Jugoslovenski časopisi za decu – lestvica koju je teško preskočiti – Liceulice

Jugoslovenski časopisi za decu – lestvica koju je teško preskočiti

            Jedan od polaznih pojmova u razumevanju kulture čitanja kada je reč o jugoslovenskim časopisima za decu svakako je emancipacija. Kako su dečja glasila formirala svoje čitaoce i kako su progresivne društvene ideje nalazile put do stranica predškolskih i školskih časopisa, za Liceulice piše Stanislava Barać, koja je sa Tijanom Tropin nedavno uredila zbornik Časopisi za decu: jugoslovensko nasleđe (1918–1991).

Budućnost, br. 9, 1920

Ideja emancipacije i emancipatorske društvene i kulturne prakse i jesu nit, bez obzira na to koliko u određenim trenucima istanjena, koja se proteže kroz istoriju dve Jugoslavije. Odnosno, socijalistička Jugoslavija i nastaje iz takvih ideja i praksi u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, od kojih su neke, upravo one komunističke, već na samim počecima prve jugoslovenske države postale ilegalne.

            Kao što pomenuti veliki kolektivni istraživački poduhvat u izdanju Instituta za književnost i umetnostpokazuje, istorija čitanja kod najmlađih Jugoslovena počinje jednim emancipatorskim časopisom. Naime, uz časopise koji su imali neprekinut kontinuitet od 19. veka (zagrebačko Smilje) i nova dečja glasila u zmajevskoj tradiciji (novosadske Dečije novine), 1920. godine osniva se u Beogradu jedan potpuno drugačiji časopis, Budućnost, „zabavno-poučni list dece organizovanih radnika“. Ovaj časopis i njegova književnost proizlazili su iz nove progresivne pedagogije i bili vezani za ideju nove škole. Ta ideja je počivala na poverenju u kritičke (čitalačke) sposobnosti dece, njihovu samostalnost u zaključivanju, kao i u sposobnost da razumeju klasne nepravde koju ta književnost često tematizuje. Velikim delom je to bilo zato što su se ova književnost i štampa i obraćale proleterskoj i seoskoj deci koja su klasnu nepravdu trpela, pa novi pedagozi nisu videli razlog zašto onda ne bi mogla razumeti i društvene mehanizme koje je proizvode. Takvu je književnost tridesetih godina pisao i Mate Lovrak. Njegove pripovetke i posebno romani, koji najmasovniju recepciju doživljavaju tek u socijalističkoj Jugoslaviji u reizdanjima i ekranizacijama (Družina Pere Kvržice, Vlak u snijegu), gotovo svi su napisani u toku Velike depresije i neposredno posle nje, često je tematizujući, i objašnjavajući njene posledice na život dece, kako u selu tako i gradu. Čitanje Lovrakovih romana, časopisa kao što je Budućnost ili nadrealističkih književnih podviga Aleksandra Vuča u dečjem dodatku dnevnog lista Politika tokom 30-ih godina, otkriva kako su pisci sa levice uz puno poverenje u estetske i intelektualne sposobnosti dece razvijali čitačaku publiku koja bi jednoga dana trebalo da postane deo jednog emancipovanijeg sveta. Takvi književni poduhvati, s obzirom na to da su prizivali revolucionarne promene, a samim tim (i)zazivali cenzuru, ublažavani su pseudonimima (Vučo kao Askerland i čika Aca), ili su rezultirali zabranama (Budućnost), i bili su mogući samo u okviru privatnog izdavaštva. Izuzetan izdavački poduhvat za decu i omladinu, nastao u krugu naprednih beogradskih intelektualaca, koji i danas traje, jeste Politikin zabavnik, pokrenut 1939. godine. S druge strane, zvanični državni časopisi, koji su privilegovano distribuirani po školama kao obavezna ili preporučena lektira, kakav je u Kraljevini bio pre svega Jugoslovenče (1931–1941), decu čitaoce tretirali su kao podaničku i pasivnu publiku, koja samo treba da prihvati pouku koja joj se prenosi preko figure nastavnika. Pri svemu tome, u njegovim člancima devojčice i žene nisu adresirane kao čitateljke.

Ženska emancipacija se takođe podsticala ili onemogućavala i kroz čitalačke prakse u dečjim časopisima. U njima su devojčice bile i aktivni likovi i figure čitatelja (kao što je figura Male Zora u Budućnosti), a žene su često bile urednice dečjih časopisa (Zorka Lazić, Jelena Bilbija, Mira Alečković) i njihove istaknute saradnice. Ova se emancipacija ogleda na mnogo nivoa, pa je tako i u kontekstu uspona jugoslovenskog stripa u međuratnom periodu, uz preuzeti strip o Tarzanu, stvorena originalna superheroina – Tarcaneta, za koju se možemo zahvaliti Nikoli Navojevu. Incidentno, javljali su se dečji listovi koji su išli korak dalje, baveći se i pravima životinja, kakav je zagrebački Zoološki vrtić pokrenut 1933. godine.

Zeka, br. 16, 1983

U toku Drugog svetskog rata došlo je do logičnog zastoja u dečjem izdavaštvu, koje je ipak postojalo u reizdanjima u okupiranim i okupatorskim institucijama. Kvislinške vlasti u Srbiji nisu uspele da ustale nijedan dečji časopis, tek nešto od književnih priloga za decu u listu Novo vreme, dok je u NDH kao zvanični list ustaških vlasti izlazila Ustaška uzdanica. Deca kojoj je ova štampa bila namenjena živela su teškim životom pod okupacijom, ali i bivala ubijana u masovnim zločinima. Mnoga su ostajala ratna siročad, ili bila prinuđena da se, posebno na terotoriji BiH, gde su se vodile najteže borbe, pridruže partizanskim jedinicama. Na osnovu njihovih sudbina nastaju kasniji likovi kurirki, kurira i malih bombaša u posleratnoj dečjoj štampi, koja velikih delom i pripada pionirskoj organizaciji, utemeljivanoj kroz rat. U toku rata, pred njegov kraj i neposredno po oslobađanju svakog dela zemlje osnivani su listovi gotovo istog naziva, Naš(i) Pionir(i), kao glasila ove organizacije. Jedan takav list delovao je krajem rata u nemogućim uslovima, pod logorskim šatorima u El Šatu u Egiptu, u kojima su bile smeštene jugoslovenske ratne izbeglice. Dok danas svedočimo kako u takvim uslovima svoj improvizovani život, pa tako i školski, vode deca izbegla iz ugroženih afričkih i azijskih zemalja, dužni smo da kao naslednici „pustinjskih“ izbeglica makar razmislimo šta za ovu decu znači neizvesni i privremeni boravak na našoj teritoriji.

Ponirska glasila su u prvim godinama bila deo agitprop kulturne politike, koja je obuhvatala i obrazovnu politku. Ona su aktivirala društvenu odgovornost dečje čitalačke publike i pozivala je na učešće u obnovi i izgradnji zemlje. Kako se zemlja oporavljala od ratne traume, tako se i među partijskim rukovodiocima i urednicima dečje štampe obnavljala svest da deca treba pre svega da budu deca. Časopisi za decu su se oslobodili neposredne partijske politike, otprilike u istom periodu kada su se partija i država distancirale od staljinizma, ali su ostale verne idejama na kojima je počivala nova država: društvene pravde i solidarnosti, bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, antifašizma i narodnooslobodilačke borbe, i te su se ideje i vrednosti kontinuirano prenosile implicitno kao i eksplicitno kroz književne i druge časopisne priloge.

            Poletarac (1947–1975) je tako izgrađivao figuru pionira, što je zapravo uzorna figura deteta. Idealno dete u socijalizmu ono je koje pomaže u porodici i državi, marljivo i pošteno, obrazovano i emancipovano, a kako je vreme prolazilo sve više i – bezbrižno. Zato su postupno u dečje časopise prodirali popularna kultura, pa i komercijalni sadržaji. Depolitizacija dečjih časopisa imala je ambivalentan efekat na procese društvene emancipacije u Jugoslaviji, što je tema za neko novo veliko istraživanje. Kontinuitet promovisanih vrednosti i srodne razvojne faze (prodor popularne kulture uporedo sa opadanjem tema iz NOB-a) moguće je pratiti na primeru svih dugotrajnih jugoslovenskih časopisa (beogradski Zmaj, sarajevske Vesela sveska i Male novine, novosadski Pajtás), bez obzira na to da li su bili zvanično glasilo Saveza pionira. Ono po čemu su se razlikovali jeste tip časopisa, to jest činjenica da su se neki usredsređivali prvenstveno na književnost i čitalačku kulturu, a neki težili informativnosti i neposrednom angažamanu čitalaca, odnosno tome da budu pomoć u obrazovanju i dopuna zvaničnih udžbenika.

Zeka, br. 2, 1974

U ovom poslednjem smislu, značajna je izdavačka kuća „Dečije novine” iz Gornjeg Milanovca koja predstavlja neprevaziđenu pojavu u jugoslovenskom ali i svim kasnijim izdavaštvima u državama naslednicama Jugoslavije. Ona je planski i promišljeno izdavala časopise za sve uzraste, pa je tako obuhvatala i izgradila ukupno čitalačko iskustvo i spisateljske sposobnosti mnogih malih Jugoslovena, od zabavišta do završetka osnovne škole (Zeka, Tik-Tak, Dečje novine, Venac). Ovaj „gigant jugoslovenskog izdavaštva“ u isto vreme je slika i odraz državne politike sistematski posvećene obrazovanju, a sa druge strane i razvoja komercijalnih trendova i slobodnog tržišta koje se postupno uspostavljalo u jugoslovenskom socijalističkom modelu. To je podrazumevalo poštovanje dečjih čitalačkih potreba, kao i zadovoljavanje visokih sadržajnih, esetetskih i dizajnerskih standarda. O komercijalnom uspehu zabavnih „neškolskih“ izdanja ove kuće danas, na tzv. slobodnom tržištu, može samo da se sanja, kao što se iz današnje pozicije teško može razumeti da je i „školski“ list Dečije novine u Jugoslaviji dostigao nezapamćenu popularnost i tiraž od 180.000 primeraka.

Čitalačka kultura za decu u socijalističkoj Jugoslaviji neposredno se prenosila u dečju kinematografiju, radijsku i televizijsku kulturu, što je kao posledicu imalo vrhunski kvalitet u ovim potonjima. Poletarac je tako ekranizovan kao dečja TV serija 1980. godine, u rediteljskoj bravuri Timotija Džona Bajforda, a romani Branka Ćopića i Mate Lovraka poslužili su kao osnova filmova koji će s pravom poneti atribut kultnih. Principi ovog nasleđa nastavili su da deluju i danas (prepoznajemo ih, na primer, u autonomnom i udruženom stvaralaštvu Jasminke Petrović i Dobrosava Boba Živkovića, kao i u produženom životu njihovih dela u novim formama), ali narušena je infrastruktura koja bi sistemski negovala i povezivala ukupno stvaralaštvo za decu. U tome je najviše stradao upravo medij časopisa, koji je za jugoslovensku decu predstavljao središnji i najuzbudljiviji izvor čitalačkog iskustva.

Autor: Stanislava Barać

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *