Iz Liceulice arhive: broj 38, jul 2017.
Magazin Liceulice na ulicama je već 14 godina, i za mnoge od naših prodavaca je prodaja magazina jedini vid prihoda, način da se ekonomski osamostale, kao i da održavaju kontakt sa zajednicom. Prodavci i prodavačice našeg magazina su ljudi sa margina našeg društva, koji su zbog višestrukih oblika socijalne i ekonomske diskriminacije isključeni sa tržišta rada. Iako je od 2010. do danas veliki broj naših sugrađanki i sugrađana prihvatio magazin Liceulice kao neodvojiv od identiteta gradova i javnih prostora u kojima se prodaje, naši prodavci se često susreću sa različitim vrstama predrasuda, neprijatnih komentara i začudnih interakcija zbog posla kojim se bave. U tekstu koji sledi, objavljenom u 38. broju Licaulice, prodavac Vladimir Janković preneo je neka od iskustava sa ulice koja su se odvila 2017. godine, a jednako su aktuelna i danas.
Iz dnevnika jednog prodavca
Zovem se Vladimir Janković. Imam trideset osam godina. Od prošlog leta, posle duže pauze zbog psihološke krize, prodajem magazin Liceulice. Kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem, član sam Udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“. Prodaja magazina mi je prvi posao koji radim otkad sam, pre nesto više od desetak godina, dobio dijagnozu psihoze, što me je učinilo „teško upošljivim“.
Ulica u velikoj meri konstruiše identitet prodavca uličnih novina. On ima svoju lepu i ružnu stranu. Lepša strana ovog društvenog konstrukta je imidž prodavca koji ‒ regrutovan iz redova neke od marginalizovanih grupacija, uz stigmu i neretko autostigmu i otežavajuće socijalne okolnosti ‒ pokušava da radi i bude koristan sebi i drugima. Kroz par primera pokušaću da predstavim drugu, mračniju stranu ove društvene konstrukcije.
Iskustva koja slede sakupljena su tokom ulične prodaje našeg časopisa. Naravno, ona ne predstavljaju celovito iskustvo mene kao prodavca. Nisu pomenuta mnoga lepa iskustva prodaje časopisa publici koja redovno ili s vremena na vreme kupuje naš časopis, iskustva s ljudima koji su upoznati s konceptom i funkcionisanjem časopisa Liceulice, i koji redakciji i prodavcima daju stimulans i podršku koja neizmerno mnogo znači. Ovde su opisana neka moja iskustva kao „sektaša izmanipulisanog parama i ideologijom Džordža Soroša i Evropske unije“.
Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš!
Gužva ispred ulaza Ateljea 212 pred predstavu. Prolazim s primerkom magazina Liceulice i nudim ga okupljenoj publici.
Čovek srednjih godina u sakou i kravati prilazi mi i kaže: „Nemam ništa lično protiv vas, ali vi ste žrtva prevare. Ljudi koji pišu, štampaju i šalju vas da prodajete časopis dobijaju veliki novac od Soroša i Evropske unije da bi vam tobože pomogli, a vi dobijate neznatni deo donacija koje oni zadržavaju za sebe. Uz to propagirate Soroševu ideologiju i ideologiju Evropske unije! Zašto bih ja kupio taj časopis? Ja sam njihov ideološki protivnik, a i ne želim da učestvujem u manipulaciji koja se nad vama vrši!“
Kažem: „Hvala, imate pravo na svoje mišljenje“, i odaljim se, mada nastavljam da razmišljam o tome što sam čuo. Neistine me bole, u meni počinje da tinja bes i uskoro se vraćam pomenutom gospodinu i počinjem da mu objašnjavam kako to nije baš tačno. Kako sam zahvalan jer sam dobio kakav-takav posao kao dugogodišnji psihijatrijski pacijent. Kako se tim Liceulice ponaša brižno prema svojim prodavcima, kako su zaista senzibilisani za rad s marginalizovanim grupacijama, kako je 50 odsto od prodaje prilično dobar profit… A što se tiče tobožnjih velikih para iz inostranstva, pa cela država je na donacijama Evropske unije. Državna psihijatrijska bolnica u kojoj se lečim ima dvanaest zvezdica na ambulantnim kolima koja su donacija Evropske unije!
Osvrćem se na njegovu izjavu da Liceulice širi soroševsku i EU ideologiju ‒ kažem mu da prelista naš časopis i uveri se da to nije tačno ‒ okrećem aktuelni broj magazina na strani na kojoj je intervju s katoličkom monahinjom koja tvrdi da je Evropska unija totalitarna organizacija! „Pa to je zapravo sasvim suprotno od toga što vi tvrdite da prodajemo!“, kažem.
Ovo poslednje bilo je presudno.
Zbunjeno gleda u pomenuti članak i pomalo nesigurno, i izvinjavajućim tonom kaže: „Hajde, kupiću ti… Uspeo si da me ubediš. Kupiću, ali samo zato što se ti baš trudiš da ga prodaš“.
Ne radi se o tome da sam morao da mu prodam primerak magazina po svaku cenu! Radi se o tome da sam iz inata osetio potrebu da po skoro svaku cenu promenim njegova pogrešna uverenja.
Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!
Štandovi na kojima se uglavnom prodaju polovne knjige, ali i nakit, u blizini autobuske stanice kod Narodne biblioteke. Gomilica ljudi okupljenih ispred štandova, razgledaju knjige, artitkle ili naprosto čekaju prevoz.
„Liceulice!“, kažem glasno, mašući časopisom… „Da li je neko zainteresovan?“ Odjednom se čuje dranje: „Beži odavde! Ne uznemiravaj mi mušterije! Ja barem prodajem ogrlice za sreću, a ti prevaru!“. Okrećem se i vidim starijeg neobrijanog prodavca narukvica kako urla, obučen u staru, pohabanu odeću. lz njega zrači ozlojeđenost, beznađe i siromaštvo.
„Beži odavde! Vi što prodajete to ste prevaranti ‒ pogledaj se na šta ličiš!“
Ljudi koji čekaju autobus na obližnjoj stanici počinju da se okreću jer prodavac urla takvim tonom da njihovi pogledi postaju zabrinuti. Verovatno su se uplašili da će prisustvovati sceni uličnog nasilja.
„Na šta ličim?“, upitah. „Ne ličiš ni na šta zbog svih tvojih bolesti od kojih boluješ! Svi vi što prodajete te novine ste bolesni!“
Ne znam zašto, ali u tom momentu umesto straha ili povređenosti počinjem da osećam duboku empatiju prema razbesnelom, frustriranom čoveku, počinjem da razmišljam o njegovom teškom životu prodavca uličnih narukvica za sreću, napuštam mesto prodaje i izlazim mu iz vidnog polja.
Nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju
Šetam parkom kod Prirodno-matematičkog fakulteta nudeći Liceulice ljudima koji sede na klupama, među kojima i mladoj doteranoj dami koja, sedeći na klupi, čeka da se njen pas istrči po parku.
„Zašto to radite? Uznemiravate me, neću vam kupiti…“
„Izvinite, molim vas“, kažem pomalo potišteno.
„Ne shvatajte to lično, nemam ništa protiv vas, već protiv ljudi koji vas šalju. Uznemiravate ljude po parkovima, na ulici. Ali nisti vi krivi, već ljudi koji vas šalju. Ništa lično. Živim u centru, i svaki dan me uznemiravaju vaši prodavci.“
„Izvinjavam se. Nije mi bila namera“, kažem na najpristojniji i najuljudniji mogući način, i prelazim na drugu stranu staze kojom prolazi mladić koji izgleda totalno neupadljivo. Ponudim mu Liceulice. Dobijam odgovor na engleskom: „Ne razumem srpski“.
„Izvinite, nisam znao da ste stranac“, odgovaram na engleskom, pretpostavljajući da ne želi da kupi časopis na srpskom.
„Kakav je to časopis? Možete li mi objasniti, molim vas. Sviđa mi se dizajn naslovne stranice. Ja sam dizajner…“
Mlada dama koja je upravo odbila da kupi časopis počinje zainteresovano da gleda i sluša razgovor.
Objasnim mu šta je Liceulice i pitam ga odakle je i šta radi u Beogradu.
Ispostavlja se da je mladić dizajner iz Švajcarske, da mu se sviđa dizajn naslovne stranice, i da će samo zbog toga kupiti časopis iako ne razume srpski. Takođe kaže da mu se sviđa ideja časopisa, da ima senzibilitet za marginalizovane društvene grupacije i da je i sâm volontirao u Švajcarskoj radeći sa izbeglicama. Mlada dama pomno prati razgovor. Pošto sam mu rekao da se kao osoba s problemom s mentalnim zdravljem kvalifikujem za prodavca i da mi kupovinom časopisa pomaže, rekao mi je da ima druga i cimera koji je patio od teške depresije i anksioznosti, i da razume problematiku mentalnog zdravlja. Potom smo se raspričali o psihijatriji, Karlu Gustavu Jungu, njegovom sunarodniku psihijatru, ali i o Gigeru (švajcarskom umetniku koji je dizajnirao monstruma za film „Osmi putnik“ Ridlija Skota), muzici (ispostavilo se da obojica volimo Bjork i Radiohead). Priča bi trajala i duže, ali ja sam morao da radim. Volim da se držim plana koji zacrtam, a tiče se broja časopisa koji treba da prodam u određenom roku. Kada smo se rastali, seo sam na obližnju klupu da se malo odmorim.
Dama koja je odbila da kupi časopis od mene sa obrazloženjem da su prodavci magazina napadni, pošto je sve vreme slušala moj razgovor s mladim Švajcarcem, prilazi, pruža pare i kaže: „Uzeću jedan. Ne želim da to što sam vam rekla shvatite lično“, uzima časopis i dignutog nosa brzo odlazi, sa izrazom lica koji odaje mešavinu iznerviranosti i čudnog ponosa.
Vidimo se na ulici! 🙂
tekst: Vladimir Janković
ilustracija: Jelena Jaćimović
fotografije: Katarina Drajić i Liceulice arhiva
