Petnaest godina posle debitantskog ostvarenja „Tilva Roš“, Nikola Ležaić snimio je film „Kako je ovde tako zeleno?“, road-movie od Beograda do dalmatinskog zaleđa na koji nekoliko generacija jedne porodice kreće kako bi sahranili bakine posmrtne ostatke. Ova autobiografska priča, koja je okupila fantastičnu glumačku ekipu iz čitavog regiona, nenametljvim ritmom i uz dosta pritajenog humora otvara niz važnih tema – od laganog menjanja patrijarhalnih porodičnih odnosa na Balkanu, preko položaja kulturnih radnika u Srbiji, do nezalečene traume izbeglištva.
- U središtu filma je odnos sa ocem (maestralno ga tumači Izudin Bajrović), koji se preslikava i na očekivanje glavnog junaka da uskoro i sam postane otac. Reklo bi se da se taj odnos, koji je na Balkanu mahom obeležen patrijarhalnim očekivanjima, ovde delom zadržava u okvirima tradicionalnog, a delom i parodira, u čemu je od velike pomoći simpatična iščašenost koju donosi glavni glumac Filip Đurić?
Da, odnos oca i sina nije samo u našoj kulturnoj tradiciji doveden do mita – to je stvar cele naše, ne znam da li zapadnjačke i hrišćanske, ali svakako patrijarhalne kulture. Povod je ovde bio mitološki, moja potreba da se na neki način oprostim od oca, ali i preispitivanje šta očinstvo uopšte znači meni, odnosno šta znači to što i sam postajem otac. Pošto sam prilično ironičan i autoironičan, ta autorefleksija je neminovno vodila u humor i nonsens. Otud i Filip kao izbor – on s takvom lakoćom nosi tu konfuziju modernog muškarca i ničim izazvanu mitologizaciju očinstva da nisam morao ništa posebno da mu objašnjavam. Njega je blam od filozofiranja, a ja tu konfuziju ne bih mogao da objasnim drugačije nego filozofiranjem, pa smo tokom priprema uglavnom čavrljali o stvarima koje su nam urnebesne u vezi s nama samima – od njegovog blama od javnih nastupa do moje narkolepsije.
- Kao i glavni junak, i vi ste radili dosta reklama, čekajući priliku za snimanje novog filma. Ta profesionalna frustracija je prisutna kroz gest prelepljivanja brendova, duhovitu ali i autoironičnu aluziju na No logo pokret, protest protiv potrošačkog društva, čiji ste i sami deo?
Prelepljivanja gaffer trakom su jedan od retkih elemenata koji su potpuna fikcija – mada i nisu. Stvarno me nerviraju logoi na odeći, ali bi me bilo previše blam da idem okolo s gaffer tejpom na duksu, to bi bio previše eksplicitan stejtment, a volim da stvaram sliku o sebi kao o nekome kome je svejedno.
Svi reditelji vole da kažu da su filmski reditelji, jer snimiti film, pogotovo kod nas, jeste neka vrsta podviga, i voleli bismo da se bavimo podvizima u životu. Realnost je, međutim, da od dva filma koja sam režirao i jednog koji sam producirao ne samo da nisam zaradio ni dinara za život, nego sam u minusu. Tako da sam, u suštini, već skoro dvadeset godina reditelj reklama, koje me mahom prehranjuju, vode na more, putovanja i slično. S druge strane, zahvaljujući reklamama, godišnje sam provodio na setu i aktivno režirao više nego da svake godine snimam film, tako da nisam razvio strah od seta usled dugih pauza. I još jedna stvar, reklame su me strašno puno naučile o narativnoj ekonomiji. Imate jako malo vremena da ispričate priču koja je najčešće preglomazna za to vreme, i stalno vežbate kako da što efikasnije prenesete zadato. Za medij vezan za prekomernu potrošnju resursa, režija reklama je, paradoksalno, izrazito ekonomična. Tako da, i pored mog privatnog ideološkog neslaganja, reklame su mi savršen poligon za vežbu, eksperimentisanje s formom i žanrom i za krpljenje rupa u budžetu nastalih filmom.
- „Kako je ovde tako zeleno?“ priča je i o Oluji i iskustvu izbeglištva, ispričana bez zadrške, ali i bez trunke nacionalizma. Na koji način ste pristupili ovoj temi, koja je i dalje jedno od središta nerešenih srpsko-hrvatskih odnosa?
Ratovi su mesta i trenuci u vremenu u kojima je sve moguće, i zgodni su kao narativno sredstvo za pokretanje radnje i ispitivanje dokle je čovek spreman da ide u dekonstrukciji samog sebe. Akcija i ekstremi – zato su ratni filmovi često popularni, voljeni i nagrađivani. Ali u filmovima teške političke teme često služe i da zamaskiraju nedostatak smisla, autori se sakriju iza „velike teme“, i onda im je na neki način sve oprošteno. U zemljama koje se još nisu pogledale u ogledalo, kao što su naše na Balkanu, takvi filmovi služe i kao sredstvo političke manipulacije.
Da ovo nije bila moja privatna priča, verovatno se nikada ne bih bavio tom temom. Zapravo, ni ovde nisam želeo da se bavim njome, pa sam se bavio svim osim tom temom. I baveći se svime drugim, shvatio sam da se i ljudi tamo bave svime osim njom – da je ta tema previše bolna i da je prošlo previše vremena da bi se otvarale te nikada nesanirane rane. Tada mi je postalo jasno o čemu je film. Zato mislim da u njemu nema nacionalizma, jer zapravo ga nema, postoji samo trideset godina stara rana koja je srasla u ožiljak koji te podseća na nju i s kojim si naučio da živiš, bez potrebe da ga stalno otvaraš. Oni koji češu te ožiljke ili imaju koristi od toga, ili nisu ni bili rođeni u to vreme da bi ih uopšte imali.
- Pun naslov filma trebalo je da glasi „Kako je ovde tako zeleno iako je okolo svuda krš?“. To paradoksalno zelenilo vidimo i na efektnom plakatu, koji kao da evocira mitski prostor detinjstva, dok je isti krajolik u filmu predstavljen dosta sumornim bojama. Na koji način se obnavlja priroda, a na koji zajednica?
Plakat sam ja radio, volim povremeno da se igram dizajnom. Zaleđe je krš i šiblje, bodljikavo rastinje i kamen po kojem je dobro da ne slomiš nogu dok hodaš, ili da leti ne zgaziš neku zmiju. Ali oko napuštenih kuća rastinje je izrazito zeleno, jer su tu ljudi živeli, proizvodili hranu, čuvali životinje. Sva ta uložena životna energija se kompostirala i kroz vegetaciju, koja guta te kuće, pretočila u drugi oblik života.
- Budući da ste rekli da sebe doživljavate kao Jugoslovena, iako je Jugoslavija prestala da postoji kada ste imali deset godina, koliko su vam značile tri Zlatne arene u Puli i Zlatna mimoza u Herceg Novom? Kakvi su bili utisci hrvatske publike?
Uzbudljivo je bilo. Nemam iskustvo Pule iz vremena Jugoslavije, ali mogu da zamislim. Na otvaranju Pule, u crveno osvetljenoj Areni, hor je pevao „Bella ciao“, što je bio odgovor na Tompsonov koncert nedelju dana ranije u Zagrebu – bio sam baš srećan što sam tu.
Publika je divno prihvatila film. Najlepše mi je bilo kada su mi ljudi prilazili i prepričavali svoje porodične priče, često i nevezane za rat, što mi je govorilo da je ceo proces imao smisla.
- Prošle godine izašla su još dva odlična domaća filma, „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića i „Yugo Florida“ Vladimira Tagića, koji takođe polaze od ličnih iskustava i porodičnih trauma. Iako svaki nosi drugačiji autorski pečat, reklo bi se da postoje očite srodnosti, možda i generacijske?
Da, zezali smo se sva trojica da bi trebalo da napravimo triptih „Dead Parents Society“, lol. Malo bismo ubili publiku u pojam, ali filmovi su super – u neku ruku bi bilo zabavno. Šta znam, u tim smo godinama kada roditelji umiru, i nekako se desilo da smo sva trojica izašli s filmom iste godine. Ne mislim da je to neka tendencija, više slučajnost.
- Poznata je rečenica da ste hteli da budete Dejvid Lin, a na kraju morali da budete Želimir Žilnik. Da li je za autore malih kinematografija kakva je naša korisnije da zaborave na raskošne produkcije i epske zahvate, i okrenu se intimnijim pričama u kojima mogu da imaju više stvaralačke kontrole?
Sigurno je korisnije, jer inače autori izgube užasno mnogo vremena na finansiranje umesto na režiranje. Nije da nemamo ljude koji bi umeli da slikaju u tim velikim zamasima kao Dejvid Lin, ali da bi se to izvelo u filmu na tako malom jeziku kao što je naš, potrebni su enormni novci. A enormni novci uglavnom povlače razne vidove kompromisa, kod nas gotovo isključivo političke, što samim tim kompromituje film. I onda se zapitaš u čemu je poenta. S druge strane, čak i ovako minijaturnom filmu kao što je „Kako je ovde tako zeleno?“, koji sam napisao za dve nedelje i relativno „brzo“ finansirao za naše uslove, trebalo je četiri i po godine da izađe. I opet se pitaš u čemu je poenta. I onda odlučiš da svučeš svu šminku, svedeš se na do it yourself i suvi entuzijazam, s ljudima koji takođe žele da učestvuju iz entuzijazma i ljubavi prema filmu. Ali to podrazumeva da imate snage i bar nekoliko ludaka vašeg kalibra spremnih da s vama prođu kroz vatru. To je jedini način da u našim okolnostima možemo da razmišljamo o nekom kontinuitetu, da svakih godinu-dve ili tri izađemo s novim filmom.
- S obzirom na to da se dva filma koja ste radili dosta razlikuju, da li biste rekli da postoji neka tradicija u kojoj vidite sebe? Na prvi pogled je tu veza sa evropskim i autorskim filmom okrenutim intimnijim pričama, iako ste mahom pričali o američkim filmovima kao najvećem uticaju?
Vidim sebe kao milenijalca bez korena. Volim Kiarostamija i iranski film uopšte, volim filmove Pola Tomasa Andersona, Aliče Rorvaker, Lantimosa, Kopole, Hirokazua Kore-ede, Louča, Apičatponga, Sajdla… Volim dobar film, šta god to bilo. Osećam da bih mogao da radim filmove koji nemaju veze jedan s drugim, ali ne bih mogao da radim filmove koji nemaju veze sa mnom.
- Pre desetak godina ste rekli da bi saundtrek za vašu filmsku autobiografiju bio Nirvanin album „In utero“. Koliko vam je muzika važna u filmovima i u životu? Šta je bila zvučna pozadina ove protekle godine?
I dalje je „In Utero“. 🙂 Teško mi je danas da smislim jednu zvučnu pozadinu – interesovanja su mi postala neviđeno disperzivna. Bitlsi i Dilan su mi neko tvrdo uzemljenje, a odatle se granam ka alternativnom roku Kortni Barnet, Kurta Vajla ili Mount Eerie, mada sam dosta slušao i Danijela Džonstona. Išao sam i ka Smitsonijanovim terenskim snimcima – od starog američkog džeza i bluza preko muzike Afrike i Bliskog istoka, do nekog eksperimentalnog noisea. Dakle baš svašta. Dok vozim, volim da slušam nts.live, tamo i dalje ima sjajnih mikstejpova koje prave ljudi, a ne algoritmi.
- Prošla godina donela je i dosad neviđeni udarac na kulturu. „Kako je ovde tako zeleno?“ otvorio je prvi FAF koji se odvijao bez ikakve podrške države; slična je bila situacija sa Slobodnom zonom, Sedam veličanstvenih nije održan, kao ni Fest, a Bitef je organizovan van institucija. Kako ste doživeli ove, doskoro nezamislive udarce na centralne kulturne manifestacije ove zemlje? Na koji način se može odgovoriti na njih, i šta očekujete od ove godine kada je reč o podršci za filmske autore?
Da, prošla godina je bila paklena za kulturu, ali s obzirom na to da joj je dosad bilo namenjeno 0,62% budžeta, pad na 0% i nije tako strašan. Crni humor, ali bolje nemam. Ove godine ne očekujem ništa kada je reč o podršci kulturi, tu ćemo morati da se snađemo sami. Jedino što ove godine očekujem jesu izbori.
- Pošto ste i profesor na FDU, bili ste direktno uključeni u studentsku, a kasnije i građansku pobunu. Kako vidite prošlu godinu – šta je glavna stvar koju je donela, šta smo naučili iz nje, a šta možda još nismo? Šta priželjkujete u 2026?
Mislim da je glavna stvar to što su ljudi ponovo osvestili empatiju i shvatili da smo sposobni da preživimo uprkos svemu – samim tim, nestao je strah. Strpljenju se još uvek učimo, ali i to nam ne ide loše. Sada se samo očekuje razrešenje, koje neminovno stiže. Ono što moramo da naučimo zarad svoje budućnosti jeste da ne zaboravljamo tako lako, jer će nas prošlost sačekati iza ćoška, u ovom ili onom obliku.
razgovarala: Tijana Spasić
fotografija: Marko Ljutica, nova.rs
