Razgovarala: Jelena Blagojev Stevin
Fotografija: Marko Miličević
Ištvan Farkaš je volonter, aktivista, pesnik, zaljubljenik u učenje i sopstvenu slobodu. Najviše bi voleo da više ne bude beskućnik i da mu krov nad glavom nije neizvestan jer nije lako praviti planove uz stalne i nagle promene mesta stanovanja. Od prošle jeseni, Ištvan prodaje Liceulice u Novom Sadu jer veruje da je to časopis koji navodi ljude da promišljaju, da se aktiviraju i urade nešto za sebe i društvo. Možete ga sresti u Kampusu na Filozofskom fakultetu, kao i u nekoliko kafića u centru Novog Sada.
Studirao sam na Pedagoškoj akademiji
…sadašnjem Učiteljskom fakultetu, ali sam zbog egzistencijalnih problema ostao apsolvent, te sam morao da počnem da radim kako bih preživeo. Završio sam i razne edukacije, od trodnevnih kurseva do dvogodišnjih treninga. Radio sam kao novinar, radioničar i trener za radioničare, „animator kulture” i prevodilac književnih i strukovno-naučnih dela. Bio sam i volonter, jer sam verovao u promenu stanja u društvu. U društveno-angažovanim i umetničko-kreativnim aktivnostima se osećam kao kod kuće, znam da sam u tome dobar. Do sada sam objavio tri zbirke pesama: „Obračun”, „Iz utrobe” i „Večernje brojanice”, kao i prevod monografije Jožefa Feketea „Djulafalva–Telečka” sa mađarskog na srpski jezik. I pored svih edukacija koje sam završio i trideset godina volonterskog rada, nikada nisam te poslove mogao da radim za platu, iako za neka zvanja postoji i manjak stručnog kadra, uz izgovor da sam previše mlad/star/Rom…
Preko četrdeset godina jedini siguran izvor prihoda mi je bio prikupljanje sekundarnih sirovina
Prikupljam stvari koje se mogu prodati ili upotrebiti kod kuće (odeća, ogrev, hrana). Ja sam loš prodavac, sažalim se i smanjim cenu ili poklonim umesto da prodam, tako da sam odustao od prodaje na pijacama i usmerio se samo na prodaju preprodavcima i na otpadu.
U jednom trenutku sam osetio da je vreme da odem iz Srbije i emigrirao sam u Nemačku. Tražio sam politički azil, ali sam odbijen jer su smatrali da je Srbija država sigurnog porekla, ma šta to značilo. Četiri godine je trajala moja borba u Nemačkoj da tamo ostanem i dokažem zašto za mene Srbija nije zemlja sigurnog porekla, jer ja jesam bio društveno progonjen. Zakoni u Srbiji su mi onemogućavali da živim kao čovek. Na kraju sam morao da se vratim u Srbiju, gde sam izvadio mađarske papire sa kojima sam otputovao nazad u Nemačku. Ovog puta, kao mađarski državljanin, zaposlio sam se kao sezonski radnik, što sam i radio dok nije došla korona, kada su svi vremešni i stranci dobili otkaz. Još šest meseci sam pokušavao da pronađem posao u Nemačkoj, u čemu nisam uspeo, pa sam se vratio u Srbiju i nastavio da se bavim prodajom sekundarnih sirovina.
Kako sam postao prodavac magazina Liceulice
U jednom trenutku se pojavila mogućnost da učestvujem u projektu Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Obratio sam se redakciji magazina Liceulice, a oni su me povezali sa udruženjem „Patrija” iz Novog Sada. U „Crnoj kući” je upriličen program pod nazivom „Večito između”, u okviru kog sam predstavio svoje književno stvaralaštvo, svoje pisanje, prevode, biografski film, recitovao sam pesme drugih umetnika. Istog meseca sam postao prodavac časopisa Liceulice i shvatio sam da mi je ovde mesto. To je ono što volim, što znam i što utiče na pozitivne društvene promene. Ne traćim uzalud dane i nisam nikome na teretu, nisam parazit. Deo sam pozitivnih promena, vraćam sigurnost i poverenje u sebe. Prodavci osećaju da su potrebni, nisu bez poštovanja, nisu odbačeni.
Ovaj časopis mi omogućava osećaj zajedništva
…da imam internet, poneki kolač, odlaske na izlete, u bioskop, na kafu… ono što nije neophodno za puku egzistenciju.
Svaki dan po nekoliko puta me ljudi i njihovi postupci ganu. Jednom sam prodavao časopis na keju, išao sam prečicom ka fakultetima i čuo da neko viče, ali nisam mislio da se meni obraća. Kada sam čuo „Izvinite”, pomislio sam da treba da se pomerim, a u stvari je jedna devojka baš od mene htela da kupi časopis. Nikad pre mi se nije dešavalo da lepe i pametne žene trče za mnom, a sada mi se to često dešava. Ljudi trče da kupe ovaj časopis, to je jedan od dokaza da on treba da postoji.
Liceulice se bavi temama koje su u društvu nedovoljno vidljive, ili je njihov značaj umanjen, ili se negira
Ovo nije časopis koji je samo društveno odgovoran, već i navodi čitaoce da se aktiviraju i urade nešto za sebe i društvo. Stalo mi je ne samo da ljudi kupe časopis, već i da ga pročitaju i urade nešto za sebe i okolinu.
Da mogu da se vratim na početak svog života i krenem ponovo
…ne bih sebe menjao jer sam svestan zašto sam baš takav kakav jesam. Ne bih menjao ni okolnosti, promenio bih samo sećanja jer bi ona uticala na moje odluke i na sposobnost da prevaziđem iskušenja. Voleo bih da se u budućnosti angažujem kao novinar i „animator kulture”, odnosno da omogućim zanemarenim osobama i stvaraocima da postanu vidljivi.
