šaliti sa tim“. A nama je taj humor način da sve to preživimo.
U filmu su posebno akcentovani različiti detalji koji su važni za razumevanje detinjstva, od pop kulture koju deca upijaju, pa do čulnih momenata, mirisa i zvukova koji posle oblikuju sećanja. Izvesna doza nostalgičnosti bila je verovatno neizbežna, a opet, reč je o vremenima koja bi se teško mogla opisati kao ona spram kojih se može biti nostalgičan?
M: Nostalgičnost filma proizlazi iz te dečje perspektive koja je u filmu dominantna. Svi smo mi voleli okupljanja u kući, kad se svi doteramo, pa dođu mamini i tatini prijatelji, pa onda prisluškuješ kako se ljudi smeju, pa te neko od njih posebno nervira. Mislim da se osećaj nostalgičnosti rađa ne toliko iz vremena kojim smo se bavili koliko iz toga što smo se bavili tim prvim iskustvima.
T: To vrijeme je stvarno bilo jako teško za sve i osjećaj neke generalne nesigurnosti stvarno je bio jako prisutan, ali smo mi kao djeca i tada tražili taj neki, kako da kažem, osjećaj sigurnosti u nesigurnosti. Naprosto imali smo dječju potrebu da osjećamo neki nivo sigurnosti i u tim luđačkim okolnostima.
Tu čudnu vrstu nostalgije bude i vrlo pažljivo odabrani kostimi, scenografija, lokacije, muzika – od somotskih pantalona, koje nose sva deca, preko step sokova iz kesice i praznih kutija od cigareta koje su klinci skupljali, do pesama Satana Panonskog, Maje Marijane i grupe Ruž.
M: Mnogo tih detalja bilo je smišljeno već u samom scenariju. A onda smo, recimo, direktor fotografije Dalibor Tolković i ja proučavali slike sa naših dečjih rođendana, i nišanili prstom šta nam se kod koga dopada i šta od toga možemo da uzmemo za koji lik, ali smo gledali i kakav je bio nameštaj, prostor i slično. Osim toga, kostimografkinja Maja Mirković i scenografkinja Marija Mitrić uradile su neverovatan istraživački rad, i to je najbolja stvar koja može da se desi, da saradnici učine da scena postane mnogo bolja nego što je napisana, jer su uneli nešto novo s rekvizitom, ili samim izgledom prostora u kome se scena dešava. Detalji su nam baš bili bitni, recimo te somotske pantalone koje smo svi nosili. Te neke stvari koje prepoznajemo, a u isto vreme ih i mrzimo i obožavamo.
Što se tiče sveta odraslih u filmu, njih uglavnom igraju glumci koji su 1993. bili ili deca ili vrlo mladi. Kako je izgledao rad sa njima, sada kada su gotovo bili u poziciji da igraju svoje roditelje?
M: Bilo je zanimljivo jer smo se tokom proba, a imali smo ih dosta, prisećali svoga detinjstva. Svi glumci su tada bili u različitim fazama, neko je bio u pubertetu, neko sasvim mali, i onda se sete nekih stvari koje im tada nisu bile sasvim jasne, a ostale su im urezane, kao traume. Svima je bilo zanimljivo da glume pripadnike baš te generacije. Neko od glumaca mi je rekao da je tek posle tog procesa shvatio šta su sve prošli naši roditelji. Tek tad smo shvatili da smo mnogo bliži nego što smo mislili da jesmo.
Film je imao bogat festivalski život u inostranstvu, i prvo ga je videla publika koja nema neposredno iskustvo života u vremenu i prostoru koji film tako precizno i verno oslikava. Kakvi su njihovi utisci bili?
T: Meni je interesantna bila perspektiva publike u Sarajevu ili Zagrebu, jer su oni, kako rekosmo, i slična priča, ali Beograd ima, u tom periodu, u odnosu na njih privilegovanu poziciju. A kako je bilo na projekcijama baš u inostranstvu, to može prije Milica da kaže, ona je više putovala s filmom.
M: Bilo je zanimljivo, jer gde god smo bili uvek se javi neko s naših prostora, ili iz Bosne ili iz Hrvatske ili iz Srbije, i svi oni su u fazonu „jaoj, jeste, sve je tako bilo, istovremeno mi je i užasno i divno kada ovo gledam“. Ostali kažu da ne poznaju ili ne razumeju dobro kontekst, sećaju se ili su čuli da su bili neki ratovi, a iz samog filma vide da nešto nije u redu i da su ljudi jako siromašni. Međutim, kažu i da im sve to nije ni previše važno, jer prate likove u toj kući, njihov razvoj i šta se s njima dešava. Veoma im je zanimljiva i stilizacija čitavog prostora, kostima, scenografija, mada mislim da im nije do kraja jasno da li gledaju osamdesete ili devedesete (smeh). A onda, u razgovorima posle filma, ja probam da im objasnim nešto što zapravo možda i ne može do kraja da se objasni.
Recimo, teško im je objasniti do kraja scenu u kojoj jedna od junakinja čuje da njena bivša ima novu devojku, a iz dečje sobe se tiho čuje refren pesme „Ima nešto u tvojim očima“ grupe Ruž?
T: Pa, da, ali to je stvar interpretacije i recepcije umjetnosti sada kada je na globalnom umjetničkom tržištu svima svašta dostupno. Uvijek možemo da pitamo sebe kako i šta i mi sami razumijemo, čak i u nekim najvećim hitovima, kao što je bio, na primjer, film „Parazit“, koji ipak nastaje u jednom specifičnom okviru i društvu, a opet je doživio veliki uspjeh i svi smo se ipak povezali sa njim. Meni je uvijek super kad i u nekim najnevjerojatnijim kontekstima prepoznam nešto i osjećam kao svoje, kad čujem (u filmu Our Beloved Month of August) kako u planinama Portugala pjevaju neke svoje pjesme, mene to podsjeti na ojkače iz Krajine. Tako i taj Ruž koji se čuje. Nisu morali da ga prepoznaju, ali možda je poslužio kao okidač za neko sjećanje.
U filmu, među odraslim likovima, imamo i jedan gej par i jedan lezbejski ljubavni trougao. Iako se film ne bavi na neki prvoloptaški način ovom tematikom, čini se da je queer perspektiva vrlo duboko ukorenjena u njemu i da vam je bilo važno da ove likove vrlo trodimenzionalno oživite i da oni ne budu tu samo zbog puke identitetske reprezentacije?
T: Kao što je rat okolnost u kojoj se likovi nalaze, a nije glavna tema filma, tako je i homofobija samo dio konteksta, i to nikako ne glavni. Nismo htjeli da imamo scene preispitivanja, autovanja, ili nekakvog homofobnog nasilja, već smo prije željeli da queer odnosi budu izvor radosti, a ne traume u filmu. Naravno, to nam se pitanje uvijek postavlja, i na Q&A sesijama publika se interesuje za to. Često nas pitaju „pa je li bilo moguće toliko takvih likova u to vrijeme”, ali nama je baš zato bilo zanimljivo – i da ih ima toliko, i to baš u to vrijeme o kojem govorimo. Nismo htjeli nikako da to objašnjavamo ili opravdavamo, već da ti likovi budu pogonsko gorivo filma i da ljudi prate njihove priče jer ih se tiču.
Iako u medijskoj slici „Kelta” preovlađuje utisak da je reč o filmu nekakve alternativne, tzv. arthaus estetike, ipak se nikako ne može reći da film u isto vreme nije i vrlo komunikativan i da bi se potencijalno mogao obraćati zaista širokoj publici. Kakva je vaša ideja bila? Kome ste hteli da se obratite filmom i na kakvu ste publiku računali?
M: Ja sam želela da bude gledan kao „Toma”, i što se to nije desilo, evo, iskreno, ne znam! (smeh) Mislim da je najveći problem u tome što distributeri podrazumevaju da je ovo arthaus film koji ne komunicira s publikom, pa onda izostaje i ozbiljnija promocija. Recimo, film se davao u Banjaluci, ali nema plakata, nema ničega, i onda smo mi lično javljali ljudima tamo da se film prikazuje i da odu da ga pogledaju.
T: Bilo bi lijepo kada se bi se film prikazao na TV-u u nekom dobrom terminu!
M: Jeste, ali opet je lepše kad publika deli film u bioskopu. Kroz to zajedničko iskustvo otkrivanja novog i svežeg, i sâm film dobije neku novu dimenziju. I mislim da je najlakše okriviti ljude da su „izgubili kulturu odlaska u bioskop”. Pokazuje se da kad se filmovi dobro izreklamiraju, onda i publika uglavnom dođe u bioskop.
Film: Kelti
Režija: Milica Tomović
Scenario: Milica Tomović i Tanja Šljivar
Uloge: Dubravka Kovjanić, Stefan Trifunović, Katarina Dimić, Anja Đorđević, Olga Odanović, Konstantin Ilin, Nikola Rakočević, Jovan Belobrković, Nada Šargin, Jelena Đokić, Milica Grujičić, Slaven Došlo, Jovana Gavrilović
Direktor fotografije: Dalibor Tolković
Kostimografija: Maja Mirković
Scenografija: Marija Mitrić
