Iz Liceulice arhive – broj 77, novembar 2021.
Integracija romske zajednice – zajednice čiji mnogi pripadnici žive u izuzetnom siromaštvu – višedecenijski je problem kojem ne samo da se ne vidi kraj nego se ponekad čini da se ne vidi ni početak rešavanja tog problema. U 77. broju objavili smo tekst u kome smo se, pričajući priču jednog brata i sestre, bavili različitim problemima sa kojima se suočavaju pripadnici ove zajednice koji žive u naselju Makiš gde su smešteni mnogi prinudno iseljeni Romi.
Brate, jel’ imate jednu stolicu na točkiće?
Zvoni telefon u kancelariji. Sa druge strane poznat glas: „Brate, jel’ imate jednu stolicu na točkiće? Stara mi se polomila. Znaš ti mene, ne mogu bez stolice na točkiće”. Taj poznati glas kom je potrebna stolica sa točkićima je Kadrija, jedan od malobrojnih stanovnika kontejnerskog naselja Makiš.
Ovo naselje, gradska vlast je, još 2009. godine, namenila za alternativni smeštaj Romkinjama i Romima koji su živeli u neformalnim naseljima Gazela, Belvil i svim onim drugim naseljima čiji stanovnici su imali sreće da dobiju ikakav alternativni smeštaj posle rušenja baraka i kuća u kojima su živeli.
Tako je i Kadrija imao sreće da mu Grad Beograd prvo poruši kuću u kojoj je živeo, pa da ga preseli u naselje koje je formirano na nasutoj močvari u selu Dren kod Obrenovca, da bi odatle, ipak, završio u Makišu, jednom od najboljih naselja za smeštaj Romkinja i Roma koji su prisilno iseljeni.
Za ovo naselje se, 2012. godine, govorilo kako je postavilo visoke standarde u integraciji romske zajednice pa su tako deca, posle prinudnog iseljenja, odlazila na pozorišne i bioskopske predstave, a neka čak i preko Crvenog krsta na letovanje. Da li su ova naselja uopšte predstavljala bilo kakve standarde integracije romske zajednice, veliko je pitanje i debata u kojoj godinama nema pobednika. Jedni tvrde – Romima koji su tu bili smešteni je bilo bolje nego u neformalnim naseljima bez struje i vode, drugi ukazuju da standardi ljudskih prava jasno govore da ovakva vrsta smeštaja ljudi nije dozvoljena.
No, jedan od ključnih problema ovakve „integracije“ leži upravo u činjenici da je naselje ispod svakog standarda koji je država dužna da obezbedi onima koji ne mogu sami da reše stambeno pitanje. Naselje je i školski primer segregacije – u njemu ne stanuje niko drugi do Roma. Drugi građani i građanke, kad se nađu u potrebi za rešavanjem stambenog pitanja, imaju na raspolaganju skromna rešenja koja nude programi socijalnog stanovanja, ali nikad nikome od njih nije ponuđeno da žive u nešto više od 14 kvadratnih metara prazne metalne kocke bez kupatila, mokrog čvora, sa jednim prozorom i vratima.
Zbog svega ovoga su Kadrija i njegova sestra Neđmija, koja od rušenja kuće u kojoj su živeli ispod Pančevačkog mosta deli njegovu sudbinu, još pre nekoliko godina, podneli zahteve i svu potrebnu dokumentaciju za stambeno zbrinjavanje u zgradama za socijalno stanovanje koje je Grad Beograd preko međunarodnih donatora trebalo da sagradi u Ovči.
Kadrija i Neđmija su čak dobili i rendere zgrade u noćnim i dnevnim uslovima, rešenje kojim im se priznaje pravo na stambeno zbrinjavanje. Znali su i koji im je broj budućeg stana, raspored prostorija i druge detalje. Ali od stana – ništa.
Ubrzo posle najave izgradnje zgrade za socijalno stanovanje Roma i Romkinja, počeli su protesti u Ovči zbog „nasilne promene etničke strukture u lokalnoj zajednici” u kojoj živi rumunska nacionalna manjina, pa je, nakon nekoliko sastanaka, Grad Beograd odustao od izgradnje stanova. U istoj toj Ovči kasnije je izgrađeno 250 stanova za izbeglice iz ratova devedesetih, ali tada nije bilo protesta zbog nasilne promene etničke strukture u lokalnoj zajednici. Jasno je – ona se shvata nasilno onda kad se radi o neželjenim grupama, a Romi to u našem društvu odavno jesu.
To što su Kadrija i Neđmija dobili sliku svoje buduće zgrade i što znaju broj stana u koji je trebalo da se usele, nikoga više ne obavezuje.
Da stvar po njih dvoje bude još i gora, oni su uporni u svom naumu da dobiju ono što im je već priznato kao pravo. Zato su odbili da im grad Beograd reši stambeno pitanje otkupom seoskog domaćinstva i posle dugog čekanja dočekali su stambeno rešenje koje im pripada – socijalni stan u jednom beogradskom naselju u kom pokušavaju dostojanstveno da žive.
Socijalni stan u Ovči ili negde drugde u Beogradu ili seosko domaćinstvo negde u okolini Beograda
Pa dobro, kakva je razlika – socijalni stan u Ovči ili negde drugde u Beogradu ili seosko domaćinstvo negde u okolini Beograda?
Razlika je u stolici na točkiće sa početka ovog teksta.
Kadrija je, pre nekoliko godina, imao tešku saobraćajnu nesreću zbog koje se za kretanje ponekad koristi invalidskim kolicima. On ne samo da je onda kad je tražio stolicu na točkiće živeo u ovom skoro potpuno zaboravljenom kontejnerskom naselju bez puno nade da će dočekati stambeno rešenje koje mu pripada već u tom naselju nije ni mogao slobodno da se kreće. Rampu za ulazak u kontejner (mobilnu stambenu jedinicu, kako se to zvalo kad je ovo naselje bilo primer integracije) dobio je tek nakon što je Poverenica za zaštitu ravnopavnosti utvrdila da ga je Grad Beograd diskriminisao jer mu nije omogućio pristupačan ulaz. Neđmija je isto teško je bolesna, pa zbog problema sa leđima za hodanje takođe koristi pomagala.
Kadrija i Neđmija su zbog toga borbu za adekvatan socijalni stan provodili sedeći po ceo dan u kontejneru od 14 i malo više kvadrata i čekajući da im neko dođe – da im prijateljica pomogne da spreme hranu ili da im pospremi prostor u kom žive. Brinuli su i o dva, nekadda ničija, a kasnije voljena psa koji su nahranjeni, ošišani i vakcinisani.
Kadriji je zato stolica na točkiće olakšavala kretanje i unutar kontejnera u kom je stanovao jer su kolica prevelika da bi mogla da se koriste u jako skučenom prostoru za koji je bio vezan.
Ipak, kao što ni sam socijalni stan nije magično rešenje za njihove probleme – a socijalno stanovanje i posvećen socijalni rad nadležnih institucija bi to mogao biti – tako ni ova stolica nije magično rešenje.
Stolica na točkiće ne rešava probleme „integracije“ za Kadriju i Neđmiju, ali je saznanje da neko uvek ima tu stolicu da im pozajmi sigurnost koja ih drži motivisanima da prebrode sve probleme sa kojima se suočavaju. Nije nekakav sistem uzajamne pomoći i bajna mreža solidarnosti, ali od nečega se mora početi.
Zato je ta stolica na točkiće i danas, u socijalnom stanu u koji su konačno smešteni – i dalje tu.
tekst: Danilo Ćurčić
fotografije: Inicijativa A11