Kad dom nije sigurno mesto – nasilje nad ženama tokom vanrednog stanja - Liceulice

Kad dom nije sigurno mesto – nasilje nad ženama tokom vanrednog stanja

Vanredne mere donete tokom pandemije korona virusa u čitavom svetu su pokrenule i neku vrstu paralelne „epidemije nasilja”. Širenje virusa je s dolaskom jeseni dobilo na zamahu, pa su nam zato važna sva istraživanja koja se odnose na posledice policijskog časa i ograničenja kretanja za žene žrtve nasilja – pošto je to scenario koji nam ponovo visi nad glavom. Ograničenje kretanja se pokazalo kao ogroman problem jer je žene danima držalo u istom prostoru sa nasilnicima i otežavalo im komunikaciju sa službama koje bi im mogle pomoći. Kako se država Srbija snašla u poređenju s drugim zemljama, na koji način su za vreme vanrednog stanja ovim ženama pomagale organizacije civilnog društva i šta je, u međuvremenu, urađeno da se pripremimo za eventualne nove restriktivne mere, pročitajte u tekstu koji je za serijal “Korona i margina” pripremio naš praktikant Jovan Đukić. 

 

Proglašenje vanrednog stanja, 15. marta, obeležila je poruka: „Ostanite kod kuće, tu ste najbezbedniji”. Međutim, ispostavilo se suprotno, barem za žene kojima dom nije bio sigurno mesto ni pre pojave virusa. A njih nije malo. Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju poražavajuću sliku savremenog društva – čak trećina žena je iskusila neku vrstu nasilja. Najčešće je to ekonomsko nasilje, potom psihičko, i na kraju fizičko nasilje, koje u svojim najbrutalnijim oblicima dovodi i do smrti žene – femicida.

Stres i neizvesnost dovode do pucanja

I dok su sve oči javnosti bile uprte u novi nepoznati virus, nasilje je moglo da se neometano odvija između četiri zida. „Mislim da nas je sve, a pod tim mislim i na nevladine organizacije, institucije, a i same žrtve nasilja, iznenadila rapidnost donete odluke o restriktivnim merama”, kaže Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra. „Restriktivne mere koje su uključivale policijski čas i karantin, umnogome su olakšale primenu jedne od osnovnih tehnika nasilnika – izolaciju žrtve. Kada je reč o nasilju u porodici, u velikom broju slučajeva žrtva je onemogućena da ostvaruje kontakte s drugim ljudima od kojih bi mogla da dobije podršku i informacije. To olakšava posao nasilniku da žrtvu ubedi da joj nema pomoći, da državne institucije imaju sada ’pametnija posla’”, napominje Mirjana Mitić.

Kako objašnjava naša druga sagovornica, psihoterapeutkinja i feministička aktivistkinja Lidija Vasiljević, bilo je očekivano da pritisak bilo koje vrste, a naročito velika količina stresa i neizvesnosti, utiču na osobe koje u nekim drugim situacijama ne reaguju pucanjem, odnosno, gubljenjem kontrole: „Nasilje je način komunikacije, i osobe koje imaju problem s nedostatkom kontrole prelivaju svoje unutrašnje stanje na druge. U našem društvu nasilje je, takođe, i mehanizam sticanja lažne kontrole i održavanja kontrole u partnerskim odnosima. Što su ljudi bespomoćniji i duže u krizi, nasilje se može očekivati u većem stepenu. Žene su, nažalost, najlakša meta – najbliže su, često nemaju gde da pobegnu, a u patrijarhalnom sistemu smatra se da su to i zaslužile ako nisu krotke i mirne. Porast nasilja se već događa, i tek će doći ono što se zove crni bilans.” Ona ističe i da nasilje nije nužno najizraženije u porodicama niskih socijalnih statusa i obrazovanja, iako se pripadnici tih porodica često nađu na stanama crne hronike jer su okršaji intezivniji.

Manje prijava, više nasilja

Prema podacima MUP-a, broj žena koje su prijavile nasilje tokom vanrednog stanja bio je manji za 48.6% u odnosu na prosek, ali organizacije koje rade sa ženama žrtvama nasilja upozoravaju da to ne znači da se nasilje zaista smanjilo. Manji broj prijava zapravo je posledica ograničenih mogućnosti žena da bezbedno prijave nasilje, slažu se i istraživačice koje su radile na izveštaju „Rodna analiza odgovora na COVID-19 u Republici Srbiji” Misije OEBS-a u Srbiji i Ženske platfome za razvoj Srbije 2014–2020. „Imajući u vidu da se u periodima krize nasilje prema ženama u porodici i u partnerskim odnosima povećava, što praksa širom sveta potvrđuje, kao i faktore rizika koji utiču na ispoljavanje nasilja, sasvim je izvesno da je tokom vanrednog stanja i u Srbiji kao i u drugim državama, došlo do njegovog povećanja, a ne do smanjivanja”, piše u ovom izveštaju, a to potvrđuje i veći broj žena koje su tokom prolećnih meseci tražile pomoć ženskih organizacija.

Iako je broj prijavljenih slučajeva nasilja bio manji, a broj poziva Nacionalnom SOS telefonu ostao nepromenjen, Autonomnom ženskom centru u prvih mesec dana vanrednog stanja javilo se tri puta više žena nego obično, broj poziva SOS telefonu Odbora za ljudska prava iz Vranja bio je za četvrtinu veći nego inače, a broj poziva niškom udruženju Romkinja „Osvit” duplo veći. Prema rečima naše sagovornice iz AŽC-a, civilni sektor je morao da se preko noći prilagodi i sav rad uživo prenese u telefonski i onlajn prostor, tako da su se SOS usluge pružale s mobilnog telefona i putem Vibera, WhatsApp-a, Facebook-a, mejla…

Autonomnom ženskom centru žene su se obraćale prvenstveno jer im nadležne institucije nisu bile dostupne ili su im davale oprečne i šture informacije, a bilo je i slučajeva kada su žene prijavile nasilje nadležnim institucijama ali nisu dobile adekvatnu zaštitu od države jer su nasilnici bili samo usmeno upozoreni. „Ako imate institucije koje ne šalju jasnu poruku”, ističe Mirjana Mitić, „onda se ne može očekivati ni da će žene kontaktirati institucije i prijaviti nasilje. S druge strane, nikada ne smemo pozivati žene da prijave nasilje, a da s njima ne sačinimo sigurnosni plan, jer je prijavljivanje upravo momenat moguće eskalacije nasilja.”

Maska 19 i druga alternativna rešenja

Iz prvog, prolećnog naleta pandemije, mogli smo da uvidimo koliko je važna brza i sistemska reakcija državnih institucija u vremenima krize. Mnoge zemlje su shvatile da ograničenje kretanja predstavlja opasnost za žene koje su u vezi sa nasilnicima ili dele s njima isti prostor, i razvile su razna prilagođena rešenja. Uvođenje rešenja koja bi omogućila da žene bez rizika po svoju bezbednost zatraže pomoć zaista je bilo na agendi Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i Ministarstva unutrašnjih poslova, tvrdi se u pomenutom izveštaju Misije OEBS-a i Ženske platfome za razvoj Srbije. Ipak, nikakva specifična rešenja kod nas nisu sprovedena u delo.

Kao jednu od retkih institucionalnih reakcija možemo da izdvojimo odluku Visokog saveta sudstva da slučajevi nasilja u porodici ne smeju trpeti odlaganje usled pandemije, te su u periodu od 15. marta do 25. aprila izrečene 44 hitne mere, mada se pretpostavlja da bi broj bio daleko veći da je nasilje moglo da se lakše i bezbednije prijavi.

S druge strane imamo brojne slučajeve u kojima su se postojeća rešenja pokazala neadekvatnim za izmenjene uslove. Na primer, sigurne kuće su primale nove korisnice samo ukoliko su COVID 19 negativne, ali u tom trenutku su testirane isključivo osobe koje su imale simptome infekcije. Još jedan udarac na žene u opasnosti od nasilja bio je slučaj kažnjavanja jedne od njih koja je pokušala da prijavi nasilje tokom zabrane kretanja, iako su najviši državni zvaničnici to u nekoliko navrata ohrabrivali. Doduše, kazna je kasnije povučena, ali znamo da uvek više ljudi čuje ili pročita vest nego demanti, podseća Mirjana Mitić. Ona dodaje i da državne institucije nisu ponudile precizna uputstva Centrima za socijalni rad, s kojima je AŽC bio stalno u kontaktu. „Mi smo se čak Ministarstvu i pismenim putem obratile i zahtevale da daju konkretne smernice kada je reč o modelima viđanja roditelja sa decom, po presudi ili privremenoj meri, tokom trajanja policijskog časa – i dan-danas nismo dobile odgovor.”

Primera kako je ovaj problem rešavan u svetu ima zaista mnogo. U Francuskoj su otvorene prolazne informacione tačke u tržnim centrima, u partnerstvu sa lokalnim udruženjima, javnim službama i rukovodiocima tržnih centara, koje su omogućavale da žene zatraže pomoć u uslovima koji garantuju poverljivost i zdravstvenu bezbednost. U delu Velike Britanije policija je obučila poštarske radnike i vozače koji isporučuju robu da prepoznaju znakove zlostavljanja. Tu je i inicijativa Maska 19 (inicijalno pokrenuta u Španiji ali se proširila na mnogo zemalja), koja je podrazumevala da žene mogu da u apoteci zatraže maske tog imena, diskretno signalizirajući da su žrtve, kao i francusku praksu da su, umesto kolektivnog smeštaja u sigurnim kućama, žene žrtve nasilja sa svojom decom smeštane u sobe praznih hotela.

Pripreme za novi talas

Autonomni ženski centar je iskoristio zatišje tokom leta da se pripremi za novi talas pandemije. U međuvremenu je obučio konsultantkinje da bezbedno koriste video-aplikacije u pružanju individualnih konsultacija ženama žrtvama nasilja, a liflete sa brojevima SOS telefona su distribuirale u sedamnaest različitih beogradskih opština (Centri za socijalni rad, privatne klinike, apoteke). Naše sagovornice, ipak, smatraju da je neophodna zajednička reakcija institucija i civilnog društva. „Mi bismo i bez krize morali da imamo objedinjen odgovor na nasilje u porodici, da se složimo bar oko minimalnih standarda za pružanje različitih usluga”, kaže Mirjana Mitić.

U tome je saglasna i Lidija Vasiljević, koja ističe da sistemska podrška institucija izostaje i nevezano za krizu. „Problem je u u nedostatku kontinuiteta u pružanju pomoći. Sve je sporadično i neredovno, a često i neadekvatno. Izostaju besplatna pomoć i savetovanje, krizni centri za mentalno zdravlje, koje je jednako ugroženo kao i fizičko zdravlje. Dobar model je samoorganizovanje, i toga je i bilo u okvirima mreža psihoterapeuta i psihologa, ali, usled preobimne administrativno-tehničke procedure, manje ljudi je dobilo pomoć nego što je moglo. Krizni centar za mentalno zdravlje mogao bi biti mesto gde oni kojima je potrebna pomoć mogu da svrate 24/7, poštujući sve mere bezbednosti. Tolika sredstva se daju na neke onlajn-konferencije i druge u ovom momentu manje potrebne stvari”, napominje Lidija Vasiljević.

Kako će se situacija dalje odvijati – ne znamo, a nije sigurno ni kakav će biti odgovor institucija niti da li su nešto naučile iz perioda iza nas. Iz iskustva drugih zemalja možemo da zaključimo da je neophodan objedinjeni odgovor državnih institucija i organizacija civilnog društva da bi se stvorila održiva rešenja u kriznim situacijama i da bi se pronašli novi i prilagođeni načini da se pomogne ugroženim ženama.

Autor teksta: Jovan Đukić

Ovaj tekst je nastao u okviru prakse u magazinu Liceulice. Jovan Đukić je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, bio je volonter AISEC-a i Beogradskog bezbedonosnog foruma, pohađao je treninge Novosadske novinarske škole i Centra za marginu.