Jasna Đuričić: Stalno pokušavam da shvatim šta nam se to dogodilo - Liceulice

Jasna Đuričić: Stalno pokušavam da shvatim šta nam se to dogodilo

Razgovarala: Divna Stojanov

Fotografija: Imrana Kapetanović

Diplomska predstava Tri  zime u izvedbi glumačke klase Jasne Đuričić i u njenoj režiji, a po tekstu Tene Štivičić, osvojila je dve nagrade na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu Bez prevoda u Užicu – glavnu nagradu i nagradu za najboljeg mladog glumca, koju je dobio ceo kolektiv predstave. Trijumf Tri zime studentskog teatra „Pozorište promena“ i svetski uspeh filma Que vadis, Aida?, u kom Jasna Đuričić tumači glavnu ulogu, bili su povod da za naš novogodišnji broj razgovaramo s poznatom glumicom, rediteljkom i profesorkom glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Predstava Tri zime u centar zbivanja stavlja jednu porodicu u Hrvatskoj u tri turbulentna vremena. Pre svega, šta vas je privuklo ovom tekstu i zbog čega je on danas relevantan?

Privukla me je briljantnost te drame u svakom smislu. To je priča o jednoj hrvatskoj porodici koja prolazi kroz tri, kako ste i sami rekli, veoma turbulentna vremena, kraljevinu SHS, SFRJ i današnju Hrvatsku. Budući da smо veoma dugo živeli zajedno, dok čitate dramu ili gledate našu predstavu, zaboravljate da se radnja dešava u Zagrebu i sve doživljavate kao nešto svoje i veoma lično.

Ja stalno pokušavam da shvatim sta nam se to dogodilo i zbog čega sada živimo ovako kako živimo. I tražim objašnjenja na raznim mestima, ali čini mi se ponajviše u literaturi. Tri zime mnogo toga objašnjavaju na najlepši mogući način, a mladom čoveku posebno. Tenina drama je osvojila moje studente u potpunosti, radili smo vredno i dugo i s mnogo ljubavi, i napravili, bez lažne skromnosti, veoma dobru i uzbudljivu predstavu. Predstavu o svima nama.

Da li je reč o nekoj vrsti presedana, budući da je predstava studenata glume dobila glavnu nagradu u konkurenciji najpoznatijih profesionalnih pozorišta?

Naše učešće na festivalu u Užicu i dva osvojena Ardaliona su apsolutni i totalni presedan. Ne sećam se da je ijedna studentska predstava postigla toliki uspeh, ali eto, nama se to dogodilo. To samo govori o tome da je sve moguće i da ne treba odustajati. I da ti nije potrebna pozorišna zgrada i ne znam kakvi uslovi da bi se bavio pozorištem. Stvar je u nečem drugom. Mi smo predstavu Tri zime napravili u našoj učionici. Ne postoji ništa lepše  nego kad stojite iza obavljenog posla celim svojim bićem i onda još za to budete nagrađeni.

Repertoari naših pozorišta zasuti su postdramskim tekstovima, minimalističkom i brehtovskom režijom, a vi ste, baš suprotno, izabrali Tri zime, savremen komad klasične dramaturgije, i inscenirali ga u naturalističkom maniru. Da li uspeh ove predstave ipak pokazuje da je pozorišnoj publici preko potrebna dobro ispričana priča?

Da, upravo to, PRIČA. Dobra priča je presudna za dobro pozorište, jer pozorište nije ništa drugo nego pričanje priče, jednog čoveka drugom čoveku.

Izgleda da priče o ratnim sukobima i podelama na etničkoj osnovi nažalost i dalje ne gube na značaju. Mogu li nam one pomoći da zalečimo kolektivne traume?

Ovih dana svedočimo raznim ružnim događajima koji govore upravo o toj kolektivnoj traumi, koja je i gotovo trideset godina nakon sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije veća nego ikada. Čini se da njeno lečenje nikada nije ni otpočelo. Iako je meni lično dosta takvih priča, moraćemo nažalost još dugo da ih pričamo. Ali da ih pričamo s velikim obzirom, objektivnošću, neostrašćeno, očišćeno od svakog nacionalizma.

Možda ste zbog toga odlučili i da se predstava igra na ekavici?

Naša predstava se igra na čistoj književnoj ijekavici, baš onako kako ju je Tena napisala. Verovatno vam se učinilo da je na ekavici jer ste priču Tri zime doživeli kao svoju, da ne kažem kao srpsku. Zaboravili ste da se priča dešava u Zagrebu jer je sve isto kao u Beogradu. Mi delimo zajedničku istoriju, isti jezik, ali i još mnogo, mnogo toga. Toliko da ne bi stalo u deset intervjua.

Kada smo kod podela i rasprava na nacionalnoj osnovi, film Que vadis, Aida? Jasmile Žbanić zabeležio je ogroman svetski uspeh. Šta vam je bilo najvažnije u građenju Aidinog lika?

Najvažnije mi je bilo sačuvati objektivnost i univerzalnost. Objediniti u sebi sve majke sa Balkana. Najpre sudbine majki Srebrenice, a zatim i svih ostalih majki iz Bosne, Hrvatske i Srbije koje su pretrpele najstrašnije gubitke i još uvek ih trpe. I to sve opet neostrašćeno, bez mog ličnog suđenja ili osuđivanja drugog, stavljanja na nečiju stranu i bez želje za osvetom. Ta težnja Jasmilina i moja prepoznata je svuda u svetu, i gledaoci u bilo kom delu planete priču o Aidi doživljavaju kao svoju.

Da li ste očekivali da će uslediti šovinistički i nacionalistički komentari na film, pa i neutemeljena poređenja s filmom Dara iz Jasenovca?

Da, očekivala sam jer imam svest o tome u kakvoj klimi živimo i nemam ništa posebno da kažem na tu temu. Quo vadis, Aida? je film visokog kvaliteta, neobično velike važnosti za čitav region. Možda u ovom trenutku to u Srbiji nije prepoznato, ili se prosto ne želi prepoznati, ali već u nekom sledećem trenutku će biti jer – sve teče, sve se menja…

Kakve su bile reakcije mladih ljudi, vaših studenata na film?

Studenti umetničkih škola su veoma osetljiva, senzibilna bića obdarena velikom empatijom prema drugom čoveku bilo koje nacije, rase, boje kože… samim tim su film doživeli veoma emotivno. O samom srebreničkom užasu, naravno, nisu znali baš mnogo. I tako je s većinom mladih ljudi, pa čak i onih iz Bosne i Hercegovine.

Oba dela, i film Que vadis, Aida? i drama Tri zime, u središtu imaju ženske likove, a autorke su takođe žene. Da li ovo konačno znači da su žene, umetnice, ohrabrene da stvaraju priče iz svog iskustva?

Što se tiče Tene ili Jasmile, one su odavno ohrabrene. Već dugi niz godina stvaraju veoma značajna umetnička dela prepoznata svuda u svetu, i svojim radom i uopšte svojim življenjem stavljaju ženu u prvi plan, brišući tu glupu, izmišljenu granicu između muškog i ženskog pisma, filma, sveta…

Žene se u poslednje vreme ne osnažuju samo kroz filmska i pozorišna dela, već i u stvarnosti. Nakon što su hrabre glumice Milena Radulović i Danijela Štajnfeld prijavile seksualno zlostavljanje, sve više se govori o nasilju svake vrste u glumačkim, pozorišnim i filmskim krugovima. Na koji način žene mogu da se osećaju sigurno u ovoj branši, i šta društvo treba da uradi kako bi ih zaštitilo?

Hrabro istupanje u javnost mojih koleginica iskorak je koji je definitivno promenio našu stvarnost. I bez obzira na sve sramne opstrukcije njihovog čina, to ostaje i krči dalje put za druge. Ohrabrile su na hiljade žena u ovom delu Evrope. I ne bih priču oko seksualnog zlostavljanja svela na našu branšu. Naša profesija je javne prirode, mi smo javne ličnosti, stalno smo izloženi,  i kad želimo i kad ne želimo, i zbog toga društvo ima utisak da se samo kod nas dešavaju takve stvari. Moje mišljenje je da je u drugim profesijama stanje mnogo gore.

Devojke su pokazale put – udružiti se i zajedno istupiti sa istinom. I što više bude takvih istupanja, pritisak javnosti na državu će biti sve veći, i ona će morati konačno da donese neke odluke i zaista bezrezervno sankcioniše takve pojave u našem društvu.

Glumili ste majku u ostvarenju Moj jutarnji smeh reditelja Marka Đorđevića, pravom malom dragulju od filma. Siže je vrlo jednostavan – tridesetogodišnji Dejan (Filip Đurić) želi da izgubi nevinost. Koji je po vašem mišljenju razlog što su se gledaoci toliko identifikovali, smejali se i uživali u ovom filmu?

Pretpostavljam da tajna uspeha filma Moj jutarnji smeh leži u njegovoj jednostavnosti i krajnjoj iskrenosti, u neverovatno tačnom prikazu naše stvarnosti i izgubljenosti mladog čoveka, ali isto tako i izgubljenosti starije generacije. Dakle generalne izgubljenosti i nesnalaženja u ovom svetu.

U eri hiperprodukcije serija i pozorišnih predstava, vlada mišljenje da je Beograd centar svih umetničkih zbivanja u zemlji. S druge strane, vi ste jedan od retkih primera da mesto stanovanja ne mora da utiče na karijeru. Da li je teško istrajno graditi karijeru van centra, postoje li neke prednosti u takvoj poziciji, i šta biste u tom smislu poručili svojim studentima?

Graditi karijeru van centra, u našem slučaju Beograda, apsolutno je moguće i volela bih da je uobičajeno i normalno, ali nije. Stvarati van centra je relaksirajuće. Pozornost nije na vama i samim tim imate mnogo više prostora za stvaranje i lični razvoj bez pritiska. S druge strane, postoji šansa da za vas i vaš rad, pa bio on i vanserijski, niko iz centra nikada ne sazna, jer centar je jako zagledan i zaljubljen u sebe, misli da je najbolji i retko kad ima interes za nešto van sebe.

Mene i dalje ponekad, posle svega, u Beogradu zovu onom glumicom iz Novog Sada i moj prethodni rad vezan za Novi Sad i uspesi koji nisu mali potpuno su nepoznati većini ljudi, pa čak i ljudima iz profesije. Nekada imam utisak kao da sam se doselila u Beograd iz inostranstva, a ne iz grada koji je udaljen 78 kilometara od Beograda. Ali ja zaista nemam, niti sam ikada imala problem s tim stvarima. Meni je uvek bilo važno da imam prostor za stvaranje, za ispoljavanje svog bića, a gde se to događa potpuno je nebitno.

Ujedno to bi bio savet i mojim studentima. Gde god da si, radi i ne brini. Živi sada, u ovom trenutku, ne čekaj nikog i ništa!