Jovanka Obradović: Svaki problem je rešiv, ako se primeni prava formula – Liceulice

Jovanka Obradović: Svaki problem je rešiv, ako se primeni prava formula

Šezdesetdvogodišnju Jovanku Obradović srešćete kod Kalenić pijace i na Obilićevom vencu. Njen put od nesuđene pravnice do rada u magazinu Liceulice mogao bi da posluži kao inspiracija za knjigu ili film. Ovo je njena priča.

            Za Liceulice sam čula silom prilika, kada sam ostala bez novčanih sredstava. Došla sam kod njih, a oni su mi dali jedan broj da pročitam. Najviše me je oduševio tekst o ljudima koji su nekad imali nešto, a sad nemaju ništa. U tom tekstu sam se prepoznala i odmah rekla da ću da počnem da radim. Prvog dana sam prodala deset časopisa, sledećeg dvadeset i tako je sve počelo u septembru prošle godine.

            Od svake zarade odvojim svotu novca da imam za lekove. Imam tri leka bez kojih ni slučajno ne smem da ostanem, za srce i kuk. Jako me pogađa kada mi neko da petsto dinara, a ne želi da mu vratim kusur. Ja jesam socijalni slučaj, ali nisam prosjak.

            Rođena sam u jednom selu kod Požarevca. Nakon završene gimnazije, upisala sam Pravni fakultet, ali ga nisam završila, ostala su mi dva ispita da diplomiram. Radila sam kao komercijalni rukovodilac u Mesnoj industriji Požarevac i dobro zarađivala. Međutim, firma je devedesetih počela da propada. Sve dok sam mogla da ostanem tamo, ostala sam. Nakon bombardovanja, firma je definitivno zatvorena. Posle toga sam radila kod raznih privatnika, da bih pre šest godina doživela krah. Imala sam udes 2014. godine, kad me je auto udario na pešačkom prelazu, nakon čega sam doživela posttraumatski stres. Posle još jedne povrede na poslu, napada i pokušaja pljačke na ulici i nekoliko meseci bolovanja, dobila sam aneks ugovora na određeno. Iako sam do tada bila primljena za stalno, nisu hteli više da me tolerišu. Kad je to isteklo, dobila sam otkaz. Nigde više nisam mogla da nađem posao. Meni je bilo čudno kad ljudi kažu da se mnogo brže troši novac sa gomile. Sad vidim da je to tačno. Kad su se potrošile zalihe novca koje sam imala, došla sam u Liceulice.

            Mnogo mi je žao što nisam diplomirala, a samo zbog moje tvrdoglavosti. Ovo mi je cena koju plaćam. Vidite gde sam sad, na ulici. Sama sam. Imala sam dobro radno mesto, nisam htela da se vraćam na fakultet. Kad je trebalo da dobijem unapređenje, plašila sam se da neću uspeti to dobro da radim. Treba biti u životu karakteran, ali ne ovako kao ja. Ne mogu sebi sad da oprostim. Ali ko bi rekao da ćemo ovako završiti, da ćemo u ovakvom vremenu da živimo.

            Razočarana sam i u ljude koje sam smatrala prijateljima. Shvatila sam jedno – dok čovek ima para, on vredi, čim nestanu pare, ljudi te zaborave. Ti ljudi koje sam smatarala prijateljima nisu mi bili prijatelji, ja sam bila njihov. Posuđivala sam im novac, trudila se da pomognem kad god sam mogla. Meni je bilo potrebno samo da neko dođe, ja ga pitam: ,,Treba li ti kafa? Evo ti moja šolja, neću ja da je pijem.” Kada je meni bila potrebna pomoć, svi su mi rekli: ,,Pa nemam. Odakle mi?”

            Celog života me nešto šamara i udara. Došla sam do jednog zaključka – ja živim da bih radila, a radim da bih se dalje mučila. Zato, kad god mogu, štrikam, heklam, vezem, čitam, svaki magazin pročitam od prve do poslednje strane. Nikad mi nije dosadno. Mnogo sam naštrikala za vreme korone: džempere, bluzice, prsluke. Ja sam to iz dosade radila, da bih skrenula misli sa ove naše realnosti. Vrlo retko puštam TV, baš zbog tog mog psihičkog stanja. Koronu nisam osetila što se tiče hrane, ali jesam u pogledu finansija.

            Istina je da sam ja u teškoj situaciji, to me je dovelo u Liceulice, ali ovde se steknu nova prijateljstva, ljudi imaju razumevanja prema meni kao što i ja imam prema njima. Zajednička nas je sudbina spojila. Jedva sam čekala da počnem ponovo da prodajem magazin, da vidim druge prodavce, tako su mi svi nedostajali. Najviše se družim sa Svetlanom, ona je tu, mojih godina. Išli smo i na nekoliko zajedničkih prodaja i divno nam je bilo.

            Svi se mi borimo. Čim prevaziđemo jedan problem, odmah dođe sledeći, ali idemo dalje. Rešiv je svaki problem, mada treba primeniti pravu formulu. Kako ona glasi? Dva problema ne mogu da se reše na isti način i u isto vreme. Za svaki treba sačekati pravo vreme i uvideti pravi način na koji ga treba rešiti. Od kada sam ovde, mnogo sam srećnija i raspoloženija. Mnogo je bolje raditi nego sedeti kod kuće i čekati bolje dane.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *