Kakva se sadašnjost krije iza budućnosti? – Liceulice

Kakva se sadašnjost krije iza budućnosti?

IT sektor, startapovi, gejming industrije, digitalni nomadi, influenseri – samo su neki od pojmova koji, iz jedne pomalo ekskluzivne niše, sve više i više prelaze u široku upotrebu i sve su više i više bliski velikom broju ljudi. O tome koliko su i kako nove tehnologije i ekspanzija interneta promenili tržište rada kakvo smo donedavno poznavali čitajte u tekstu Miloša Skokića, direktora produkcije i osnivača agencije Žiška, koja se bavi digitalnim marketingom.

Gotovo da ne postoji aspekt društvenog života koji nije uzdrman promenama i merama nametnutim pandemijom u kojoj smo se iznenada našli ove godine. Promenio se način na koji organizujemo svoje dane, način na koji se pozdravljamo, način na koji komuniciramo, planiramo, putujemo, brinemo o zdravlju, obrazujemo se i, svakako, način na koji radimo. Da vam je neko rekao da će jedna od glavnih tema godine biti izazovi rada od kuće, sigurno biste pomislili da se šali, i to ne baš uspešno.

Ipak, postoje određene industrije i zanimanja u okviru kojih ovo nije sveža tema, a izazovi koje alternativni načini organizovanja rada nose sa sobom odavno su poznati. Upravo su se te niše, odjednom tako deluje, našle u fokusu šire javnosti i postale predmet najpre radoznalosti, ali ubrzo potom i dublje analize psihologa, sociologa i ekonomista.

Ovde se uglavnom fokus stavlja na „moderna” ili „nova zanimanja”, kako pokušavamo da grubo označimo tu grupu ljudi koja se bavi digitalnijim disciplinama poput programiranja, veb-dizajna, ali i marketinga na društvenim mrežama, kreiranjem sadržaja namenjenog za onlajn prostor i konzumaciju, kreiranjem igara za kompjutere i mobilne telefone.  Osim toga što je reč o mistifikovanim zanimanjima o kojima često „ne želimo da znamo ako baš ne moramo”, njih definiše činjenica da su se, jednom kada smo morali da većinu neesencijalnih zanimanja reorganizujemo za rad od kuće, brže prilagodili od drugih. Razlog je jednostavan. Za njih nova normalnost nije bila naročito nova.

Ko su ljudi koji rade na internetu i žive od interneta?

Sa razvojem digitalne tehnologije i virtuelizacijom usluga, kao i sa preseljenjem komunikacije i zabave u domen društvenih mreža i onlajn servisa, nastala su mnoga zanimanja i discipline koja naizgled ukidaju potrebu za konceptima kao što su „radno mesto” i „radno vreme”. Koliko god to čudno zvučalo, ovi poslovi u operativnom smislu imaju jako malo veze sa fizičkim svetom i njegovim ograničenjima i zakonitostima. Uzmimo za primer „digitalne nomade”, relativno novu pojavu u poslovnom svetu, eksperte u svojim oblastima koji putuju svetom i svoje poslovne aktivnosti obavljaju iz država gde su se zatekli, koristeći digitalne tehnologije za komunikaciju, efektivno radeći na daljinu u dugom vremenskom roku. Oni ne samo da nemaju uobičajeno radno vreme i mesto, oni odlučuju da nemaju ni „životno” vreme ni mesto, u konvencionalnom smislu. Sve što im je potrebno da bi funkcionisali je relativno stabilna internet konekcija (i stočić na koji mogu da spuste svoju kafu).

Influenseri su još jedan zanimljiv izdanak novih industrija, a zapravo su pojedinci koji prave određeni tip sadržaja i prati ih mnogo ljudi na nekoj od široko rasprostranjenih digitalnih platformi poput Instagrama, YouTube-a ili TikTok-a. Žestoko osporavan poziv u poslednjih nekoliko godina, zapravo je potpuno smislen jednom kada osvestimo osnovne mehanizme digitalnih komunikacija i načina na koji oglašavanje na društvenim mrežama funkcioniše. Naime, činjenica je da je veliki broj ljudi pretplaćen na sadržaj ovih autora, i to obično iz jedne definisane demografske i psihografske grupe, i to znači da postoji „garantovani doseg” bilo koje njihove objave. Na primer, svaki video poznatog jutjubera Feliksa Kjelberga, poznatijeg kao Pjudipaj, videće između pet i deset miliona ljudi. Ovo je za komercijalne brendove potencijalno neprocenjiv resurs jer gotovo da ne postoji drugi medij na kojem bi mogli da se oglašavaju sa takvom preciznošću i sa toliko predvidivim rezultatima.

Iz tog razloga, brendovi i influenseri stupaju u odnose u kojima, u jednostavnijoj formi saradnje, kreatori sadržaja na prirodan način inkorporiraju proizvode, usluge ili poruke brendova u svoj sadržaj, ustupajući time svoju publiku kompanijama privremeno. Iako sam rad može tako delovati, određivanje cene ovog rada nije previše apstraktno. Izvodi se iz medijske procene kompanija ili, konkretnije, odgovora na pitanje: „Koliko bi nas koštalo da pošaljemo poruku istom ovom broju ljudi koristeći tradicionalne kanale?”. Odgovor na to pitanje često je: „Mnogo više nego da angažujemo influensere.” I onda je na to potrebno dodati još malo podsticaja jer influenser, osim što pozajmljuje svoju publiku, smatra se da, na neki način, pozajmljuje svoj ugled u zajednici „garantujući” za brend ili proizvod.

Osim nomada i influensera / kreatora sadržaja, u ovoj grupi poslova nalaze se i neka mnogo svakodnevnija zvanja poput programera, dizajnera, videografa, prevodilaca i edukatora, ljudi koji se bave marketingom ili produkcijom. Česta je zabluda da ova grupa „digitalaca” ne čine značajan udeo ekonomije, pa iznenađuje podatak da je danas, primera radi, industrija igara na globalnom nivou vrednija od filmske i muzičke zajedno, a da je sportsko takmičenje sa jednim od najvećih nagradnih fondova upravo e-sports takmičenje (kompetitivno igranje kompjuterskih igara).

Na mladima virtuelni svet ostaje

Kada govorimo o modernim i onlajn zanimanjima, skoro uvek ih vezujemo za izuzetno mlade ljude. Dalje, zamišljamo te izuzetno mlade ljude koji proizvode nešto koristeći mlade i nove tehnologije, a to nešto što proizvode najčešće je namenjeno… pa ponovo mladim ljudima. Ovo nije problematično samo po sebi, ali izgleda da često stvara veoma opipljiv jaz između onih koji razumeju i onih koji ne razumeju ili ne žele da razumeju ceo taj ekosistem. Ovo je posebno očigledno, iako ni u jednom smislu nije ograničeno na taj segment, na društvenim mrežama. Društvene mreže gotovo svi koristimo na neki način, pa nam je lako da razumemo šta znači kada neko kaže: „Ma to su ti ovi novi klinci na TikTok-u što se blamiraju.” Ili obrnuto: „To su oni matorci što i dalje bleje na Facebook-u”. Generacijski jaz nije tekovina digitalnog doba, ali smo naučili da digitalni alati ovaj jaz povećavaju čineći ga na momente naizgled nepremostivim. Interesantan je fenomen da je nešto što je napravljeno sa osnovnom svrhom da nas spaja i omogući nam da delimo iskustva, zapravo, jedna od glavnih sila koje naglašavaju razlike među nama.

Čuven je primer “OK Boomer” meme-a, tj. poznate šale sa društvenih mreža u kojoj se svaki put kada neko kaže nešto što bi moglo biti protumačeno kao staromodno ili preozbiljno za dati kontekst, prekida razgovor. Ovo apsolutno ukidanje mogućnosti razmene znanja i iskustava sublimirano u kratkoj frazi “Ok Boomer” (prevod bi mogao biti „U redu je, matorac”, a Boomer je skraćeno od Baby Boomer, što je široko prihvaćen naziv za osobe rođene u periodu 1946-1964), jedan je od naizgled naivnih izdanaka instant komunikacije na društvenim mrežama, ali svakako prepoznat simbol za zjapeći međugeneracijski jaz.

Ovde je bitno naglasiti da problem nije u tome što stariji zaista ne razumeju šale mlađih, već je, u širem smislu, problem hranjenje narativa da su generacije kojima pripadamo fundamentalno različite, da su problemi mladih ljudi po svojoj prirodi potpuno drugačiji od svih problema sa kojima smo se kao društvo susretali ranije i da ih samim tim samo oni mogu i rešavati što je, naravno, zabluda. Mnogi od problema sa kojima se susreću ljudi koji se bave modernim zanimanjima veoma su poznati i istraženi, poput problema pregorevanja na poslu (burnout-a). Sudeći po stručnjacima za ljudske resurse, zaposleni koji rade u takozvanim always-onindustrijama (gde ne postoji jasna granica i vremenski okvir posla) značajno su skloniji pregorevanju i psihološkim problemima izazvanim radom, i nalaze se u najkritičnijoj grupi radništva, među radnicima u hitnim službama, vojnom kadru, socijalnim radnicima i humanitarcima.

Work je life i life je work

U okolnostima u kojima pojedinac prestaje da postavlja jasne granice između radnog vremena i vremena za sebe – između posla i nečega što, vodeći se work-life balance frazom, jednostavno možemo nazvati životom – ono što radimo postaje važan deo našeg identiteta i neodvojiv deo naše ličnosti. Ukida se mogućnost work-life ravnoteže jer work je life i life je work. U tim okolnostima, pojedinac ne donosi nužno uvek racionalne finansijske odluke u vezi sa svojim radnim angažmanom.

Ovo je mehanizam poznat i poslodavcima. U govoru se zapatila fraza „seksi industrije” gde se uglavnom misli na IT industriju, startape, gejming i u određenom delu marketinške agencije – radna mesta koja po pravilu privlače mlade ljude spremne da rade vredno i posvećeno često i prekovremeno, ali ne motivisani platom ili uslovima rada, već pukom činjenicom da im je omogućeno da budu tu. „To nije posao, to je životni stil” i slične mistifikacije vezuju se za određene industrije, a, zapravo, reč je o štetnim narativima za pojedinca jer ga gotovo neminovno vode u autodestrukciju. S druge strane, štetni su i za društvo jer impliciraju da bi u razgovoru o radnim pravima i radnim uslovima ove industrije trebalo nekako drugačije tretirati od onih tradicionalnijih. U državi u kojoj prosvetari redovno protestuju, a fabrički radnici u unutrašnjosti rade u užasnim uslovima, čini se da nisu prioritet svi ti mladi ljudi okruženi modernim kancelarijskim nameštajem, stonim fudbalima, konzolama za igranje, parkinzima za trotinete i činijama za voće (insajderska informacija: niko ne jede to voće). Važno je da razumemo ovaj paradoks i ohrabrimo ljude da progovore o tome da se iza plašta „seksi industrija” kriju realni problemi i da su eksploatacije ljudi česte. Koliko to daleko može otići vidimo na primerima zrelih tržišta zapadne Evrope i Amerike, o čemu svedoče brojni problemi gejming kompanija koje su se prethodnih godina našle u središtu brojnih mobing skandala, diskriminacija po različitim osnovama i ekstremnih slučajeva burnout-a zaposlenih.

Ipak, prethodni period nas je s razlogom naveo da obratimo pažnju upravo na ovu grupu zanimanja i fenomene koji ih prate, i to bi mogao biti okidač za neke važne razgovore koje kao društvo moramo da obavimo. To nije razgovor nužno vezan samo za ove industrije, već ima šireg značaja za sve nas koji pokušavamo da razumemo šta u poslovnom smislu znači „nova normalnost” i kako će uopšte izgledati rad u godinama koje dolaze. U trenucima kada se tržište rada i sam rad značajno transformišu, zgodna je okolnost što postoji neko ko je već „video budućnost” i ko je već preležao „dečje bolesti” rada od kuće, i u širem smislu, virtulizacije radnog mesta i vremena. Mnogo možemo naučiti jedni od drugih, tradicionalni i moderni, offline i online, generacija označena jednim slovom abecede i generacija označena drugim slovom abecede, naravno, samo ako uspemo da odolimo porivu da napišemo “OK Boomer” onda kada neko ne razume našu šalu ili da, s druge strane, odmahnemo rukom kada neko pokrene ozbiljan razgovor o društvenim mrežama.

Tekst: Miloš Skokić

Ilustracije: Ksenija Pantelić

Ako vam se sviđa ono što čitate u magazinu Liceulice i želite da podržite naš dalji rad, možete nam pomoći svojom donacijom i/ili pretplatom, a svakako nas preporučite svojim prijateljima. Solidarno za slobodno novinarstvo!  Hvala vam što nas čitate i podržavate.