Tekst: Stefan Slavković
Ilustracija: Nikola Korać
Kada se govori o izborima, u javnim ili manje javnim okolnostima, često se mogu čuti dva protivrečna stava – jedan je da „oni koji ne glasaju nemaju pravo da budu nezadovoljni situacijom posle izbora”, a drugi da „nema smisla ni glasati kad su svi kandidati ionako isti”. Iako deluju vrlo suprotstavljeno, ove tvrdnje uzajamno povezuju banalnost i krajnje pojednostavljenje nimalo jednostavnih društvenih pojava. O raznim specifičnostima i nijansama izbornog procesa, i njihovom uticaju na brojne procese u društvu čitajte u tekstu Stefana Slavkovića.
Delovi opozicije su prethodne beogradske izbore u martu 2018. godine taj plebiscit poredili sa Staljingradskom bitkom, prekretnicom u šest godina trajanja Drugog svetskog rata. S druge strane, predsednik Srbije i vladajuće stranke nazvao ih je „festivalom demokratije“. Spojimo li dve tvrdnje u istu rečenicu, dobićemo da je ono što je za jedne bila najkrvavija bitka u dugoj istoriji ratovanja, koja je odnela oko 1,7 miliona života – taman koliko otprilike prestonica Srbije ima žitelja – za druge je praznična fešta poput Ulice otvorenog srca. Ovoliki interpretativni raskorak najčešće nastaje tamo gde noge vode različiti politički interesi. No dobro, brojne najčešće pogrešno pripisane izjave pokazuju da se o političkom izjašnjavanju mogu bez posledica dati protivrečne ocene. Svaku predizbornu kampanju podjednako obeležavaju i domaštana obećanja političara i opaska da bi „izbori bili zabranjeni da uistinu mogu nešto da promene“ (pripisuje se Marku Tvenu, Emi Goldman i Noamu Čomskom, premda i bez njih svakodnevno odzvanja između pijačnih tezgi širom onih delova sveta gde se izbori i dalje održavaju). Zato ćemo u pomoć pozvati Vinstona Čerčila, koji je rekao i da je „demokratija najgori oblik vladavine osim onih koje s vremena na vreme isprobamo“, i da je „najbolji argument protiv demokratije petominutni razgovor s prosečnim glasačem“. Spasa nam nema, propasti nećemo, i tako dalje.
Međutim, čini se da problem nije u nesaglasnosti o izborima, već u očekivanjima koje glasači imaju od izbora. Osnovna pravila kapitalističkog sistema i njegove političke dimenzije koju zovemo liberalnom demokratijom relativno su jasna – profit privatnog sektora zavisi od spremnosti društva da preko svojih predstavnika obezbedi uslove za njegov dalji rast. Zakoni obezbeđuju famozni pozitivni poslovni ambijent, izvršna vlast u njemu operiše trudeći se da ponešto kane i u javni sektor, a sudska vlast, u idealnim okolnostima, kažnjava prestupnike. Tako gledano, očekivati da izbori donesu vratolomnu preraspodelu sredstava i društvenopolitičke moći u najmanju ruku je naivno (premda se dešavalo – primer je uspon nacista na vlast u Nemačkoj 1933. godine). Ali, znači li to da od izbora u celosti treba odustati? Mogu li se otpisati kao svojevrsna tombola u kojoj građani biraju najmanje od ponuđenih zala? Recentna istorija Srbije pokazuje da ne.
Jer, kao što kapital ima tendenciju neprestanog umnožavanja, tako i politička moć ima tendenciju beskonačnog ukrupnjavanja i konsolidacije u rukama malobrojnih, a možda i jednog čoveka. Primera radi, drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji 2012. godine obeležila je izlaznost za čak 800.000 ljudi manja nego u prvom krugu. Od „belih listića“ kao legitimnog vida izražavanja nezadovoljstva birača došlo se u situaciju da se izborni ciklusi, od samog starta ne naročito zadovoljavajući, izvrnu u farsu toliko tragikomičnu da je nemalo ljudi 2017. godine glasalo za tipa na belom konju, nesvesno da njegovo belo odelo nipošto ne znači da i sâm nije bio deo narečene farse. Beogradski izbori jednako su paradigmatični – 2012. godine pobedila je stranka čiji je kandidat za predsednika iste godine poražen, godinu dana kasnije izgubila je i skupštinsku većinu i gradonačelnika, da bismo od tada do danas dospeli u situaciju da bi stranka koja suvereno dominira srpskom političkom scenom verovatno izgubila da nosilac njenih izbornih lista na svim nivoima nije jedan te isti pojedinac.
Izbori se otuda ne ukazuju kao usmeravanje kojim putem se društvo kreće, već kao jedan od mehanizama kontrole nad samom vlašću. Pod uslovom, naravno, da ih donosioci odluka prethodno ne obesmisle.
„Pošto nepoverenje u izbore i izborni proces za posledicu mogu imati jačanje radikalnijih ideologija – a u našem slučaju, usled globalnog jačanja desnice, krajnje desnih ideologija – ne mislim da izbori ne mogu nužno nešto promeniti, jer je daleko opasnije nemati ih. Treba biti svestan da izbori moraju biti slobodni da bi imali svoj puni smisao. Ako se procedure o izbornim pravilima, čija kontrola može značiti i uticaj na rezultate, donose i menjaju zarad održavanja vladajućih struktura, onda izbori gube smisao i svode se na demokratsku fasadu. Zato je izborni proces mač sa dve oštrice: s jedne strane neophodan kako bi se obezbedilo pravo svih građana da slobodno, nezavisno i objektivno odlučuju, ali sa druge strane vrlo korisno oruđe kao paravan za održavanje na vlasti, uz ispunjavanje određenih formi, ali ne i suštine izbornog procesa“, kaže za LUL sociolog Nemanja Drobnjak.
Rezultati izbora građane pretvaraju u statistiku o izlaznosti i poverenju koje građani daju određenim opcijama i pojedincima. Potonje analize crtaju precizniju demografsku, obrazovnu i klasnu strukturu biračkog tela. Tek nakon prebrojavanja glasova pojedini se hvataju za glavu, tvrdeći da ne može svačiji glas da vredi isto, dok se drugi vajkaju o raskoraku između forme i svrhe izbornog procesa. Tako se i izbori ukazuju kao odraz šire strukture društva u ogledalu, ali samo donekle.
Recimo, istorijski gledano davne, a u kontekstu političke istorije prilično nedavne 1920. godine, komunista Filip Filipović je izabran za gradonačelnika Beograda na prvim izborima posle Prvog svetskog rata, održanim u avgustu. Ovo je ujedno i solidan dokaz da izbori nisu bezopasni po vlast – imenovanje Filipovića je sprečeno (žbirovi Kraljevine SHS plasiraće netačnu priču da je odbio da položi zakletvu kralju Petru Karađorđeviću), a zbog uspeha Komunističke partije Jugoslavije na parlamentarnim izborima, već u decembru je obnarodovana „Obznana“, dokument kojim se zabranjuje delovanje KPJ. Iako „Obznana“ nije bila objavljena u Službenom glasniku, već je bila lepljena po banderama, iako su je bili potpisali pojedini ministri a ne i sâm kralj Petar, imala je težinu zvanične uredbe. Sezona lova na političke neistomišljenike bila je otvorena i trajaće veoma dugo.
Sličnost s današnjicom donekle predstavlja činjenica da se, pored raznih nijansi desnice i, za poslepetooktobarske okolnosti, tradicionalne opozicije, na opštim izborima raspisanim za 3. april nalazi i lista zeleno-leve koalicije „Moramo“. Ali je klasno strukturisanje, pa i samorazumevanje, prilično drugačije.
„Glas privilegovanih klasa je simbolički i kvalitativno značajniji u odnosnu na glasove radničke klase, zbog pretpostavljenog višeg obrazovanja i boljeg uvida u politička dešavanja. Posmatrano iz druge perspektive, glasovi radnika su kvantitativno značajniji, budući da onaj ko osvoji više glasova na izborima – taj i pobeđuje. U kriznim vremenima, radnička klasa više ne veruje u sistem koji se urušava, već spas traži u harizmatičnim vođama, populistima i politikama koje ne ostavljaju previše izbora. Otuda to nepoverenje u liberalno-demokratski sistem i stav da ’radnička klasa ne glasa’. Građanska klasa ne talasa, jer tako brani sopstveni klasni položaj. Međutim, nakon pada Berlinskog zida 1989, klasni identitet sa urušavanjem socijalizma i nestankom welfare state (država blagostanja) gubi na značaju. Radnici više ne stoje na braniku odbrane klase, već odbrane nacije. Radničku klasu preuzima desnica izgradnjom specifične poželjne sistemske forme poznate kao welfare chauvinsim (šovinizam blagostanja) – radnička prava, ali samo za bele radnike. Kapitalistički sistem, koji se nameće kao onaj bez alternative, radničku klasu je doveo u stanje prekarnosti, besperspektivnosti i beznadežnosti, zbog čega ona na izbore ili ne izlazi, ili glasa za partije koje neoliberalni kapitalizam ne dovode u pitanje“, zaključuje Drobnjak.
Specifičnosti Srbije su u navedenom delokrugu višestruke – zvanično nije učestvovala u ratovima devedesetih, ali je njihove posledice i te kako osećala, a među poslednjima u Evropi je onim što Jirgen Habermas naziva „revolucijom sustizanja“ ušla u proces tranzicije. Tog Petog oktobra bilo je malo onih koji su se protivili režimu Slobodana Miloševića a da u evrointegracijama nisu videli spas zajednice kojoj pripadaju. Mnogo toga se desilo za poslednje dvadeset dve godina, i to po pravilu na zamišljenoj osi globalno-lokalno ili, preciznije, kosmopolitsko-nacionalno.
„Ideološka kratkovidost pobednika i nekritičko sleđenje liberalnih dogmi doprineli su socijalnoj devastaciji koja je Srbiju učinila ekološki neodrživom zemljom, zemljom ekstremnih ekonomskih nejednakosti i široko rasprostranjene bede. Sledeći tehnokratsku logiku, socio-ekonomska pitanja su proglašena nepolitičkim, a neoliberalne ekonomske reforme koje sprovode ’eksperti’ nužnim i jedino mogućim. Politika se u poslepetooktobarskom periodu svela na (lažnu) dilemu Kosovo i/ili EU. Protestima i samoorganizovanjem nedavno oživljena ekološka i socio-ekonomska pitanja ne samo da prevazilaze politički neproduktivnu podelu na nacionalističku i građansku, Prvu i Drugu Srbiju, već jasno ilustruju koliko nacionalistička zaoštravanja od strane političkih elita predstavljaju samo jeftin manevar koji služi što dužem opstanku na vlasti“, kaže za LUL politikolog Luka Petrović.
Izbori tako ispoljavaju jednu od svojih najlošijih strana – svođenje na borbu profesionalnih politikanata. Petrović podseća da su za apatiju zaslužna i neispunjena obećanja unazad dvadesetak godina, i strukture u međuvremenu nastalih partija, ali i društvena stratifikacija na političare i ostale. Inače, ne bi se u protivnom kao ritual ovdašnjeg političkog folklora odomaćila pojava preletača. Dok se najveći deo tržišta rada grčevito sažima i, kao planina usred zemljotresa, otresa radnike sa sebe, pojedinci odlučuju da pronađu novo, bolje i isplativije radno mesto pukom promenom partijske knjižice. Zato je za preživljavanje političkog u izborima neophodno, kaže Petrović, „napustiti elitističku logiku koja politiku svodi na delovanje odozgo kroz PR kampanje i istraživanje javnog mnjenja, i vratiti se političkom organizovanju odozdo“, istovremeno ne otpisujući izbore kao potpuno nepotrebne, baš zato što „pridobijanje finansija i medijske pažnje doprinosi razvoju aktera, posebno onih koji ne računaju na podršku krupnog kapitala“.
Naravno, to ne znači da se političko delovanje iscrpljuje u izbornom procesu. „Zbog objektivnih faktora, mnogi nisu u mogućnosti da se politički organizuju u formi u kojoj to zahteva parlamentarna demokratija. Posebno ne marginalizovane društvene grupe, oni koji jedva sastavljaju kraj s krajem ili rade po deset sati dnevno, šest dana nedeljno. Zato je važno produbiti demokratiju i uspostavljati mehanizme odlučivanja u lokalnoj zajednici, na radnom mestu i u svim onim prostorima gde bi ljudi mogli neposredno da odlučuju o uslovima sopstvenog života. Takav politički sistem je daleko demokratičniji od onog koji prostor za političku borbu otvara jednom u četiri godine“, zaključuje Petrović.
Međutim, kakve odluke i izbor može da donese čovek umoran, napet i izbombardovan obećanjima karakterističnim za predizborne kampanje? Psihološkinja Kaja Damnjanović nudi pojam „infodemija“, koji je prethodio planetarnoj popularnosti pojma pandemija. Informacioni haos i količina informacija o strankama, kandidatima, potezima, analize i kvazianalize, sve to može dovesti do više loših ishoda.
„Prvo, preplavljenost takvim sadržajem i nemogućnost da ga izbegnemo zarobljava nas u perfidnoj poziciji u narativima koje nismo ni birali ni smislili. Time se u centar našeg razmišljanja o društvu i izbSveorima navodno stavljaju naše potrebe, od kojih su nam neke zaista važne, za neke smo osvestili da su važne, ali neke nismo ni imali pre kampanje. Caka je što te treće, veštački izazvane potrebe idu u paketu sa snažnim udarom kampanje. U ’mirnodopskim’ uslovima, kad predizborne kampanje nema sa svih strana, možemo da zastanemo i razmislimo – prvo vidimo šta nam je važno, pa onda tražimo ko se tim problemom bavi. U kampanji je stvar obrnuta – prvo gledamo ko se čime bavi, pa onda samo od već ponuđenog gledamo šta je nama važno“, kaže Damnjanović za LUL.
Druga posledica je uznemirenje širokim, sveprisutnim i permanentno šaltajućim izborom. Treća, ujedno i najlošija, kaže naša sagovornica, jeste što ljudi u tim okolnostima jedva čekaju da izbori prođu, a ne da se dese, iako su tobožnji praznik demokratije, uz kolo ispred mesne zajednice.
„Da upotrebim i tu nerazumljivu sintagmu, nema tu održivog razvoja učestvovanja u izborima, iako istraživanja apsolutno pokazuju da se osobe kao društveni akteri potvrđuju kroz glasanje. Možda bismo to pravo više cenili ako bismo napravili mali misaoni eksperiment u kome dolazimo na glasačko mesto, a odbor nam kaže: ’Vaše pravo da glasate upravo je ukinuto’“, zaključuje Damnjanović.
—
Ovaj tekst je objavljen u magazinu broj 080 koji možete kupiti u našoj prodavnici – OVDE.
