Od kada se sredinom devedesetih pojavio prvi album benda Block Out, pesme Nikole Vranjkovića – i one koje je napisao u bendu, i one koje je potom objavljivao kao solo izvođač – postale su precizan, i gorak i otrežnjujući, saundtrek minulih decenija. Nešto poput poetsko-muzičkih uputstava za razumevanje i razvaljene stvarnosti u kojoj živimo, i kako da se pojedinac nosi sa istom tom stvarnošću. Na izmaku godine u kojoj smo tu razvaljenost osećali verovatno jače nego ikada, i uoči još jednog velikog beogradskog koncerta u MTS Dvorani, razgovarali smo s Nikolom Vranjkovićem o pobunjenim ljudima, muzici koja može biti opasna i o tome kako je, živeći pedeset pet godina u ovoj državi, veoma dobro naučio šta je to što više ne želi da gleda oko sebe.
I kao glavni autor u bendu Block Out i kao samostalni izvođač koji je okupio tim izvanrednih muzičara s kojima snima i nastupa, Nikola Vranjković je objavio sate i sate muzike s kojom se brojna publika bezmalo zaverenički povezuje. Toliko je, zapravo, mnogo pesama koje je Vranjkovićeva publika spremna da peva od prvog do zadnjeg stiha da je pravljenje set-liste za njegove nedeljama unapred rasprodate prednovogodišnje koncerte, koji su se iz DOB-a pre nekoliko godina preselili u MTS dvoranu, postalo baš teško. Na pitanje o tome hoće li se pesma „Trenje“ s Godine sirotinjske zabave naći na repertoaru 26. decembra 2025, odgovara iskreno: „Dugo je nismo svirali i većamo o njoj ovih dana u bendu. Polovina je za, polovina je protiv. Ali ako je odsviramo celu, nećemo imati vremena za neke druge stvari koje ljudi jednako vole. Trenutno mi se čini da će se naći prostora za ’San koji srećan sanjaš sam‘,“ kaže on za LUL u intervjuu u kojem smo pokušali da, uz osvrt na bogato stvaralaštvo, napravimo i rekapitulaciju godine koju je možda i nemoguće sažeti. Doduše, kontekst je jasan – studentska i građanska pobuna zbog pada nastrešnice u Novom Sadu, kao i sve očigledniji rast represije i drobljenje i ono malo demokratije u Srbiji. Ali, ne bi se ni godina za nama toliko opirala jednostavnim zaključcima da optimizma ipak nema više nego tokom nekih prethodnih.
- Koliko su ova nova „nevremena“ drugačija i u kakvoj atmosferi dočekujemo decembarski koncert?
Čudna je ta atmosfera u kojoj živimo. Ne atmosfera, nego energija. Nikad se nisam ložio na ezoteriju, ali sam sad stvarno počeo da verujem da zbir loših ljudskih energija pravi nešto nalik oblaku iznad nas. Kao neki ozonski omotač zla koji nas pritiska odozgo. I kada dođe do borbe suprotstavljenih ljudskih energija, naspram deset onih koji šalju užasnu, treba da stoji ne petnaest ili dvadeset koji šalju dobru, nego mora da ih bude trista. Taj omotač će se skloniti kad odnos bude trista prema jedan, a ne dva prema jedan.
- Jesmo li blizu toj razmeri?
Nisam siguran, ali kretanje postoji. To ti je kao kad kroz sito propuštaš brašno ili zlato. Kroz njega svašta prođe i ne prođe, ali proces je počeo i sad je već neminovan. To prvo sito je odradilo svoj posao i kroz njega je već prošlo mnogo ljudi koji se više ne plaše. Ljudi koji ponovo počinju da razmišljaju kako bi mogli da žive elementarno dostojanstveno.
- Sredinom devedesetih ste u jednoj pesmi napisali stihove: „Ne tuci me, čiko, naći ću te kad porastem, sigurno.“ U njoj su neku tadašnju decu tukli uniformisani „ljudi koji su ljuti na sebe same“. Sada prisustvujemo sličnim scenama, samo što se ni današnja deca, a ni mnogi batinaši, nisu ni rodili kada se na drugom albumu benda Block Out pojavila numera „Zorka“. Koliko je stvarnost koju vidite oko sebe slična, a koliko različita od one od pre tri decenije?
Tada je bilo poštenije. Panduri opisani u „Zorki“ makar su bili u urednim uniformama s vidljivim imenom i prezimenom. Ponašali su se kô idioti, tukli su i priveli neku decu, i posle su ih, naravno, pustili, jer nisu imali osnova da ih zadrže, ali si makar znao da su upravo to što vidiš da jesu.
Mi danas ne znamo da li klince bije policija ili ne. Izgubili smo poverenje u institucije. I šta da radiš sutra, kad budeš išao u bolnicu da se operišeš? Da tražiš od lekara da ti pokazuje diplomu? Ili da na internetu tražiš njegovu sliku kako bi proverio je li to uopšte on? Jer, šta znaš, možda se sad baja koji je dan ranije glumio policajca pojavio da glumi doktora i da te malo operiše. Što da ne? Oni nemaju nikakvu odgovornost, tu su po partijskoj dužnosti.
Nije on ni hteo da bude hirurg, nego su ga tu tog dana poslali. A onaj što je u toj bolnici ranije zaista radio kao hirurg verovatno je ili dobio otkaz ili je otišao negde u inostranstvo.
Neverovatno je da neke stvari ne možeš da izuzmeš od politike. Toliko je ponižavajuće da medicinu ne možeš da izuzmeš od politike, ili saobraćaj. Kad neki idiot vozi dvesta na sat po gradu on mora u lance, čoveče, nema tu opraštanja, nema novinskih tekstova kako je on dobar čovek i dobra duša! Ne znamo, eto, šta mu bi! Ali ovde je dovoljno da bude na „pravoj strani“, pa će mu se pomoći da može da i sledeće nedelje izveze svoj „lamburdžini“ i malo ga provoza. Evo primera koliko se poruke domaćeg rokenrola ovde nedovoljno čuju – kada su Bolesna štenad objavili spot za pesmu „Ubićemo sve pešake“, bio sam siguran da će neko na to reagovati, ali se to nije dogodilo. Ignorisanje je govorilo više nego da su u medijima pesmu osuđivali. A pesma je fantastična!
- Ako već pričamo o ignorisanju rokenrol scene, da li je ona svesno gurnuta u dublji zapećak nego ranije, ili su se samo vremena, mediji i diskografska industrija nepovratno promenili? Postoji cela jedna mitološka slika o sceni iz osamdesetih, ili onoj iz devedesetih, koja se vezivala za proteste i alternativnu kulturu kao otpor režimu. Kakva je situacija danas?
Priča o osamdesetima je mit – u stvari, polulaž-polumit. Jer polovina tadašnjih bendova je prodavala manje karata nego Darkvudi, Block Out ili Bjesovi devedesetih. Međutim, činjenica je da su to bili fenomenalni sastavi čije su pesme odlične i zbog toga su ušle u istoriju. Ali, opet, malo je idiotski da mi i danas na svakom radiju, ukoliko ne slušamo one što puštaju narodnu disko muziku, čujemo uglavnom iste numere istih bendova iz osamdesetih. Kada će onda muzika bendova iz devedesetih doći na red da se emituje, 2030. godine? Kad će tek doći na red klinci što sad sviraju? A njih nema zato što puštati publici muzičare koji imaju nešto da im kažu može biti opasno. Bolje je stanicama da vrte 14.000 pop pevača koji pevaju o tome kako su ostavljeni.
- Pre dvadeset i kusur godina, napisali ste: „Probij zaključana vrata, skini okove sa vrata, shvati to kô ispit vere i okreni propelere. Barem probaj, stvarno nemaš šta da izgubiš na ivici, dok kliziš.“ Ta melaholična pesma zvala se „Sretenje“, i postala je jedna od aktuelnih protestnih himni, pogotovo uoči skupa kojim se obeležavalo sećanje na Sretenjski ustav. Kako ste se osećali kada ste videli da jedan od govornika recituje vaše stihove i da ih mladi ljudi ispisuju na transparentima?
Bio sam jako ponosan, pošto tim ljudima mogu da budem otac. Organizatori su nas zvali da odviramo „Sretenje“ u Kragujevcu, ali sam odbio. Razlozi su bili tehnički, jer znam koliko bismo im vremena oduzeli za nameštanje i za druge stvari o kojima oni nisu razmišljali. Uz to, ja nisam specijalna medijska ličnost. Tu sam, uz njih, kao neki podržavač.
- Ali ste prihvatili da nastupite na koncertu u novosadskom studentskom kampusu, vikend pred veliki protest, koji je održan povodom godinu dana od rušenja nadstrešnice?
Da, tamo smo svirali jer je to bio organizovan rok koncert, pa je bilo vremena za tehničke probe. Jedna devojka me je tad pitala, za njihov unutrašnji studentski medij, kako shvatam taj nastup i koliko mi znači. Odgovorio sam joj da ga vidim kao svoju građansku obavezu. Kao obavezu prema njima, studentima, i kao obavezu prema svom detetu. Čak i da mi se ne svira, moja je obaveza da se tamo pojavim. Nisam ja siguran da se razumem dovoljno da bih mogao da tvrdim kako država treba da izgleda, niti znam šta je uopšte realno od svega što želim i što hoću. Međutim, za ovih pedeset i pet godina sam neverovatno dobro naučio šta neću i šta ne želim više da gledam.
Prvog novembra su me moje kolege ton-majstori iz Novog Sada zvale da budem deo tehničke ekipe na skupu povodom godinu dana od ubistva šesnaestoro nevinih ljudi. Bio sam na poziciji u šest ujutru. Stomak mi se stegao. Nisam znao šta ću sa sobom. Gledao sam nemo u železničku stanicu dok su oko mene protrčavali moji drugari ton-majstori, traseri, tehničari, od najmlađih do najstarijih. Bina i razglas su morali da budu podignuti u rekordnom roku. Svi su došli da rade besplatno, kao i na svim sličnim skupovima do tada u Novom Sadu. Svi su otkazali svoje plaćene poslove tog dana. Taj osećaj solidarnosti i ponosa je neopisiv, za to vredi živeti. Mislim da sam tek tog dana potpuno shvatio kako se zaista osećaju građani Novog Sada.
- Na kraju prošlogodišnjeg koncerta u MTS Dvorani ste poslali poruku pobunjenim mladima da od vas i vaše generacije ne traže savete, već samo pomoć, ako im je potrebna?
Pa da. Jer koji bi to put bio da neko nekome daje savet? Gledam te klince, polovina njih ne zna ko sam ja, ili možda znaju dve moje pesme, ali pojma nemaju kako izgledam, niti znaju bilo šta o meni. Ja sam tu tek jedan šrafić koji može da im skuva ako su gladni i da im donese vode ako su žedni. Jednostavno, ne osećam se kao da imam prava da im dajem ijedan procenat svojih ideja o bilo čemu, jer, prijatelju, da se ne lažemo, mi smo svoje ideje prokockali.
- Prednovogodišnji koncerti su iz godine u godinu unapred rasprodati – ovaj razgovor vodimo mesec dana pred koncert, a ostalo je još stotinjak karata. S jedne strane, to su prilično ozbiljne brojke kojima ne mogu da se pohvale mnogi tzv. mejnstrim izvođači. A sa druge, albume izdajete relativno retko i vaše pesme su miljama daleko od forme trominutnog strofa-refren radio friendly singla. Koliko je scena u Srbiji (ne)povoljna za tvrdoglavo guranje jednog vrlo jasnog i izbrušenog umetničkog koncepta kao što je vaš?
Uoči prošlog ili pretprošlog koncerta u MTS Dvorani, drugari koji ih organizuju su nam rekli da im pošaljemo tri naše najkomercijalnije pesme kako bi ih oni prosledili svim ovim tobože velikim radio stanicama. Poslao sam im „Zadrži svoj dah“, „Dve reči“ i još jednu, ne mogu da se setim koju. I sve te komercijalne radio stanice su odbile da ih puste, jer su pesme „alternativne“. A to su najobičnije pop pesme! Znači, to možda nisu ni rok numere, već jedna vrlo solidna i kvalitetna pop forma. Ali, eto, ja sam alternativan. Sutra mogu da snimim ne znam koliko glupu pesmu, i dalje ću za njih biti alternativan. Ti to imaš zalepljeno na čelu. Iako znak ne vidite ni ti, ni publika koja te prati svih ovih godina, svi ostali, a njih je sigurno osamdeset odsto u ovoj zemlji, vide to što ti je urezano iznad očiju. Ti si al-ter-na-ti-van! I onda beže od tebe kao od đavola. Zamisli da je neko sa svetskih radio stanica tako mislio o Nirvani, ili Soundgardenu, ili Pearl Jamu. Kao, nećemo da puštamo „Black Hole Sun“, ili „Smells Like Teen Spirit“, ili „Jeremy“, jer to je alternativa, a ti bendovi koje sam spomenuo, čoveče, prodaše neke od svojih albuma više od Madone i Majkla Džeksona!
- Kad smo već kod odnosa alternative i mejnstrima, uvek je zanimljivo čitati intervjue u kojima govorite o muzičkim uzorima. Recimo, jednom prilikom ste pravili listu omiljenih domaćih albuma, i tu su se našli i „Buvlja pijaca“ Riblje čorbe, koja se osamdesetih godina prodala u nekoliko stotina hiljada primeraka, i Lunine „Nestvarne stvari“, koje su se prodale u verovatno tek nekoliko hiljada. Kako se u vašem izrazu mire i mejnstrim i alternativni uticaji?
Za mene je to sve samo domaća muzika. Uopšte ne znam šta je to mejnstrim. Da li se on meri prodajom? Evo, mi rasprodajemo šesti-sedmi put MTS dvoranu, a ni u jednim novinama nikada nije izašao ni prikaz koncerta. Pet godina smo molili RTS da snime naš nastup, i svaki put su nam rekli da ne mogu jer ima neki fudbal, odbojka, hokej, šah, ili šta im je već tog dana važnije. Snimak koji jesu emitovali na trećem programu je naš, mi smo im ga ustupili. Dakle, što se tiče mejnstrima, mi smo alternativni. Kao što je to bila i Luna, kada se pojavila, ili drugi bend Slobodana Tišme, La Strada, takođe s predivnim albumom. A na njemu postoji jedna pesma, zove se „Okean“, i baš smo nju, trideset godina nakon objavljivanja, gledali i slušali na februarskom protestu u Novom Sadu. Izvodio ju je hor. Posmatrao sam svoje dete dok ju je slušalo, gledao sam u nju i video sam njen osećaj zadivljenosti. I šta sad treba da zaključimo – da je „Okean“ alternativan zato što u ono vreme nisu postojala dvojica plaćenih novinara da napišu kako je to najbolja pesma te godine? Ali niko ne može ljudima da zabrani da je pevuše i da je slušaju. Lepio joj nalepnice narednih trista godina ili ne, ona svoje mesto ima, a njen rok trajanja samo se produžava i produžava, i ne možeš joj ništa. To je cela tajna.
Kad osvestiš da si u životu uspeo da napraviš tri ili četiri takve pesme, a ja toga u svom slučaju jesam svestan, ne želiš da radiš po svaku cenu, da juriš, da pišeš i snimaš duple albume. Uostalom, trenutno nemam dovoljno pesama iza kojih mogu potpuno da stanem. Radim na kraćim albumima, čekam da se materijal skupi, jer ne vodim borbu ni sa kakvim tržištem, koje, u stvari, i ne postoji.
- Za kraj, koje bi bile, po vama, te vaše tri ili četiri pesme koje će ostati i kojima će se rok trajanja samo produžvati i produžavati?
„Tajni život suterena“ sigurno. Mislim da su to i „Večernja zvona“ i „2000 i kusur godina“. Vrlo moguće da je takva pesma i „Majdan“, vrlo moguće i „Čarobni akord“, a čini mi se da je to i „Fotelja“. Nju sam pisao dugo i teško, iz delova, i godine su prošle pre no što sam uočio sličnosti s pesmom „Bledo“ EKV-a ili „Razgovor bez smisla“ makedonskog benda Arhangel. Ali pisanje muzike i počinje slušanjem, podsvesnim upijanjem i imitiranjem, dok ne dođeš do svog izraza.
razgovor vodili Stefan Slavković i Bojan Marjanović
foto: Marija Janković, Vreme i Nemanja Đorđević
