Potraga za jednim skrivenim uzrokom malignih oboljenja često predstavlja način da se težak problem koji godinama opstaje pojednostavi, umnogome da bi se njegovo rešenje učinilo manje kompleksnim i nadohvat ruke. Lakše je poverovati da je odgovornost u prošlosti i događajima na koje pojedinac nije mogao da utiče nego prihvatiti da je deo uzroka u kvalitetu vazduha, odnosu prema prevenciji i narušenom poverenju u zdravstveni sistem. Posledice su društvene i političke, ali i zdravstvene. U zemlji koja je po smrtnosti od raka među najgorima u Evropi, javna rasprava ne bi trebalo da ostane na nivou mitova i emocija. Prostor za ozbiljnu borbu protiv maligniteta će tada ostati sužen, a pukotine u javnom zdravlju će se širiti i gde ih nije bilo – dovoljno je pogledati rast popularnosti antivakserskog pokreta od pandemije do danas.
U Srbiji je od raka tokom 2024. obolelo 41.472 osobe, dok je preminulih bilo 20.314, prema poslednjim podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“. Po incidenci karcinoma Srbija se nalazi na 33. mestu u Evropi, ali kada govorimo o smrtnosti od karcinoma, koja iznosi 49 odsto dijagnostikovanih slučajeva, nalazimo se na visokom četvrtom mestu, iza Mađarske, Poljske i Rumunije.
Statistika se praktično ne razlikuje ni u prethodnim godinama, pa ni nalazi za 2025. verovatno neće biti povoljniji. Naša zemlja od karcinoma svake godine izgubi broj stanovnika nešto veći od onog koji živi u Kanjiži, Loznici ili beogradskoj opštini Sopot, a u borbu protiv opasne bolesti stupi grad veličine Sombora.
S obzirom na brojnost obolelih i preminulih, može se govoriti o epidemiološkoj slici, i to nepovoljnoj. Bolest pojedinca nije samo privatna, individualna nedaća, već postaje problem zajednice i javnog zdravlja. Jednačina deluje jednostavno, ali se isto ne može reći za iznalaženje rešenja – institucije javnog zdravstva ne mogu da izdrže veliki broj obolelih, a veliki broj obolelih zauzvrat gubi poverenje u efikasnost zdravstvenog sistema. Njegovo višedecenijsko zanemarivanje ogoljeno je pandemijom, što je povećalo podozrivost njegovih korisnika. Povrh svega, iako prevencija dobija sve više medijskog prostora i počinje da daje plodove, za javnost su i dalje zanimljivije teorije zavere o uzrocima oboljenja i mogućim terapijama.
Verovatno najzastupljenija tvrdi da je visoka stopa oboljevanja od maligniteta posledica delovanja osiromašenog uranijuma, odnosno NATO bombardovanja SRJ 1999. godine.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Da li je osiromašeni uranijum opasan?
Tokom 78 dana operacije „Ujedinjena sila“, na teritoriju SCG je bačeno više od 28.000 eksplozivnih naprava, među kojima je i municija koja navodno izaziva rak. Međunarodna koalicija za zabranu oružja sa uranijumom upozorava da je letalnost osiromašenog uranijuma teško dokaziva, osim kada njegove čestice direktno prodru u telo.
„Lekari ne mogu iznositi tvrdnje ako nisu jednoznačne. Ljudi traže jasan uzrok, ali stvarnost je mnogo složenija“, rekao je Vin Zvajnenburg, član Koalicije.
Pa opet, takve tvrdnje su pothranjivane s pozicija zvaničnih institucija, uključujući resorno ministarstvo.
Medikalni onkolog Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije Dušan Ristić rekao je u martu 2025. za RTS da je oko deset tona bačenog osiromašenog uranijuma za posledicu imalo povećan broj maligniteta.
,,Znamo da je 2001. bilo oko 200.000 obolelih, a da ih je 2011. bilo 250.000. To je trend koji nije zabeležen nigde drugde, i direktno se povezuje s posledicama bombardovanja”, tvrdio je Ristić za javni servis.
Ristić je tada istakao da su tumori pluća karakteristični za delovanje osiromašenog uranijuma i da je Srbija, nimalo slučajno, zemlja s najvećom stopom oboljenja od te vrste tumora u Evropi. Dodao je i da efekte osiromašenog uranijuma možemo očekivati u drugoj i trećoj generaciji nakon bombardovanja.
S druge strane, epidemiolog Zoran Radovanović osporavao je vezu između porasta incidence karcinoma i dešavanja iz 1999. godine.
„Međunarodna agencija za istraživanje raka, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i druge vodeće naučne institucije ne smatraju osiromašeni uranijum uzročnikom raka. To je zasnovano na epidemiološkim istraživanjima i predstavlja opšti naučni konsenzus”, naveo je Radovanović u intervjuu za nedeljnik Vreme.
Prema njegovim rečima, povećanje oboljenja od posledica osiromašenog uranijuma trebalo bi da bude najveće tamo gde je bačeno najviše projektila. Podaci negiraju takav obrazac. Štaviše, u četiri prestonice koje su bliže KiM nego Beograd – Podgorica, Sarajevo, Sofija i Skoplje – zabrinutost zbog osiromašenog uranijuma se nije zapatila.
Izgleda da teorije zavere poznaju državne granice, premda je tačnije reći da opstaju tamo gde nosiocima vlasti i društvene moći odgovara njihovo širenje, i po cenu negativnih posledica.
Stvarni glavni uzrok
NATO bombardovanje iznova se ukazuje kao dežurni krivac za problem čiji su uzroci mnogostruki. Najvažniji među njima, prema klasifikaciji Međunarodne agencije za istraživanje raka, jeste aerozagađenje, koje se navodi kao kancerogen prve kategorije. Vlada Srbije je u Predlogu zaštite životne sredine 2022. navela da od posledica zagađenja vazduha u Srbiji godišnje umre oko 11.000 ljudi, dok nezavisni stručnjaci navode i 15.000 žrtava. Struktura oboljenja nije navedena, ali se može pretpostaviti da mnoga potpadaju u grupu maligniteta.
Konteksta radi, od raka pluća koji SZO dovodi u neposrednu vezu s aerozagađenjem, u Srbiji je tokom 2024. prema podacima „Batuta“ obolelo 6.424 ljudi – svaka sedma osoba koja je te godine saznala da je stupila u borbu koju nije izabrala. Osobe koje su dugotrajno izložene PM2.5 i PM10 česticama stiču predispozicije da obole od raka pluća, prema istraživanju velike Evropske studije kohorti o efektima zagađenja vazduha (ESCAPE).
PM čestice su jedan od najopasnijih oblika aerozagađenja. Reč je o sitnim suspendovanim česticama prečnika manjeg od deset mikrona (PM10), odnosno 2,5 mikrona (PM2.5), koje nastaju uglavnom sagorevanjem fosilnih goriva u termoelektranama, industriji, domaćinstvima i saobraćaju. Zbog male mase, ove čestice dugo ostaju u vazduhu i lako dospevaju u ljudski organizam preko disajnih puteva. Posebno su opasne PM2.5 čestice, jer mogu prodreti duboko u pluća i preko krvotoka stići do različitih organa. U njima se često nalaze kancerogene materije, zbog čega se dugotrajna izloženost povezuje s povećanim rizikom od raka pluća, ali i drugih ozbiljnih bolesti poput srčanih i moždanih oboljenja.
Srbija se godinama unazad nalazi među evropskim područjima s najzagađenijim vazduhom. Prema podacima Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), zagađenje vazduha je 2024. prelazilo dozvoljene granice tokom više od trećine godine u pet lokalnih samouprava. U Popovcu je vazduh bio prekomerno zagađen 174 dana, u Valjevu 132, Novom Pazaru 128, Užicu 117 i Kosjeriću 113 dana.
Aerozagađenje do izražaja dolazi posebno tokom grejne sezone. Pored termoelektrana i toplana koje se oslanjaju na ugalj, problem predstavljaju i individualna ložišta, kojih u Srbiji ima između 800.000 i milion. Mnoga nisu adekvatno filterisana i koriste goriva lošijeg kvaliteta. Subvencije Vlade Srbije za povećanje energetske efikasnosti nisu dovoljne da se korisnici individualnih ložišta, često najsiromašniji među nama, upuste u tu investiciju.
Opterećenje stvaraju i teška industrija i rudarski kompleksi, što pokazuje primer borskog basena. Ni resorna ministarstva ni kineski Ziđin koji tamo posluje ne objavljuju mere kontrole i zaštite građana, niti se oglašavaju povodom glasina da investitor u borskoj Topionici tretira visokotoksične uvezene sirovine. Pa opet, inspekcija rada je krajem aprila ustanovila da je Ziđin znao za povišene emisije kancerogenih metala i da nije pružio zaštitu stanovništvu. Ako je interes investitora preči od interesa zajednice tamo gde se potonji najbezočnije krši, ni kontrolni mehanizmi ni na manje osetljivim mestima verovatno ne postoje.
Uloga prevencije
Epidemiolog Zoran Radovanović ističe i da se ljudi zamajavaju uzrocima koji ne dovode do obolevanja od raka, poput osiromašenog uranijuma, a da zanemaruju preveniranje. Nacionalni program „Srbija protiv raka“, dostupan na adresi www.skriningsrbija.rs, fokusira se na rak dojke, rak grlića materice i rak debelog creva, ali su predviđeni stepeni prevencije primenjivi i na druge tegobe: treba motriti na svoje zdravlje, vršiti redovne preglede i bolest saseći u ranim fazama.
Istraživanje Američkog društva za rak pokazuje da rana detekcija i terapija mogu da spreče 14 odsto smrtnih ishoda, a da mogućnost produženja života u petogodišnjem periodu raste s dvadeset na devedeset odsto. U prevenciju se ubraja i napuštanje štetnih navika poput pušenja, ali i primena onih koje se protiv bolesti bore pre njene pojave, poput zdravije ishrane i fizičke aktivnosti. Isto istraživanje navodi da promene životnih navika mogu da spreče čak 44 odsto slučajeva oboljenja.
Nažalost, logika izbegavanja prevencije, koliko god iracionalna, prisutna je i drugde u domenu zdravlja i zdravstva, naročito od pandemije. Od tada se beleži veći uticaj antivakserskih pokreta koji su se dotad uglavnom fokusirali na tobožnje veze autizma i MMR vakcine.
Podaci SZO govore da je u Srbiji 49 odsto stanovnika vakcinisano protiv virusa korona, nasuprot 67 odsto svetske populacije koje je primilo preparat. Iako se mogućnost hospitalizacije tako smanjuje za šezdeset do 72 odsto, opstaju glasine da cepiva ne deluju, pa čak i da služe za kontrolu stanovništva. S druge strane, iako je od široke primene vakcine protiv HPV, čija se delotvornost meri od 97 odsto odsto, incidenca raka grlića materice u opadanju, antivakseri i dalje tvrde da je štetna, jer navodno izaziva sterilitet.
Kako se rađa nepoverenje
Iako čine mali deo populacije, protivnici vakcinacije imaju nesrazmerno značajan uticaj na javno mnjenje, kaže psihološkinja i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu Kaja Damnjanović, i dodaje da većina ljudi odluku o vakcinisanju donosi po automatizmu.
„Teorije zavere postojale su i ranije, ali su tokom pandemije postale vidljivije i posebno su se vezale za pitanja zdravstva, gde lako nalaze publiku, jer je zdravlje intimno pitanje svakog pojedinca. Najvažnije životne odluke često se donose upravo u vezi sa zdravljem i moralom. Takve teme postaju plodno tle za razvoj teorija zavere koje proizlaze iz potrebe ljudi da razumeju situaciju i steknu osećaj kontrole”, navodi Damnjanović.
Kao i Zvajnenburg, Damnjanović smatra da je popularnost teorija zavere posledica njihove jednostavnosti i uverljivosti, naročito kada izvorni informacija nisu raznovrsni.
Pitanje zdravlja se ukazuje kao područje informacionog rata. Teoretičari zavera koriste društvene mreže, gde je kontrola sadržaja slabija. Njihova uverenja često potom prenesu i mediji, koji ne provere uvek verodostojnost iznetih tvrdnji. Ko se još seća tvrdnji da se upala pluća koja je obolele vezivala za respiratore najbolje leči – protivparazitskim lekovima?
Osim društvenih mreža i medija, naša sagovornica odgovornost nalazi i u spornim rečima autoriteta.
„Sistem nas uči da verujemo lekarima, jer se podrazumeva da informacije daju na osnovu ekspertize. Zahvaljujući njima, ljudi osećaju potvrde da njihove bojazni nisu nerazumne”, kaže Damnjanović.
S tom tezom je saglasan i Radovanović, koji tvrdi da nije toliki problem kada laici šire alternativne teorije koliko kada to rade ljudi s diplomom medicinskih fakulteta.
Ipak, uprkos rastu dezinformacija o malignim oboljenjima i vakcinama, prostor za boljitak postoji kroz jačanje prevencije, poverenja u nauku i zdravstvene institucije, kao i kroz ozbiljniji lični odnos prema problemima koji se mogu sprečiti i lečiti.
tekst: Aleksa Petrovski
ilustracije: Vladan Nikolić
Tekst je nastao u okviru projekta Nauka u fokusu, koji podržava Centar za promociju nauke.
