Ognjenka Lakićević je pesnikinja, muzičarka i psihoterapeutkinja koja je nedavno objavila novu zbirku poezije Zamalo me je oteo mrak (u izdanju izdavačke kuće „Booka“). I kao pesnikinja, i kao članica benda Autopark, ali i kao aktivistkinja za prava životinja, Ognjenka Lakićević propituje porozne granice između intimnog i političkog. U svojim pesmama – i u onima za čitanje i u onima za slušanje – bavi se stvarima koje su često potisnute i neizgovorene ili, kako sama ističe u intervjuu za naš magazin: „Zanimaju me pojave koje su toliko normalizovane da ih više ne prepoznajemo kao problem, iako su destruktivne i nezdrave: obrasci odnosa koji nas povređuju, različiti oblici nasilja ili eksploatacije slabijih koje društvo prihvata kao nešto uobičajeno.“
- Bavite se muzikom u bendu Autopark, psihoterapijom i aktivizmom, posebno onim koji se tiče prava životinja, pišete poeziju… Da li sve to doživljavate kao deo jedne celine, ili su to potpuno zasebni svetovi?
Na prvi pogled deluje da su to veoma različiti svetovi, ali rekla bih da ih povezuje interesovanje za ono što nije odmah vidljivo. I psihoterapija i umetnost bave se iskustvima koja teško staju u svakodnevni jezik – emocijama, unutrašnjim konfliktima, skrivenom patnjom, sećanjima, željama, strahovima. Pomeraju stvari.
Zanimaju me pojave koje su toliko normalizovane da ih više ne prepoznajemo kao problem, iako su destruktivne i nezdrave: obrasci odnosa koji nas povređuju, različiti oblici nasilja ili eksploatacije slabijih koje društvo prihvata kao nešto uobičajeno, nazivajući to tradicijom. Čini mi se da i psihoterapija i umetnost pokušavaju da osvetle ono što nam je skriveno, samo to rade različitim sredstvima. Da citiram Frojda: „Gde god da pođem, otkrivam da je tamo pre mene već bio neki pesnik.“
Razlike su, međutim, podjednako važne. U psihoterapiji nisam aktivistkinja, niti bi trebalo da budem. To je prostor koji pripada klijentu, a ne mojim uverenjima. Tu su granice veoma važne i veliki deo posla je upravo u tome da sopstvene stavove, vrednosti i želje sklonimo u stranu kako bismo mogli da razumemo nečije iskustvo.
Aktivizam je nešto sasvim drugo. On polazi od vrednosne pozicije i želje da svet bude bolji, da se spreče nepravde i širi svest o njima. Poezija i muzika ne nude konkretna rešenja i ne postavljaju ciljeve kao aktivizam, ali daju oblik onome što je teško izgovoriti, omogućavaju nam da neka iskustva podelimo sa drugima, leče dušu, daju samopouzdanje.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
- Nova zbirka „Zamalo me je oteo mrak” izlazi nakon šest godina pauze. Koliko se u tom periodu promenio vaš autorski glas, a koliko svet u kome se taj glas čuje?
Promenio se donekle, prošla sam kroz velika kolektivna, a i lična iskustva, starija sam, znam više, razumem više, tolerišem manje, ali senzibilitet je ostao isti, zapravo još osetljiviji. Kada sam bila mlađa, prirodno sam više polazila od sopstvenog iskustva i unutrašnjeg sveta. Ranije sam više pokušavala da razumem sebe i bliskog drugog, sada pokušavam da razumem svoj odnos prema svetu i razotkrijem kako svet počiva na opresiji slabijeg.
U međuvremenu se promenio i svet. Između ove i prethodne knjige stali su pandemija, ratovi, političke i društvene krize, ali i jedan opšti osećaj ubrzanja i zamora koji danas mnogi dele. Ne verujem da književnost mora direktno da komentariše stvarnost, ali verujem da niko ne piše izvan vremena u kojem živi.
Moje možda najtransformativnije iskustvo jeste to što sam konačno došla u sklad sa svojim vrednostima. Uvek sam mislila da ono kako je životinjama predstavlja ogledalo nas ljudi. Ranije sam živela u kognitivnim disonancama, u smislu: volim životinje i ne volim nasilje, ali učestvujem u njihovoj eksploataciji kao korisnik, u nasilju prema njima. Nisam znala šta da mislim o sebi. Sada je toliko bolje.
Dosta sam se bavila antropocentričnom predstavom sveta, učila o njoj i preispitivala je, tu predstavu u kojoj su ljudi mera svih stvari, naše je sve, mi smo privilegovani u odnosu na ostala bića i sve gledamo samo iz svog ugla. Kada jednom ozbiljno počnete da razmišljate o odnosu prema životinjama, postaje teško ne primetiti koliko je njihova eksploatacija normalizovana i koliko toga prihvatamo kao prirodno samo zato što smo na to navikli. Za mene je to promenilo ne samo političke ili etičke stavove već i način na koji posmatram svet. Odjednom počnete da primećujete mnogo toga što je ranije ostajalo izvan kadra.
A svet kao svet ne čuje baš rado ono što ugrožava njegov komfor, odmah napadne ili ismeje, minimizira, relativizuje, odbaci.
- Da li društveni aktivizam svesno integrišete u svoju poeziju? Može li se uopšte „angažovani“ glas odvojiti od onog „intimističkog“?
Ne polazim od želje da napišem angažovanu pesmu. Mislim da pesma retko nastaje iz te vrste namere. Ako je nešto duboko prisutno u vašem životu, a posebno ako nemate dovoljno sagovornika za te teme, pre ili kasnije pronaći će put i do pisanja.
Polazim od onoga što me zaokuplja: nepravda, eksploatacija, odnos prema životinjama za koji većinu nije briga, patnja koju ne želimo da vidimo pa je dehumanizujemo, počevši od jezika.
Istovremeno, nisam sigurna da verujem u oštru podelu između angažovanog i intimističkog. Naši najličniji izbori i iskustva nastaju u određenom društvenom i političkom kontekstu, baš kao što velike društvene teme uvek na kraju završe u nečijem domu, telu ili svakodnevici.
Ja sam mrva od aktivistkinje u odnosu na ljude koji na terenu spasavaju desetine, pa i stotine pasa, ali koristim svoju platformu i mogućnost da neko pročita nešto na šta ukažem. Pokušavam da govorim o pošasti antropocentrizma, toj jezivoj iluziji da smo nadmoćni, iznad svih drugih bića i da je sve samo naše. Zanimaju me veze između antropocentrizma, patrijarhata, industrije mesa i mleka, industrije oružja i nasilja uopšte. Ne znam da li postoji nešto važnije od ukazivanja na to da svet počiva na opresiji slabijih – od robova, preko siromašnih i žena, pa do životinja, koje su verovatno najorganizovanije i najmasovnije eksploatisana bića na planeti.
Intimno i političko su neodvojivi i ne doživljavam angažman kao nešto što se naknadno dodaje poeziji, već kao jedan od načina na koji gledamo (ili ne gledamo) svet.
- U više navrata ste govorili kako vas je muzika oblikovala i kao osobu i kao pesnikinju. Na koji način je ona bila važna u procesu pisanja nove knjige?
Muzika me dodiruje do srži. Muzika koju stvaram me je menjala jer zahteva najneviniji, najranjiviji i najneveštiji, najiskreniji deo mene. Autopark je najbolji, najnespretniji, a najistinskiji deo mene. Jedino tu ne mogu da izvučem nekakvu foru iz iskustva da se „izvučem“, moram sve temeljno, sržno, da se potrošim, ali iz toga uvek narastem, hranljivo je. Za svaku pesmu sam posegla za novim svetom u sebi koji pre toga nisam sasvim poznavala.
S druge strane, muzika koju slušam je za mene velika, magična. Za mene je dobra umetnost ne samo ona koja potvrđuje ono što već znam već ona koja me menja. Isto to sam želela od svoje knjige – ako nekoga dodirne, sjajno, ali ako nekoga pomeri – to je trijumf.
- Već godinama pišete tekstove koje pevate u bendu Autopark. U njima se prepoznaje vaš pesnički glas, ali se oseća i izvesna razlika u odnosu na pesme koje objavljujete u knjigama. Koliko se ta dva procesa pisanja razlikuju?
Prilično se razlikuju. Kada pišem za muziku, postoje vrlo konkretna ograničenja: metrika, ritam, pevljivost reči i funkcionalnost samog teksta u pesmi. Moram da budem mnogo sažetija, a i stihovi su često drugačije građeni nego u poeziji. Tekstove za Autopark uglavnom pišem tek kada čujem muziku – oni nastaju iz nje, pričaju njenu priču i u njenoj su funkciji. Upravo zato osećam i veću odgovornost nego kada pišem poeziju, jer tekst mora da služi nečemu što je veće od njega samog.
U poeziji sam mnogo slobodnija, što je lepo, ali i ova ograničenja su izazov, kao neki zadatak, svetinja.
- Bili ste prisutni još u eri blogova, a danas ste aktivni na društvenim mrežama. Šta za vas danas predstavlja taj digitalni prostor i kakav on ima odjek? Koliko je on važan za poeziju, a koliko za društveni angažman?
Imala sam sreću da pišem na internetu još u vreme blogova. Tada je taj prostor delovao sporije i ličnije, kao produžetak razgovora, kao pisanje po klupi u školi ili na zidovima, deljenje muzike i tekstova bendova. Danas su društvene mreže bučne. Umetnost traži pažnju i tišinu, a društvene mreže je stalno prekidaju. Trudim se da koristim taj prostor jer omogućava da se čuju glasovi koji bi inače lako ostali na margini. Istovremeno, ono što ja stvaram – kao i ono što volim – i algoritmi nisu prirodni saveznici.
- Internet je poeziji dao masovniji format, ali je od autora tražio da postanu aktivni na mrežama i da, na neki način, učestvuju u trci sa ostalima koji „proizvode svoj sadržaj“. Kako se snalazite u toj ulozi?
Iskreno, ne snalazim se naročito dobro zato što me i ne zanima da se snađem. Došla sam zbog umetnosti, povezivanja, muzike i stvari koje su mi važne, organski se povezivala, bez proračunatosti i kalkulisanja, a završila u fabrici sadržaja. Ponekad mi se čini da od autora danas očekujemo da budu pisci, urednici, fotografi, montažeri, marketing stručnjaci i sopstveni PR tim. To me vređa i smara.
Došla sam da delim stvari koje su mi važne. Nekada i zabavne. Nekad i neku ličnu priču, uz granice. Nisam spremna, i nikad neću biti, da budem deo rijalitija. Sve je postalo banalno, sve je pornografija, politička pornografija. Činjenica da u svetu postoje kidfluenseri, odnosno deca influenseri koja zarađuju neverovatne svote novca, totalni je poraz.
Društvene mreže koristim jer mogu da pomognu da neka knjiga, pesma ili pas pronađu svog čoveka. Važno mi je da podelim nešto što stvaram ja ili neko drugi, da skrenem pažnju na nepravde o kojima se malo govori ili na pse kojima je potreban dom. Sve preko toga me prilično zamara. Još uvek verujem da je dobro ponekad nešto doživeti, a da to ne pretvorimo odmah u objavu.
razgovor vodila: Maja Radivojević
fotografije: Anja Mihić
