Kad govorimo o kulturnoj baštini, većina ljudi prvo pomisli na spomenike kulture, arhitektonsko nasleđe i eventualno dela iz istorije umetnosti. Kulturno nasleđe, međutim, ne čine samo oni elementi prošlosti kojima se ponosimo, s kojima se slažemo i rado identifikujemo. O pitanju tzv. disonantnog nasleđa i društvenopolitičkim faktorima koji doprinose njegovim tumačenjima razgovarali smo sa dr Višnjom Kisić, istoričarkom umetnosti i predavačicom na UNESCO katedri za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti.
- U savremenoj muzeologiji i oblasti menadžmenta kulturnog nasleđa krećemo se u pravcu sagledavanja nasleđa kao širokog i dinamičnog polja. Šta sve spada u kulturno nasleđe, a o čemu ređe razmišljamo ili nismo ranije razmišljali?
Jedna od najsavremenijih međunarodnih konvencija u ovoj oblasti, Faro konvencija, kaže da je nasleđe sve ono što ljudi vrednuju, bez obzira na pripadnost ovoj ili onoj zajednici. Što znači da nasleđe može biti bilo šta što smatramo vrednim. Danas se studije nasleđa, ali i kustoske prakse, bave temama od ličnih istorija i porodičnih albuma; preko nasleđa skrajnutih grupa; čitavih istorijskih četvrti, napuštenih sela i kulturnih predela; znanja, verovanja i praksi koje se prenose s generacije na generaciju, poput pravljenja rakije i slavljenja slave; do nasleđa koje želimo da zaboravimo, poput nasleđa zatvora, koncentracionih logora, kolonijalizma. Uz to, sve veće društvene i ekološke krize ukazuju i da nasleđe možda nije samo ono što biramo i vrednujemo, već da nasleđujemo, na primer, i deponije smeća i ugljenične gasove koji zagrevaju planetu.
Najnoviji pogledi i razumevanja propituju i taj prefiks „kulturno“, dovodeći u pitanje modernu evropsku podelu na „kulturu“ i „prirodu“ kao odvojene kategorije. Recimo, koncept biokulturnog nasleđa formulisan od autohtonih naroda Južne Amerike obuhvata sve aspekte određene teritorije – od autohtonog semena različitih vrsta, preko ekosistema, načina gradnje i oblačenja, do duhovnih praksi, znanja i svakodnevnog načina života koji služi očuvanju raznolikosti i specifičnosti određene teritorije. Ovo je danas prepoznat termin na naučnom i političkom nivou, a alijansa za biokulturno nasleđe je globalna mreža kroz koju se brojne zajednice udružuju. Takođe, savremeni pokret konvivijalne konzervacije, nastao početkom 21. veka, zagovara postkapitalističku i postantropocentričnu zaštitu, koja brine o zajednicama ljudi i više-od-ljudskog sveta, praktikujući integrisan pristup razumevanju i očuvanju planete.
- Na koji način kao zajednica (stručna, ali i šira društvena zajednica) određujemo šta treba sačuvati od zaborava, a šta mu se može prepustiti? Kad nečemu dodelimo status „kulturnog značaja“, šta to znači, a šta time (namerno ili nenamerno) isključujemo?
Kada bismo zaista odlučivali kao zajednica, to bi morao biti proces kontinuiranog dogovaranja i pregovaranja, jedan direktno demokratski politički proces. No, iako je to šta čuvamo i štitimo, a šta isključujemo političko pitanje, ono je prepušteno institucionalnom i profesionalnom sistemu, koji se predstavlja kao apolitičan, iako reprodukuje nejednakosti, odnose moći i pozicije u određenom društvu i određenom istorijskom trenutku. Zato dominantno, institucionalno zaštićeno nasleđe po pravilu oslikava patrijarhalnu, lidersku, srednjoklasnu, heteronormativnu, etnički i rasno većinsku sliku društva. Iz nje izostaju istorije i svedočanstva žena, manjina, radnika, seljaka i onih koji nisu ljudi, već druga bića.
Živimo u interesantnom istorijskom trenutku u kome nasleđe nije samo hegemona praksa – ona koja stabilizuje dominantne identitete i odnose moći, već i kontrahegemona, bundžijska praksa. Mnoge zajednice i društvene grupacije koje su istorijski tlačene i zanemarivane koriste nasleđe za artikulaciju svoje borbe za istorijsku pravdu i poziv na jednakost u sadašnjem trenutku. Nasleđe u sebi nosi disonantnost, jer je pitanje vrednovanja ne samo pitanje tumačenja i razumevanja sveta već i pitanje toga kakav svet stvaramo kroz ono što čuvamo.
- U poslednjih godinu-dve svedočili smo pojavi različitih inicijativa koje se bore za očuvanje kulturnog nasleđa, od aktivista i aktivistkinja koji su bili protiv rušenja Savskog mosta i Hotela „Jugoslavija“ do protesta koji su sprečili preuzimanje zgrada Generalštaba. Koliko je prostor za društveni dijalog o kulturnom nasleđu u Srbiji otvoren, i koji su nam oblici borbe dostupni?
Prostor za pravi dijalog o kulturnom nasleđu ne postoji, i upravo zato svedočimo mnogim borbama koje moraju da se dešavaju na ulicama. Sistem zaštite nasleđa u Srbiji i dalje je uređen tako da se u procesima vrednovanja nasleđa, upisivanja u registar kulturnih dobara i procesima konzervacije šira javnost ne mora konsultovati ni u jednom trenutku. Ovo bi u nekom idealnom modelu značilo potpunu autonomiju stručnjaka, koja je takođe upitna kada nije u dijalogu s građanima. Ali u našoj praksi to znači da vladajuće stranke koje postavljaju resorne ministre i direktore ustanova, i vode politike zapošljavanja po stranačkoj liniji, imaju ogroman uticaj i vrše ogroman pritisak na zavode za zaštitu spomenika kulture – od uticaja na odluke i uslove zaštite, do preusmeravanja para od konzervacija i restauracija u privatne i stranačke džepove. Javni uvidi predviđeni Zakonom o planiranju i izgradnji, a na koje bi građani i stručnjaci mogli da reaguju, već su po svojoj formi predstavljali minoran prostor za dijalog, a u poslednjih par godina su sve samo ne javna stvar. Zato i svedočimo organizovanju građanki i građana, ali i stručnjaka koji se na neki način bave zaštitom, a koji preuzimaju aktivističku ulogu u raznim oblicima – od kontinuiranog obraćanja medijima, organizovanja protesta, povezivanja sa lokalnim, ali i međunarodnim organizacijama koje se bave zaštitom nasleđa (odatle i činjenica da su i ICOMOS i Evropa Nostra kontinuirano reagovali protestnim pismima u slučaju Sajma i Generalštaba, a da se ansambl Generalštaba našao na listi sedam najugroženijih spomenika Evrope). Ono što je važno napomenuti jeste da i ljudi zaposleni u zavodima u ovim okolnostima preuzimaju ulogu aktivistkinja i aktivista, da bi zaštitili svoje ustanove i javne interese, a kontra nalozima nadređenih, koji očito rade za interese kapitala i investitora, a kroz to i za sopstvene stranačko-privatne interese.
I opet je tu pitanje kako sve razumemo nasleđe. Jer u slučaju Hale 1 Sajma i zgrada Generalštaba, situacija je jasna – to su zaštićeni spomenici kulture. U slučaju Hotela „Jugoslavija” i celog kompleksa Sajma situacija je pravno komplikovanija, jer su bili pod prethodnom zaštitom, koja im je pod sumnjivim okolnostima ukinuta, upravo da bi se stvorila mogućnost za njihovo rušenje. Stari savski most nije bio ni pod kakvom zaštitom, ali bi u savremenoj muzeološkoj praksi, na insistiranje građanki i građana da se most zaštiti, bilo odgovorno da je Gradski zavod za zaštitu spomenika kulture uradio studiju vrednovanja mosta, i procenio ima li osnova za zaštitu. Pomenula bih i da u proširenom razumevanju nasleđa možemo i treba da posmatramo borbe protiv rudarenja doline Jadra, borbe protiv mini-hidroelektrana na Staroj planini, ili borbe protiv rudarenja Homolja kao borbe za očuvanje nasleđa. Iako to nasleđe nije prepoznato od strane institucija, niti je zaštićeno kao takvo, kada se bore protiv kvazirazvojnih, a suštinski destruktivnih projekata, građani se bore za očuvanje ekosistema, za očuvanje reka i čiste pijaće vode, za očuvanje plodnog tla, za očuvanje načina života koji je u vezi sa ekosistemom. Često ono što nam je važno iz prošlosti podrazumevamo, i umemo da ga formulišemo kao važno tek kada ono postane ugroženo i dovedeno u pitanje. Zato nam ove borbe protiv uvek otvaraju i pitanja za šta se zalažemo i kakve budućnosti (ne) želimo.
- Materijalna i nematerijalna kulturna dobra često su tačke oslonca u formiranju nacionalnih i drugih kolektivnih identiteta, simboli koje povezujemo sa osećanjem ponosa i pripadnosti. Postoje, međutim, i one tačke oko kojih se sporimo, koje izazivaju neprijatna osećanja, pa čak i one koje se tendenciozno brišu iz kolektivnog sećanja i uništavaju. Kako se kao društvo treba postaviti prema ovoj vrsti kulturnog nasleđa?
U poslednjih par decenija kritičke studije nasleđa aktivno promišljaju pitanje: šta ostaje izvan zaštite i šta nam to govori o nama? Kao deo odgovora na to pitanje čitava struja istraživanja bavi se pitanjem nasleđa koje je skrajnuto, osporavano, konfliktno – kome različite grupe pripisuju različita značenja. Upravo odatle termin disonantno nasleđe, koje koristi disonantnost kao višeglasje koje nema (jednostavno) razrešenje. Istražujući Ninberg i nacističku prošlost tog grada, Šeron Makdonald predlaže i termin teško nasleđe, za ono nasleđe koga se kao zajednica stidimo, koje želimo da zaboravimo (kao na primer nasleđe u kome je naša zajednica bila agresor, a ne žrtva ili pobednik nekog oružanog konflikta). Nasleđe Srebrenice posebno, ali i šire, ratova devedesetih, zauzima upravo ovakvo mesto u imaginaciji moderne Republike Srbije.
Pominjali smo Hotel „Jugoslaviju“, Sajam i Generalštab, koji su graditeljsko nasleđe socijalističke Jugoslavije. U toj dominantnoj državnoj imaginaciji i politici Srbije 21. veka, upravo je jugoslovensko nasleđe ono koje treba zaboraviti ili pak iznova, u negativnom ključu tumačiti, i čije fizičke markere treba preinačiti ili izbrisati zauvek. Ono žulja jer podseća na vrednosti antifašizma, bratstva i jedinstva i socijalizma kao horizonata mogućih promena, nasuprot današnjoj kapitalističkoj, etno-nacionalnoj politici.
Kako se postaviti prema tom nasleđu? Malopre smo spomenule Generalštab. Te zgrade su odličan primer disonantnog nasleđa. Vlast u sprezi sa stranim investitorima koristi, s jedne strane, razvojno-kapitalistički, a sa druge antijugoslovenski i antimodernistički narativ da opravda ilegalno skidanje zaštite. S druge strane, institucionalni sistem zaštite od 2005. upisao je Generalštab kao kulturno dobro po dva osnova – arhitektonskoj vrednosti (kao remek-delo modernizma) i memorijalnoj vrednosti (kao mesto sećanja na NATO bombardovanje). Ali Generalštab je mnogo više od toga, mnogo disonantniji od samo te dve vrednosti. On je mesto odakle su se vodile vojne politike SFR Jugoslavije, iz koga su se decenijama podržavali antikolonijalni pokreti širom sveta, počevši od Alžira, ka mnogim zemljama koje će ući u Pokret nesvrstanih. On je i mesto odakle su se orkestrirali ratovi u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu tokom devedesetih, koje nosi sećanje na učešće i odgovornost našeg društva u ovim ratovima. Pa onda i mesto koje govori o stradanju za vreme NATO bombardovanja. Odlučiti da se tu grade nove kule potpuno je sumanuto. Ali je problematično i ostati na tumačenju Generalštaba samo kroz one elemente koji nam kao društvu identitetski nisu sporni – da je to arhitektonsko remek-delo i da je mesto na kome se sećamo da smo bili žrtve bombardovanja. Umesto toga, upravo je ovo mesto na kome bi trebala da se pokreću pitanja politika 20. veka kojih smo kao društvo bili deo, njihovog međusobnog sagledavanja i slušanja različitih iskustva i glasova.
- Može li disonantno nasleđe da postane povod za razgovor i nove, konstruktivne interpretacije prošlosti?
Prepoznavanje disonantnosti kao kvaliteta nasleđa nudi mogućnost za otvaranje bolnih tema, propitivanje dominantnih okvira i pregovaranje o tumačenjima istorije i vrednovanju prošlosti. Ovo nije poziv na istorijski revizionizam kakav viđamo u političkom vrhu i koji po pravilu ide iz pozicije moći, a ne dijaloga – a koji predlaže, na primer, spomenik četničkom vođi. Disonantnost otvara mogućnost za pluralnije razumevanje stvarnosti, prošlosti i istorijskih iskustava različitih društvenih grupa. Ovakvom dijalogu nije cilj nametanje nove totalitarne verzije prošlosti, već stvaranje prostora za dijalog i međusobno razumevanje, koje eventualno može voditi i do konsenzusa oko nove interpretacije. Ali u mnogim slučajevima ono ne vodi konsenzusu, već prepoznavanju i prihvatanju mnogostrukih istorijskih iskustava.
razgovor vodila: Dunja Karanović
ilustracija: Nikola Velicki
