Ja baš nisam poznato lice ulice - Nikola Mihajlović - Liceulice

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Ja baš nisam poznato lice ulice – Nikola Mihajlović

    Tekst: Nikola Mihajlović 

    Foto: Anja Mihić

    Naš novi prodavac Nikola Mihajlović, koga možete sresti ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu, je poželeo da sa čitaocima podeli svoju priču.

    Imam četrdeset godina. Ja baš nisam poznato lice ulice. Radim kod SKC-a. Kada stavim slušalice, volim da slušam narodne pesme jer sam imao baku koja je bila pevačica. Njeno ime je Mira Vasiljević. Ona je bila član izvorne grupe Đerdan. Cela moja porodica se bavi narodnom muzikom, a i ja volim neki put da zapevam. 

    Kada sam išao u osnovnu školu „Ujedinjene nacije”, bibliotekarka je htela da naučim da sviram harmoniku i idem na časove. Moj otac mi nije dao da idem na časove. Bio sam talentovan za harmoniku, košarku, ragbi i boks. Puno mi je žao kad vidim harmoniku i harmonikaše na televiziji. Prosto mi dođe da zaplačem. Voleo sam to i imao sam sluha. Puno sam pogrešio. 

    U školi je trebao da bude humanitarni koncert, vežbao sam dva meseca. Nisam nastavio jer nisam imao novca za dalje časove. Zato bih svakog naučio da uvek radi i uči ono što voli. 

    budi sigurica

    Ja sam slušao oca da radim i da mu donosim pare, a on da pije i da se opija i da juri ženske. Zbog njega sam se razboleo. Tukao je majku i mene. Moja mama je anđeo od žene. 

    Trebalo je da završim specijalnu školu, moja razredna Sonja je rekla tako. Nije mi dao otac. Mama je htela da je završim. To je specijalna škola za ometene u razvoju. 

    Volim da slušam muziku, da se radujem što prodajem magazin Liceulice. Srećem se sa raznim ljudima. Neki su dobri, neki su loši. Radim tri meseca. Pre toga sam bio kući, sedeo kod bake, a volim da radim. Naučio sam sa dekom da radim. Deka me je vaspitao da budem dobar i domaćin čovek. On je bio dobar čovek i svima je pomagao, a i oni su njemu. On je 2001. godine, nažalost, preminuo. Sada mi je teško jer sam navikao da radim sa njim. Kosili smo, žnjeli smo žito, strugali smo drva. Kada sam imao devetnaest godina pokrivali smo košaru, slagali drva, brali kukuruz, višnje za rakiju višnjevaču. Najlepše mi je bilo kada ložim kazan za rakiju i kada rakija poteče.