Jelena Radeta: Borac koji ne odustaje - Liceulice

Jelena Radeta: Borac koji ne odustaje

Jelena Radeta pobedila je sve lekarske dijagnoze. Od preporuke lekara da je roditelji ostave u domu, preko pogrešne terapije, ova vedra devojka sada radi dva posla i jedna je od najiskusnijih prodavačica magazina Liceulice. S ponosom ističe da je osoba sa invaliditetom, čije se želje ne razlikuju od većine drugih – da nađe stalni posao i da zasnuje porodicu. 

Da bi privukao kupca, moraš da budeš nasmejan i raspoložen. Ne sme kupac da vidi da si loše volje. Prodajem magazin već dvanaest godina u Knez Mihailovoj; šetajući sam prodavac, nisam tip koji će da sedi, da stoji samo na jednom mestu. Volim da se krećem. 

Pored prodaje magazina, radim u hotelu kao pomoćna sobarica. Spadam u kategoriju lako mentalno obolelih, koja se nalazi na evidenciji za zapošljavanje. Osobe sa invaliditetom (OSI) su jako diskriminisane u društvu. Situacija bi se popravila samo kad bi se država više zauzela za nas. Pričali su da će biti obavezno da kompanije zapošljavaju i osobe sa invaliditetom, ali sve je ostalo na priči. Niko to ne poštuje u praksi. Kaže se da treba da veruješ samo u ono u šta vidiš, a ja ne vidim da se država previše trudi da nam pomogne. 

Želim da nađem neki posao gde ću imati normalan ugovor da bih mogla da stanem na svoje noge. Moj otac je u pravu, roditelji neće živeti sa mnom ceo život. Oduvek sam imala njihovu podršku. Kad saznaš da imaš epilepsiju i da su ti se roditelji lavovski borili da bi prohodala i progovorila, normalno je da je ta podrška najvažnija. Nema veće želje ni motivacije za borbom nego kad imaš podršku porodice i prijatelja. Mojoj majci su rekli da me ostavi u domu, da od mene neće biti ništa, ali evo me i dalje tu. 

Nije svaka epilepsija ista. Ja imam blaži oblik. Mene su do osamnaeste godine lečili pogrešno, lekovima koji mi ne odgovaraju. Tek kad sam promenila bolnicu, krenulo je nabolje. Do tada sam padala na ulici iz čista mira. Od kuće krenem normalno u školu, a završim u kolima hitne pomoći. Sada se to, srećom, ne dešava jer imam odgovarajuću terapiju. 

Promenila sam tri osnovne škole. Prvo sam išla u školu za slabovidu decu, od prvog do trećeg razreda. Tad su mi rekli da ne mogu da pohađem redovnu nastavu, pa sam morala da idem u druge škole, gde je sve zavisilo od dobre volje nastavnika. Kasnije sam završila Srednju zanatsku školu, smer za pomoćnika knjigovesca. U toj školi je bilo dobro. Svi su bili jednaki. Nikad se nisam bavila tim zanimanjem, iako sam išla na razgovore za posao u nekoliko štamparija, ali sve se završavalo na tome da će se javiti i nikad se ne jave. 

Ne stidim se što sam osoba sa invaliditetom, to uvek i naglasim u CV-u. Prihvatila sam svoju situaciju jer da je promenim ne mogu. Volela bih da to i drugi urade. Ako dozvolim sebi da padnem i zatvorim se u četiri zida, znam da od toga ne može biti ništa dobro. Od svih dijagnoza i prognoza koje su mi lekari govorili, sve sam prevazišla i nadmašila. To sam uspela jedino pozitivnom energijom i borbom. Od kukanja nema ništa. 

Želim da osnujem porodicu s nekim koga volim. Imam dečka više od deset godina. On je takođe osoba sa invaliditetom. Upoznali smo se u Udruženju za decu sa smetnjama u razvoju „Kreativno edukativni centar”. Volela bih da pre nego što se udam nađem stalni posao. Boriću se za posao koji mi odgovara dok god ga ne nađem. Snagu mi daju drugi ljudi koji su uspeli da se ostvare, bez obzira na poteškoće. Divim se Niku Vujičiću. Nakon čitanja njegovih knjiga, porasla mi je motivacija. Meni je uzor i drugarica koja nema šake, a trenirala je tekvondo. Ne znam kako je uspela sve, ali dokazala je da je sve moguće. 

Zahvalna sam što postoji Liceulice jer su uvek tu za nas. Nisu nas zaboravili ni za vreme korone. Presrećna sam i ponosna što sam i nakon dvanaest godina deo te zajednice. I dok sam radila na drugim mestima, uvek sam se trudila da bar dva-tri sata dnevno prodajem. Planiram da prodajem što duže mogu. Ova organizacija je kao druga porodica, niko ne pravi razliku između prodavaca i drugih zaposlenih. 

Čitaocima Licaulice bih poručila da uđu u samu srž osoba sa invaliditetom, jer mi smo kao i svi drugi; želimo da živimo, da stvaramo porodice. Možda imamo neke različitosti, manje mogućnosti, ali možemo da pružimo više na drugačiji način.