Kako izgleda biti drugačiji u školi? - Liceulice

Kako izgleda biti drugačiji u školi?

Školovanje je izuzetno važan period, i za decu i za roditelje. Međutim, iz ugla učenika koji imaju hendikep ili upadljive estetske nesavršenosti, koji pripadaju LGBTI+ zajednici, romskoj ili nekoj drugoj manjini, školovanje je i lekcija o tome da negovanje različitosti uglavnom postoji samo kao ideja.

 

Praksa pokazuje da u mnogim školama u Srbiji nisu ispunjeni osnovni uslovi za učenike kojima je potrebna dodatna podrška: „Nisam bila srećna u osnovnoj školi, mnoge situacije su mi bile veoma traumatične – odlazak u toalet, izlazak pred tablu, odgovaranje dok stojim, iako sam na tome sama insistirala po svaku cenu“, kaže novinarka i aktivistkinja Lana Nikolić dok se priseća svojih školskih dana. Ona dodaje da škola u koju je u to vreme išla ni na koji način nije bila adaptirana za učenike sa hendikepom.

Zbog neuropatskog bola, Lana svakodnevno koristi štake. Neuropatski bol je hronični bol koji nastaje kao posledica oštećenja nervnog sistema. Za Lanu, on predstavlja svakodnevni izazov, ali i inspiraciju da svojim primerom pokaže drugima da invaliditet ne postavlja granice. Aktivizmom je počela da se bavi polovinom osnovnih studija, sa željom da pruži podršku mladima i podstakne ih da govore o problemima: „Nikada nisam razgovarala s vršnjacima o tome kako se osećam, niti o poteškoćama s kojima se suočavam. Mislim da niko od njih nije imao pojma da sam u to vreme hodala uz užasne bolove, nisam ni želela da znaju, htela sam da me vide i tretiraju kao jednu od njih u svakom smislu. Da budem kao drugi, to je neka tipična želja kad si dete, posle se to promeni, na sreću.“

Da je dobar odnos s vršnjacima bitan potvrđuje Marina Arsić, koja je rođena s mladežom preko leve polovine lica. Kada je imala godinu dana urađena joj je transplatacija kože, ali je ožiljak i danas vidljiv. Kao jednu od glavnih asocijacija na svoje školovanje navodi incident koji se dogodio u osmom razredu: „Čekamo početak časa, stavljam jaknu na klupu. Dečak iz mog odeljenja baca mi jaknu na pod. Ponovo je stavljam na klupu i tako nekoliko puta. Tada sam se prvi put izborila za sebe, povisila ton i rekla: ’Moja jakna će da stoji tu!’ Svi su zanemeli. Nisu očekivali da ću da progovorim“, kaže Marina. Tog dana je shvatila da ožiljak, ili neki drugi nedostatak, nikog ne definiše kao ličnost: „Bilo bi bolje da svi budu to što jesu i da se ne plaše pogleda i komentara, jer će ljudi uvek gledati i komentarisati.“

Oštećenje vida je još jedan od izazova s kojim se neke mlade osobe susreću. Ana Jovčić je rođena prevremeno, a inkubator joj je oštetio vid. Tokom školovanja je pohađala specijalne škole, što smatra dobrom odlukom: „Prva tri razreda osnovne završila sam u jednoj specijalnoj školi, pa sam se prebacila u drugu, jer nastavnici u prvoj nisu znali Brajevo pismo. U drugoj školi sam išla na časove brzog opismenjavanja. U tom procesu se koristi Brajev bukvar, Brajeva mašina i odgovarajući papir“, priseća se Ana. Ona ističe i da je s razvojem tehnologije popravljen status slepih i slabovidih, kojima je sada dostupan program po imenu NVDA, robotizovan glas koji čita sve sa ekrana i tako im omogućava da primaju i šalju poruke.

Ana smatra da kao slepa osoba ne treba da bude tretirana drugačije od ostalih: „Na primer, u specijalnoj školi na fizičkom nikada nismo bili pošteđivani. Preskakali smo kozlić, radili kolut unapred i unazad, trčali do iznemoglosti, radili trbušnjake, čučnjeve, hodali po gredi… Verovatno bi me u redovnoj školi štedeli, misleći da ja to ne mogu.“

Inkluzivno obrazovanje je u Srbiji formalno uvedeno 2009. godine. Prema definiciji, ono predstavlja mogućnost jednakog obrazovanja za svu decu, uključujući decu sa invaliditetom i razvojnim poteškoćama, ali i decu iz osetljivih društvenih grupa. Tokom proteklih deset godina pokazalo se da nastavnici nemaju dovoljno iskustva u radu sa decom kojoj je potrebna dodatna pomoć, finansijska motivacija takođe izostaje, dok pedagoški asistenti – koji bi trebalo da budu jedan od glavnih oblika podrške inkluzivnom obrazovanju – u najvećem broju slučajeva postoje samo na papiru (i sama izrada pravilnika za njihov rad počela je tek deceniju nakon donošenja zakona).

Iako postoje mnogi problemi u realizaciji inkluzivne nastave, ima i svetlih primera koji počivaju na individualnoj posvećenosti i entuzijazmu. Među njima je i učiteljica i koordinatorka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju Sonja Paripović, koja kaže da je uključivanje u redovno obrazovanje pravo i potreba svakog deteta, te da je uloga nastavnika u tom procesu ključna. „Ukoliko se od prvog dana deci objasni da svi mi različito funkcionišemo i da je nekima potrebno manje, a nekima više da se uklope u nove situacije, oni to odlično razumeju. Diskriminacija se sigurno neće javiti ukoliko deca ne vide od odraslih takav odnos, i ako se sa njima razgovara o onome što ih interesuje. Ne treba da postoje tabu teme, jer će tada u nedostatku pravih informacija dolaziti do pogrešnih“, ističe Sonja.

Prema njenim rečima, za socijalizaciju dece s poteškoćama i ostalih vršnjaka veoma je važno kakav model ponašanja deca prate: „Ukoliko biramo aktivnosti i pretpostavljamo da se u nekima dete neće snaći, onda mu uskraćujemo priliku da se socijalizuje. Nastava treba da se organizuje tako da deca što više budu usmerena jedna na drugu“, kaže Sonja i dodaje da postoje načini da se aktivira svako dete.

Bilo da govorimo o hendikepu, razvojnim poteškoćama, upadljivim estetskim nesavršenostima, razlikovanju po boji kože i jeziku, ili seksualnoj orijentaciji, neizbežno je spomenuti školovanje kao osetljiv period u kome se sve različitosti najviše uočavaju. Ako izostane podrška obrazovnog sistema, čija je uloga da na vreme senzibiliše vršnjake, različitost postaje težak teret mladima. Iako ne može da popravi nedostatke obrazovnog sistema, isticanje pozitivnih primera je važno jer, kako kaže Lana Nikolić, ona kao aktivistkinja ima samo jednu želju – da se svim mladim ljudima, imali hendikep ili ne, taj put olakša i da znaju da imaju pravo na podršku, kakva god im bila potrebna!

 

Autorka teksta: Vanja Velisavljev

Ilustracije: Jovana Ćosić