Razgovor vodila: Dunja Karanović
Foto: Maja Medić
Branka Katić, jedna od najvoljenijih i najpoznatijih glumica svoje generacije, pre više od dve decenije upustila se u neizvesnu borbu građenja glumačke karijere na svetskom, globalnom tržištu. Međutim, baš zato što je imala priliku da radi i s velikim svetskim autorima i s najvećim autorima na našim prostorima, Branka Katić, u intervjuu za naš magazin, poručuje kako za dobar film nisu presudni veliki budžeti, već to da ekipa veruje u priču koju želi da ispriča. Baš kao što ona veruje u to da je uloga i umetnika i umetnosti, između ostalog i između ostalih, da se bore za pravednije društvo.
Prošlo je već više od dve decenije otkako ste napustili Srbiju i počeli iznova da gradite karijeru na međunarodnoj sceni. Koliko vam je teško bilo da se prilagodite radu na drugim govornim područjima, sa znatno širom publikom i drugačijim senzibilitetima?
Kada ste mladi sve vam je izazov i zaista verujete da sve možete, tako da sam ja u tim prvim godinama zaista potpuno otvorenog srca pristupala i audicijama na koje sam išla i poslovima koje sam dobijala. S vremenom sam shvatala da možda nisu sve te uloge neminovno jednako interesantne ili kompleksne kao što bih ja to volela. Trebalo mi je vremena da steknem spontanost na engleskom jeziku. Čak sam i na francuskom glumila nekoliko puta, to je već bila malo veća panika jer ne govorim jezik tako dobro. Opet, i tu bi se nešto interesantno desilo, jer je zbog tog neznanja, koje me je onemogućavalo da menjam replike, namera mog lika u sceni bila mnogo kristalnija i jasnija nego kad mogu malo više da se igram replikama. Lagano sam shvatala i to koliko smo u stvari različiti, koliko su naše kulture različite i koliko su različiti naši načini ispoljavanja emocija, a i koliko smo mi otvoreni, pa sam nekako gubila i želju i nadu da bih mogla da glumim neke Amerikanke ili Engleskinje, čak i u slučaju da perfektno govorim engleski. Shvatala sam da sam odrasla negde drugde, i da su svi ti sokovi koji kroz mene idu i sve to što me je hranilo i napravilo ovakvom kakva jesam zapravo potpuno različito od toga kakvi su oni, i u nekom trenutku sam odustala od toga.
Ono što mi je bilo zanimljivo i što mi je davalo samopouzdanje i snagu jeste sve ono što sam naučila baš ovde, u svojoj ranijoj mladosti, kada sam počela da se bavim glumom. Nikad se nisam osetila inferiorno ili kao da nešto ne znam, zato što i mi ovde pravimo divne filmove i odlične pozorišne predstave za mnogo manje novca i u mnogo skromnijim uslovima. To što imam iskustvo rada na nekim filmovima koje publika i dan-danas voli samo mi je dalo neko samopouzdanje i mir da, prosto, ne moram da jurim i beskrajno se dokazujem već da znam ko sam i da znam da je svaki posao neka šansa da budem bolja. A na kraju krajeva, nije ni posao to nešto što će me potpuno ispuniti i zbog čega ću biti srećna.
Radili ste sa svetskim umetnicima poput Majkla Mena, Fatiha Akina i braće Ruso. Kakva su vam bila iskustva u radu na tako velikim produkcijama?
Kada sam radila s Majklom Menom, bilo je potpuno fascinantno koliki budžet su imali. Cele ulice Čikaga bile su napravljene da izgledaju kao da smo opet u tom vremenu kada je Dilindžer živeo. To su bili milioni statista, milioni starih kola, bilo je vremena da se po dva sata čeka kravata koju je reditelj u poslednjem trenutku hteo da promeni Džoniju Depu. To su neki drugi budžeti koji kod nas nikad ne postoje. Spremnost stranih glumaca je dosta fascinantna, nikada nećete videti da neko ne zna svoj tekst. Svi su jako spremni i svesni da je tržište vrlo surovo i veliko, i da moraš svoju šansu što bolje da iskoristiš. A možda je i reč o njihovoj radnoj etici, koja ima vrlo visoke standarde.
Rad sa Fatihom Akinom bio je prepun mladalačkog zanosa i divne energije. Bili smo svi dosta mlađi i film je bio dosta zabavan. Moric Blajbtroj (Moritz Bleibtreu), nemački glumac, bio je beskrajno zabavan i tog snimanja se sećam kao jednog predivnog druženja.
A kada sam radila Marvelov film „Kapetan Amerika“, gde sam zapravo imala možda i najmanju ulogu u svom životu, zaista nisam uživala u načinu rada jer je postojao storibord i nikada nismo ništa probali. Krenuli bi da snimaju od kraja scene, i sve kadrove smo na parčiće radili, tako da nikad nismo prošli celu scenu ili imali probu da nešto predložimo. Sve što je trebalo bilo je da se u datim okolnostima brzo snađeš. Ono što mi je bilo dragoceno na tom filmu je što sam upoznala Roberta Redforda, koji je glumačka legenda, ali i jedan toliko normalan čovek, koji nema šest asistenata da trče oko njega nego sam ode po svoju kafu. To je bilo u vreme kad smo odlazili iz Los Anđelesa i vraćali se u Englesku. Imala sam strepnju što deci prekidam detinjstvo koje su tamo imali zato što ja nisam želela više tamo da živim jer sam se osećala da sam predaleko od svega. U razgovoru s Bobijem sam saznala da ni on ne voli Los Anđeles, da tamo ide samo poslom, i da se slaže da taj grad ume da bude naporan za život.
Da li ste se kao glumica koja dolazi s prostora bivše Jugoslavije susretali s predrasudama?
Naravno, ponekad bi se našao neki mladi pomoćnik režije koji bi imao neku skrivenu potrebu da nešto previše objašnjava. Možda bi mislio da nešto bolje zna zato što nismo iz iste zemlje, ili baš zato što ja dolazim iz neke zemlje u kojoj on nikad nije bio. Ali posle par dana, videvši me u akciji na poslu, videvši moj profesionalizam, i na kraju krajeva neki talenat koji imam – ljudi bi se upristojili. To se dešava svuda, uvek postoje neki ljudi koji pogrešno misle da nešto znaju mnogo bolje i da moraju to nekako da ti daju do znanja, ali ja mislim da je to bezveze.
Kakvi su izazovi za domaće umetnike i umetnice da se etabliraju na međunarodnoj sceni?
Mislim da je najbolji put da se u beli svet dođe s nekim fantastičnim filmom s naših prostora. To je nešto što ti otvara vrata, kao dobar primer tvog talenta i umeća. Bitno je i da imaš agenta tamo da bi imao priliku da se takmičiš za neke dobre i velike uloge. Naravno, znanje jezika na kome bi želeo da glumiš je presudno za tip uloga koje ćeš moći da dobiješ. Koliko god da i u Londonu ili Njujorku žive ljudi sa cele planete i koliko god da možeš da čuješ najrazličitije izgovore engleskog jezika, još uvek se kad biraju glumci za filmove ili TV serije obično gleda da imaju taj standardni izgovor, ako nije za priču bitno da je osoba iz neke druge zemlje ili sa drugog podneblja.
Šta različite scene u inostranstvu nude domaćim umetnicima, a za šta nema uslova kod nas?
Budžeti su nenormalno veliki, ali ja sa svim svojim iskustvom ne mogu da kažem da je to nešto što je neophodno da bi se napravio dobar film i da bi se ispričala dobra priča. Ja zapravo najviše uživam u radu s dobrim rediteljima, jer nekada, kad je produkcija tako ogromna a reditelji toliko poznati, verovatno ih sve to ponese pa onda i nemaju vremena za neko zajedničko otkrivanje svega. Meni je jedan od najdražih poslova bila serija „Novine“, koju sam radila s Dadom Matanićem u Hrvatskoj. To je bila najmanja ekipa koja može da postoji, ali su svi bili fantastični profesionalci koji su jako dobro znali svoj posao, i Dado je, pre svega, divno ljudsko biće koje voli sve svoje saradnike. Osećaš se bezbedno kad postoji poštovanje prema svima i, u toj nekoj najlepšoj atmosferi na svetu, uspeli smo da ispričamo jednu ozbiljnu i tešku priču. Kada je reč o onome što je meni srcu drago i onome kako ja volim da radim, to nikad ne zavisi od budžeta filma nego od posvećenosti da ispričamo priču u koju verujemo, i to se uvek dešava u atmosferi uzajamnog poštovanja i uvažavanja.
Kroz rad na seriji „Novine“ imali ste priliku da prenesete publici neke od izazova s kojima se suočavaju novinari i novinarke u regionu. Kako vidite trenutnu medijsku scenu u Srbiji? Da li se išta promenilo u pogledu slobode medija u poslednje dve decenije?
Medijska slika nije dobra, i toliko dugo nije dobra da je to zabrinjavajuće. Meni je žao dece koja rastu u zemlji u kojoj kad pročitaš samo naslovnu stranu tabloida – bude ti fizički loše. Žao mi je što je tako, što ne postoji sloboda govora i što je istina poslednja stvar koju većina novina želi da objavi. Spinovanje, pokušaj ispiranja mozga, napumpavanja i skretanja pažnje sa stvari koje bi zapravo trebale da budu u žiži javnosti, sve je to nešto što truje našu stvarnost. Nije mi jasno kako ljudi odgovorni za to nemaju osećaj odgovornosti i kako nemaju želju da njihova deca rastu u nekom boljem društvu. Ne znam kako čoveka moć, novac ili želja za kontrolom drugih mogu da tako da ponesu. Ja u tome ne vidim nikakvu radost.
Kako bi kulturne (i druge) politike u Srbiji trebalo da se promene da bi umetnicima i umetnicama bio moguć dostojanstven rad?
Ono što nam je svakako neophodno jeste sistematsko poboljšanje uslova rada u sektoru kulture, od povećanja budžeta za kulturu do dostojanstvenih zarada. Umetnici i radnici u kulturi suočavaju se s neprekidnim urušavanjem i degradiranjem uslova u kojima rade, što njihov položaj u društvu čini neizvesnim i nesigurnim. Svaka država koja želi politiku koja vodi napretku društva ulaže u kulturu i obrazovanje. Budžet naše države to ne pokazuje.
Već neko vreme sarađujete sa UNHCR-om i bili ste aktivni u podršci ljudima koji su se usled migrantske krize našli na Balkanskoj ruti. Kako vidite ulogu umetnika i umetnica u pokretanju društvenih promena?
Umetnici i umetnici, baš zato što se bave tim nekim tananim, prelepim stvarima duše i najplemenitijim izrazima ljudske prirode, po prirodi su saosećajni i u dodiru sa samim sobom i sa svetom oko sebe. Zbog te svoje empatije uvek smo tu da pomognemo društvene promene, sve što ima smisla i sve što svima nama čini život boljim. Kad smo već u tim nekim prvim redovima, kada nas ljudi godinama znaju, pa smo im dragi ili nas poštuju, lepo je tu popularnost upotrebiti da uradiš nešto dobro – da ne bude da je sve to samo za tebe, nego da slavimo jedni druge, da slavimo čovečnost i da probamo da pomognemo onima koji su ugroženi, onima koji nisu imali jednako sreće, onima koje je život odjednom izbacio iz nekog normalnog koloseka i izmakao im tlo pod nogama. Zaista je ljudski pomoći tim ljudima, ne gledati ih kao neku pretnju i nemati negativan stav prema njima pre nego što ih zapravo upoznate. Velika mi je čast što mogu sa UNHCR-om da na svoj način doprinesem poboljšanju uslova u kojima ti ljudi žive, ali i u tome kako će ih prihvatiti naše stanovništvo i koliko će naša država biti spremna da im pomogne.
Verujem da su nas nacionalne granice istrenirale da razmišljamo samo u njihovim okvirima, a kad to radimo zanemarujemo svu raskoš i raznolikost ovog sveta u kome živimo. Ceo naš svet, i svi mi u njemu, zajedno sa svim svojim razlikama, specifičnostima, kulturama, ukusima, bojama, svi smo deo jednog univerzalnog ljudskog iskustva i svi imamo vrlo slične potrebe, a to je da budemo prihvaćeni, da volimo i budemo voljeni, da živimo u miru i da sva naša deca imaju bezbedno i srećno detinjstvo. A to je i ljudsko pravo svih nas, pravo na slobodu, na jednakost, pravo da se osećamo sigurno i da živimo bezbedno i u miru sa svojim porodicama.
Kako umetnost može da doprinese borbi za pravednije društvo?
Umetnost je najplemenitiji izraz naših bića i dolazi iz neke potrebe koja je kreativna, koja je zapravo potpuno suprotna želji da budeš bolji, da razaraš i da otimaš. Ona premošćuje sve razlike, sve granice i komunicira direktno sa našom dušom. To je želja da se gradi, da se povezuje, da te neko razume, da imaš slobodu da izraziš nešto što te muči, što osećaš ili što te inspiriše. Sve je to jako dragoceno. Mislim da su umetnost i umetnici često u prvim redovima borbe za neko pravdenije društvo, ali da ne može ni na njima da ostane sva ta odgovornost, nego da moramo svi zajedno da delamo. Možeš biti umetnik i ako se ne baviš umetnošću. Umetnost je način života u kojem negujes svoj duh u konstruktivnoj interakciji sa svetom oko sebe, i uvek se trudiš da budeš budan i da živiš u istini. Gde si hrabar i spreman da živiš otvorena srca, bez predrasuda koje nam sredina i vaspitanje nameću. Umetnost življenja je i u tome da nalaziš lepotu u nekim običnim, malim stvarima, i da si zahvalan što si živ i na svemu što već imaš. U ovom teškom trenutku, na našoj planeti prepunoj ratova, gladi, nepravde i klimatskih kataklizmi, želja svih nas i spremnost na borbu za pravednije društvo važna je i neophodna.
