Kako izveštavamo o životu na margini: društveni problem, a ne lična tragedija

1 jun, 2026

U medijskom izveštavanju o beskućništvu i siromaštvu, a posebno vizuelnim sadržajima koji ih prate, najčešće se susrećemo sa iskrivljenom slikom – životom na ulici kao posledicom lične tragedije, loših odluka ili spleta nesrećnih okolnosti. Beskućništvo i siromaštvo nisu isključivo individualni problemi, već složeni društveni fenomeni koji nastaju u preseku ekonomskih, institucionalnih i socijalnih faktora. Magazin Liceulice od osnivanja, 2010. godine, nastoji da publici približi iskustva ljudi koji žive na marginama društva u skladu s principima etičkog izveštavanja, a ove godine te principe delimo s kolegama i koleginicama iz drugih medija.

Način na koji kao mediji izveštavamo o beskućništvu i siromaštvu utiče na to kako kao društvo razumemo ove pojave i kako se prema njima odnosimo. Neodgovorno izveštavanje može doprineti jačanju stereotipa i predrasuda, dehumanizaciji, kao i prebacivanju odgovornosti sa sistema na pojedince. Pored toga što nepotpuno, stereotipno i senzacionalističko izveštavanje o ovim temama može doprineti smanjenju empatije i solidarnosti kod čitalaca i gledalaca, ono otežava razumevanje uzroka problema koji se tiču svih građana i građanki. Pravo na stanovanje i dostojanstven život osnovna su ljudska prava i kao takva moraju biti odgovornost društva i države.

Najčešće greške u izveštavanju podrazumevaju senzacionalističko prikazivanje siromaštva i beskućništva i eksploataciju patnje kroz klikbejt naslove i stereotipne fraze („pakao na ulici”, „očajnički traži pomoć”, „beskućnik zbog koga plače Srbija”), romantizaciju teških životnih uslova („živi skromno ali srećno”), fokus na lične priče („uvukao se u kandže alkohola”, „bio direktor, a završio kao beskućnik”), povezivanje s kriminalom i širenje panike („majka koja je nasamarila Srbiju”), korišćenje dehumanizujućih vizuelnih materijala, otkrivanje ličnih podataka, površno izveštavanje i svođenje siromaštva i beskućništva na homogeno iskustvo.

Smernice za izveštavanje

Jezik i terminologija. U izveštavanju je potrebno koristiti jasan, neutralan i precizan jezik koji ne stigmatizuje. Preporučuje se jezik kojim se čovek postavlja kao važniji od situacije u kojoj se nalazi (engl.: person-first language), odnosno termin „osoba u situaciji beskućništva“, a ne beskućnik ili beskućnica, prosjak, skitnica i dr.
Izbor teme. Važno je o ovim temama izveštavati u toku cele godine i uz osvrt na različite perspektive. Beskućništvo i siromaštvo na različite načine pogađaju stara lica, žene, decu i mlade, osobe sa invaliditetom, osobe sa iskustvom nasilja, marginalizovane grupe, ljude bez ličnih dokumenata, migrante i ljude bez državljanstva, ljude iz ruralnih područja. Kad god je to moguće, treba izveštavati o „nevidljivim” oblicima beskućništva – o stambenoj isključenosti i iskustvima osoba koje su višestruko diskriminisane.
Izbor sagovornika/ca. U izveštavanje je važno uključiti osobe sa iskustvom beskućništva i siromaštva, stručnjake i stručnjakinje iz relevantnih oblasti i organizacije koje pružaju podršku i rade s marginalizovanim grupama. Organizacije civilnog društva i stručnjaci i stručnjakinje koji rade sa osobama u situaciji beskućništva i ekstremnog siromaštva važan su nam oslonac – pored toga što će podeliti svoja iskustva i znanje, oni mogu biti posrednici u komunikaciji sa sagovornicima i pomoći da se osoba s kojom razgovaramo oseća komfornije, da razume svrhu intervjua i svoja prava kad su u pitanju informisani pristanak i autorizacija. Ono što je važno jeste da im kao novinari i urednici omogućimo dovoljno vremena za davanje izjave, autorizaciju i povezivanje s korisnicima i korisnicama. U medijima su rokovi često kratki, ali ne možemo očekivati da nam neko za manje od 24 sata odgovori na pitanja ili pripremi sagovornika za razgovor.
Intervjuisanje sagovornika/ca. Pre intervjua sa osobom koja ima iskustvo beskućništva ili siromaštva, potrebno je jasno joj objasniti svrhu razgovora, pribaviti informisani pristanak i upoznati je sa mogućim posledicama objavljivanja. Ovo često podrazumeva da se upoznamo pre nego što počnemo da beležimo priču. Tokom intervjua je važno poštovati pravo sagovornika/ce da odbije da odgovori na pitanja i da povuče pristanak ako tako odluči. Razgovoru pristupamo sa uvažavanjem i empatijom, izbegavajući pritisak i insistiranje. Moramo voditi računa o tome da se osoba s kojom razgovaramo ne oseti kao da je dužna da iznese lične podatke da bi nam „učinila uslugu”. S druge strane, potrebno je razumeti i to da osobe koje žive u ekstremnom siromaštvu ili nemaju rešeno stambeno pitanje za razgovor s medijima izdvajaju vreme za koje bi mogle da posete narodnu kuhinju ili traže smeštaj za taj dan – sasvim je razumno i prihvatljivo da im se za to odužimo tako što ćemo zajedno popiti kafu ili podeliti obrok.
Ukoliko osoba s kojom razgovaramo tako želi, potrebno je omogućiti da intervjuu prisustvuje neko u koga ima poverenja – posrednik, prijatelj/ica, socijalni radnik/ca ili dr. Osobe u situaciji beskućništva često iza sebe imaju traumatična iskustava, iskustva eksploatacije ili nasilja, i ne duguju nam poverenje samo zato što smo medijski radnici i radnice i imamo dobre namere.

Nakon obavljenog intervjua poželjno je da sa sagovornicima ostanemo u kontaktu, da im obezbedimo primerak medija u kome je objavljen intervju ili pokažemo prilog u kome se pojavljuju, kao i da vodimo računa o kontekstu u kome se njihova priča pojavljuje. Intervju ne sme biti izvučen iz konteksta, praćen senzacionalističkim naslovom i ne sme otkrivati lične podatke koji mogu ugroziti bezbednost i dostojanstvo sagovornika.
Vizuelni sadržaj. Fotografije, video-zapisi i ilustracije treba da pomognu publici da osobe u situaciji beskućništva vidi kao celovite ličnosti, da se identifikuje s njihovim problemima i da prepozna sistemske faktore koji doprinose ekstremnom siromaštvu i stambenoj nejednakosti i isključenosti. Potrebno je izbegavati stereotipne prikaze koji svode beskućništvo na ekstremne slike, poput onih na kojima je u fokusu osoba koja spava na klupi, na ulici, ili pretražuje po kantama za otpatke, kao i slika patnje, mučenja ili prljavštine.
Nije prihvatljivo fotografisanje ili snimanje bez saglasnosti, tajno snimanje niti fotografisanje osoba u rizičnim i intimnim situacijama koje narušavaju dostojanstvo. Ne treba objavljivati fotografije ili snimke koje se mogu upotrebiti kao dokazni materijal protiv osobe o kojoj izveštavamo, ili kao način da se osoba locira, osudi ili da joj se naudi. Preporučuje se korišćenje vizuala koji pružaju širi kontekst i prikazuju raznovrsnost životnih situacija – druženje, međusobnu podršku, hobije, kao i ilustracija i fotografija koje na prenesen ili alegoričan način predstavljaju sistemske probleme: institucionalne „lavirinte” i „zamršene” procedure, zaključana vrata, nejednake startne pozicije i dr.