Obraćali pažnju na njih ili ne, zidovi pored kojih prolazimo svojevrsna su mešavina galerijskog i medijskog prostora. Na njima se svakodnevno pojavljuju novi sadržaji, od onih koje stvaraju sami street art umetnici, preko različitih komercijalnih murala mahom dekorativnog karaktera, do organizovanog prekrivanja javnih prostora nacionalističkim i ultradesničarskim muralima i parolama. Šta zidovi govore o društvu u kojem živimo, a šta naš odnos prema porukama u javnom prostoru govori o nama?
Murali, grafiti i street art su kao globalna pojava u poslednje dve decenije stekli ogromnu popularnost. Ipak, to ne znači da su te umetničke prakse prisutne tek dvadesetak godina – naprotiv! Legitimizacija u institucionalnom smislu počela je još sedamdesetih godina dvadesetog veka u Njujorku, ulaskom grafita u galerijske prostore, a nastavila se u decenijama koje su usledile. Postepeno su ove prakse osvajale naklonost javnosti kroz kinematografiju, muzičke spotove i pop kulturu uopšte. Za status koji street art danas ima zaslužni su delom umetnici koji su uspeli da se izbore za status zvezda i globalnu prepoznatljivost, kao što su Banksy, Obey – Shepard Fairy i Swoon. Drugi veoma značajan činilac u tom procesu jeste razvoj društvenih mreža jer je fotogeničnost „radova na ulici“ generisala interesovanje korisnika mreža. Razvija se čitava paralelna scena fotografa-sakupljača street arta, kolekcionara, street art turista, a sa njima i komercijalna industrija koja živi od onoga što se na zidovima događa. Taj globalni trend se u velikoj meri reflektuje i na lokalnom nivou, a specifičnosti u konkretnom prostoru uslovljene su lokalnim kontekstom.
„Radovi na ulici“ neodvojivi su od prostora, društva i trenutka u kome nastaju
Pisati o muralima i uličnoj umetnosti na nekom podneblju uvek je primamljiv zadatak. „Radovi na ulici“ neodvojivi su od prostora, društva i trenutka u kome nastaju, a pisanje o njima bez razmatranja tih činilaca bilo bi gotovo besmisleno. Značenje i tumačenje istog murala u dva kulturološki i ekonomski različita prostora bili bi sasvim različiti, budući da lokalni kontekst oblikuje način i teme izražavanja na zidovima i predstavlja ključ za njegovo razumevanje. Kad govorimo o našem slučaju, dugotrajna turbulentna društveno-politička klima uticala je na pojavu mnoštva najrazličitijih mogućih intervencija u javnom prostoru.
Ako bismo rešili da se temom pozabavimo površno, sadašnji trenutak obeležen je šarenilom zidova i bujanjem scene autora fokusiranih na osvežavanje, oplemenjivanje i likovne eksperimente u prostoru grada. Slika u kojoj je lokalna zajednica sve senzibilisanija na sliku/crtež kao sredstvo unapređivanja izgleda zapuštenih javnih prostora, a tradicionalni animozitet prema mrskim grafitima lagano iščezava, verodostojna je na sličan način na koji je razglednica verodostojan prikaz nekog grada. Ono što tom „razgledničkom“ pogledu nedostaje jeste širi kontekst (društveni, politički, ideološki, ekonomski, kulturni, prostorni, pa i istorijski), koji podrazumeva i one „zidne pojave“ koje previđamo i diskvalifikujemo kao irelevantne jer su nedovoljno estetizovane, ali i filter koji služi da među hiperestetizovanim prizorima prepoznamo i neke prilično ozbiljne znake za uzbunu.
Zidovi kao moćno sredstvo dolaska do najšire moguće publike
Romantična ideja da je bogatstvo grafitima, muralima i drugim slikovnim intervencijama u javnom prostoru dokaz nesputane slobode izražavanja u jednom gradu na primeru Beograda može se u ogromnoj meri dekonstruisati. Zidove na kojima se informacije, slike i poruke pojavljuju i smenjuju tempom i intenzitetom kojim se to dešava u Beogradu bilo bi površno tumačiti kao dokaz slobode. Preciznije bi bilo reći da je u pitanju prepoznavanje zidova kao moćnog sredstva dolaska do najšire moguće publike i zauzimanje javnog prostora iz najrazličitijih pobuda. Neki od pokretača delovanja na zidovima podstaknuti su potrebom za umetničkim izražavanjem, bilo da govorimo o onom koje se iscrpljuje u estetizaciji, ili onom koje nosi društveno angažovanu poruku. Mnogi su, ipak, posledica prisvajanja vizuelnog jezika i tehnika ulične umetnosti, estetike grafita ili murala u širem smislu kao umetničke discipline i njihovog korišćenja u neumetničke svrhe.
Radovi čiji je cilj da svojim prisustvom vizuelno oplemene prostor bez pretenzija da pokrenu neku vrstu preispitivanja ili isprovociraju raspravu čine onaj segment „zidnih događaja“ koji je rado i često fotografisan, obilato distribuiran kroz društvene mreže i, sve u svemu, veoma voljen među domaćom i globalnom publikom – šareno je i nikoga ne žulja. Za sagledavanje važnosti ovakvih radova, koji katkad u razmatranju društvene relevantnosti murala i ulične umetnosti bivaju bez podrobnije analize odbačeni kao isprazna dekoracija, potrebno je u obzir uzeti kontekst. Kako smo za manje od dvadeset godina došli od toga da se samo okrečeno u istu boju doživljava kao opšte prihvatljivo do toga da zajednice stanara rado svoje zidove ustupaju za crtanje, pa čak i iniciraju oslikavanje prostora svojih komšiluka? Na tu promenu je uticalo nekoliko činilaca. Među njima su svakako postepeni proces legitimizacije ulične umetnosti, grafita i savremenog murala kroz medije i institucije kulture i veća izloženost tim pojavama. Društveno-politički kontekst je takođe odigrao značajnu ulogu. Višedecenijska praksa previđanja važnosti polujavnih prostora susedstava, te finansijska nemogućnost ili odsustvo volje građana i institucija da se bave održavanjem ili unapređenjem infrastrukture (a kamoli izgledom zajedničkog prostora), rezultirali su njihovim neminovnim propadanjem. U tim okolnostima, a pod stalnim pritiskom nasumičnih vežbi iz upotrebe spreja i uobičajenih navijačkih prepiski, pojavili su se murali kao alat zajednice u pokušaju da ponovo osvoji prostor svog komšiluka. Iako estetizacija strogo gledano jeste njihova primarna funkcija, kontekst u kome nastaju otkriva i ove, na „razglednici“ nevidljive slojeve njihovog funkcionisanja, ali i objašnjava naglu promenu odnosa većine građana prema oslikavanju zidova.
Sa druge strane, partnerstva između raznih kompanija i uličnih umetnika mogu biti dragocena u okolnostima potpunog odsustva kulturne politike koja bi razmatrala mural kao umetničku formu koja doprinosi kvalitetu i inkluzivnosti javnog prostora. Treba imati u vidu da među radovima koji nastaju kroz ovu vrstu partnerstava postoje oni koji imaju društveno angažovanu komponentu, ali vrlo često i oni koji su striktno dekorativni ili su sasvim ogoljeni marketing izveden slikarskim sredstvima.
Sadržaj murala oblikuje ovdašnja jarko nacionalno obojena i duboko konzervativna politička klima
Senzibilitet za formu ulične umetnosti se, dakle, razvio, ali sadržaj i dalje u velikoj meri oblikuje ovdašnja jarko nacionalno obojena i duboko konzervativna politička klima. Aklimatizacija na formu, bez ozbiljnijeg preispitivanja sadržaja, dovela je i do toga da se elementi krajnje desne propagande preodenute u „porodične vrednosti“, neočekivani miksevi religijskih motiva i grafita, kao i infantilna fetišizacija sportskih uspeha upakovani u vizuelno dopadljivo pakovanje, prihvataju bez neophodnog kritičkog otklona. S druge strane, murali koji potenciraju diskusije o temama koje dominantni narativ prepoznaje kao subverzivne ili nepoželjne nailaze na prepreke u realizaciji ili bivaju uklonjeni. Najpoznatiji primeri uklonjenih murala su „The Only Truth“ španskog umetnika Remeda u Novom Sadu, koji je simbolično prikazivao pobunu pojedinaca protiv sistema, i mural „20. oktobar“ kolektiva Kurs u Beogradu, na kom je predstavljena borba za oslobođenje Beograda. Oba su prekrečena netransparentnim odlukama „s višeg mesta“.
Široko je prisutan otpor i prema sadržajima koji nose stigmu „neprimerenog“ (dok su realna hiperseksualizacija ili nasilje obilato prisutni u javnom prostoru, na bilbordima i džinovskim folijama koje prekrivaju zgrade se, paradoksalno, otpisuju kao neprimereni), kao i prema sadržajima koji se bave „nezgodnim“ temama koje mogu izazvati negodovanje ili konfrontaciju. Treba u obzir uzeti i element prećutnog prepoznavanja centara sile, i ne mešati afirmativni odnos zajednice prema konceptu oplemenjivanja zajedničkog prostora sa, na primer, nesuprotstavljanjem eksplicitnoj navijačkoj propagandi. Ovaj segment osvajanja javnog prostora svoj uspeh ne duguje naklonosti lokalne zajednice, već njenom izbegavanju konfrontacije s grupama koje stoje iza ovakvih sadržaja. Na sličan način, odsustvo konfrontacije se vidi i u tolerisanju divlje memorijalizacije muralima-umrlicama, ali ovoga puta iz pozicije nediranja u povređena osećanja ožalošćenih. Uklanjanje murala-umrlica doživljava se kao skrnavljenje spomenika, to jest kao napad na sećanje na pokojnika, pa tako delovi javnog prostora postaju nedodirljivi tabu, a time se linija između sekularnog i sakralnog opasno tanji.
Borba za vidljivost — borba za pokretanje tema i zauzimanje pozicije u odnosu na kompleksnost svakodnevice
Potencijal murala da utiče na percepciju javnosti i oblikuje njen odnos prema javnom prostoru prepoznali su razni društveni činioci. Naravno, mural nije instant pilula kojom se menja stav masa, ali se radovima koji su institucionalno podržani ili institucionalno uklonjeni vrši pritisak na javnost da prihvati set poželjnih društvenih i ideoloških vrednosti. Institucionalna tolerancija prema radovima iz navijačko-patriotskog korpusa (na primer, ispisi „Kad se vojska na Kosovo vrati“ širom Srbije), te odsustvo institucionalne volje da se isti uklone, primer su takvog delovanja. Oni možda nisu nastali formalnom odlukom neke nadležne institucije, ali opstaju zahvaljujući odbijanju institucija da se njima bave. Dakle, iako oni nisu (zvanični) deo kulturne politike zemlje, svakako predstavljaju uličnu manifestaciju „poželjnog“. Kada neki sadržaj viđamo dovoljno dugo i dovoljno često u javnom prostoru, to dovodi do privikavanja, odnosno postepene normalizacije jezičkih i vizuelnih modela i ideoloških odrednica koje bi se na neki drugi način teže „primile“ kod velikog broja ljudi.
Ako sve ove činioce uzmemo u obzir, možemo reći da je u toku teška i neizvesna borba za vidljivost u javnom prostoru. Upravo zato ne smemo iz vida izgubiti autentične umetničke načine delovanja na zidovima koji su i zaslužni za imidž uličnog stvaralaštva kao slobodnog iznošenja stavova umetničkim sredstvima. Komentari koji u vizuelnoj formi propituju poželjne društvene modele nisu prestali da postoje. Borba za vidljivost je, zapravo, borba za pokretanje tema i zauzimanje pozicije u odnosu na kompleksnost ovdašnje svakodnevice, a beskonačna precrtavanja i prepucavanja sukobljenih ideoloških stanovišta koja se dešavaju na zidovima dokazuju da je ulica još uvek itekako relevantan medij. Često se, kada se govori o uličnoj umetnosti ili muralima, i među autorima i među publikom, insistira na nepolitičnosti radova. Ovaj komično paradoksalan pogled na temu posledica je, ponovo, šireg konteksta u kome se razumevanje značenje reči „politika“ i razumevanje „političkog delovanja“ svodi na estradizovani stranački angažman i kao takav odbacuje. Delovanje kojim se utiče na javni prostor samo je po sebi politički čin kojim se pojedinac ili grupa zauzimanjem dela prostora zalažu za nešto, za nekakav grad. Za grad u kome je izražavanje na zidovima moguće, za početak.
Tekst: Jana Danilović
