Otkad su se pre nešto više od trideset godina pojavili na našoj muzičkoj sceni, Goblini su prepoznati kao bend koji se ne libi da jasno, glasno i nedvosmisleno govori o svetu koji nas okružuje, ma kako taj svet ponekad bio okrutan i tužan. Kako je početkom devedesetih izgledalo biti pank bend iz Šapca koji pokušava da se probije u Beogradu i Novom Sadu, kao i pank bend koji krajem devedesetih pokušava da obnovi pokidane veze između zaraćenih jugoslovenskih republika – čitajte u intervjuu s Brankom Golubovićem Golubom, frontmenom benda „Goblini“.
- Goblini su nastali 1992. godine. Uzevši u obzir rat, izolaciju i kompletan društveni sunovrat koji se desio u tadašnjoj zemlji, reklo bi se da je to bilo i najbolje i najgore vreme za pravljenje pank benda?
Jeste jer smo imali šta da kažemo, i to ne samo lično kao nas četvorica koji smo u tom trenutku činili bend, nego smo hteli da budemo glas svih ljudi koji su nas okruživali. Običnih ljudi koji su se našli u procepu u tom vremenu, i koji nisu mogli da pronađu sebe i nastave da žive neki svoj normalan život. Zato je i naša muzika i muzika nama sličnih bendova koji su nastali devedesetih naišla na tako plodno tlo, jer se veliki broj ljudi poistovećavao i sa tom muzikom i sa tim idejama.
- Osamdeste godine, i svi ti novotalsni i novovalni bendovi bacali su dugu senku na našu alternativnu scenu, iako se i devedesetih pojavio makar pojednak broj važnih bendova i albuma. Kako ste se odnosili spram tog nasleđa, i da li vam je ono bilo važno ili vas je živciralo?
Nije nas živciralo. Mi smo odrastali u osamdesetim i na toj muzici smo gradili svoj muzički ukus, paralelno s nekom svetskom muzikom koja nam je bila dostupna. U to vreme, recimo, u Šapcu odeš u robnu kuću i kupiš najnoviji album Dejvida Bouvija isti dan kada se pojavi u svetu! Štaviše, postoji neka priča da je njegov „Let’s Dance“ u Beogradu izašao par dana ranije nego u Londonu. S te tačke gledišta, mi smo gradili svoj i ukus i stil slušajući svu tu muziku. E, onda u nekom trenutku poželiš da imaš svoj bend i da radiš svoje stvari, ali, je li, take care what you wish for, jer tad se pojavljuje ta senka pošto su svi ti bendovi iz osamdesetih bili jako dobri. Međutim, ne samo da nas to nije nerviralo nego smo zbog toga osećali još veću odgovornost kako ćemo da uradimo pesmu ili napišemo tekst, jer iza tebe stoje Rundek, ili Džoni Štulić, ili Zoran Predin, ili Cane, ili Divljan. To nam je pomoglo da unesemo još više i energije i promišljanja u to što radimo. Problem koji smo zaista imali je taj što devedesetih nismo mogli da uđemo u kvalitetne studije i da u njima provedemo dovoljno vremena da bismo uradili album kako treba. Mi smo za pet ili šest dana snimali čitav album, radili kompletnu produkciju i postprodukciju. Spavali smo u studiju, tonci su se smenjivali u tri smene, danima ne jedeš, živiš na kafama i cigaretama. Ali, dobro, radilo se, to je važno.
- Pored besparice i rušenja svake, pa i muzičke infrastrukture, vi niste bili ni bend iz velikog centra poput Beograda ili Novog Sada. Kako su ljudi u početku reagovali na to? Da li je bilo predrasuda o panku iz Šapca?
Naravno da je bilo predrasuda. Ukoliko su svi bendovi iz provincije počinjali od nule, mi smo počinjali od minus jedan. Dakle, ne samo da nismo iz Beograda, Novog Sada ili Niša, nego dolazimo iz Šapca koji je imao večiti imidž srpskog Nešvila zbog Radio Šapca, šabačkog vašara, Šabana Šaulića, Ljube Aličića i te ekipe. Nama je pomoglo to što je čitav talas iz devedesetih bio prilično nošen na krilima bendova iz unutrašnjosti, te smo mogli i da sviramo i po svim tim mestima jer se tamo stvorila zajednica ljudi koji slušaju alternativnu muziku. Kad sviramo u Gornjem Milanovcu, njima nije čudno što smo mi iz Šapca, jer oni tamo imaju Bjesove. Kad sviramo u Subotici, njima to nije čudno, jer oni tamo imaju Džukele. Mi smo do velikih centara došli zaobilaznim putem, preko provincije u kojoj smo odsvirali dosta koncerata pre nego što smo mogli da zakucamo na vrata Beograda i Novog Sada. Naravno, onda su se pojavili i ljudi u tim gradovima koji su se bavili novinarstvom, imali svoje radio i televijske emisije, ili su bili organizatori koncerata, pa su nam i oni dosta pomogli da se probijemo. Ali nije bilo lako, trebalo je da prođe tri godine od izlaska prvog albuma do toga da imamo prvi pravi samostalni koncert u Beogradu, tamo negde 1995.
- Pet godina kasnije ste – zajedno s drugim bendovima te generacije kao što su Darkwood Dub, Eyesburn, Jarboli, Sunshine, Negative ili Kanda, Kodža i Nebojša – bili deo turneja „Vreme je“ i „Izađi na crtu“, u kojima ste išli po malim mestima, svirali koncerte i pozivali mlade ljude da izađu na izbore 2000. godine. Kako se sećate tog perioda?
Na tim turnejama smo odsvirali jedno dvadesetak koncerata, i to često u gradovima u kojima nikada ranije nismo bili, kao što su Bor, Majdanpek ili Užice. To je stvarno bila sjajna prilika za ljude u tim gradovima da vide dobar koncert, da vide sve te nove bendove kako sviraju na dobroj bini, sa dobrim svetlima i dobrim ozvučenjem. Ali najbitnije za obe te turneje je to što su ljudi pozivani da izađu na izbore, a ne da se neko skida s vlasti. Ljudima je ostavljano na odgovornot i volju kome će dati glas, mada je, naravno, očekivano bilo kome će dati glas ljudi koji slušaju Gobline, Džukele, KKN, Darkvude ili Sunshine. Ali ideja je bila, pre svega, da se senzitivizuju mladi glasači, da razumeju da se njihov glas broji i da je veoma bitan. Kao što i danas mnogi mladi misle kako ne mogu ništa da promene, ili kako njihov angažman nije važan, nešto slično se dešavalo i u to vreme. Međutim, kada pričamo o postizbornom periodu koji je došao nakon oktobarske smene vlasti, emocije su mi pomešane. Mi smo očekivali da će se nakon tih izbora neke stvari kulturološki vratiti na mesto na kome su bile osamdesetih, ali mnoge stvari su tad krenule još više nizbrdo. Recimo, strašno to zvuči, ali tačno je da smo mi pre promene vlasti imali daleko veći pristup medijima nego nakon toga.
- Danas kada pričamo o bendovima kao što su Goblini, Atheist Rap, Hladno pivo ili Let 3, imamo utisak da je reč o bendovima koji su deo iste scene, jer sarađujete, gostujete jedni drugima na koncertima i albumima, i čini se da imate sličan pogled i na muziku i na svet. Međutim, devedesetih je ta scena bila razdvojena ratovima i novouspostavljenim granicama. Kako ste tada dolazili u kontakt s bendovima koji su vama slični, ali su po raspadu Jugoslavije ostali sa druge strane?
Postojala je ta neka crna berza, i na neki način su njihove kasete dolazile do nas, kao što su i naše dolazile do njih. Mi smo u Sarajevu prvi put svirali 1998. godine, i shvatili smo da ljudi koji su došli na koncert znaju reči naših pesama i da ih pevaju s nama. Međutim, prva fizička spona među bendovima uglavnom se dešavala u Sloveniji. Iako je rat bio gotov, nije moglo tek tako ni da se putuje u Hrvatsku odavde i obrnuto, a kamoli da se organizuje koncert. I onda su se neki ljudi u Sloveniji dosetili da bi bilo sjajno da dovedu sve te bendove, prvo po festivalima, a posle su išli i samostalni koncerti i turneje. Tamo smo se prvi put našli i s Hladnim pivom, i s Majkama, i s Kojotima, i sa Rupom u zidu, i s mnogim drugim tada aktuelnim bendovima. Slovenija nam je bila kao neki slobodan prostor u kome smo mogli da se nađemo, popijemo pokoje pivo, ispričamo se i razmenimo ideje.
- Kako je izgledao taj prvi sarajevski koncert Goblina?
Svirali smo KUD Idijoti, Kojoti, Atheist Rap, mi i još gomila bendova iz BiH. Čuli smo i pre odlaska dosta priča o tome šta se sve dešavalo u Sarajevu, ali teško je to shvatiti dok ne odeš tamo i ne vidiš kako to stvarno izgleda. Grad je bio još prilično polupan, svuda su se videle posledice rata. Ali nama je bilo važno što smo imali priliku da budemo sa svim tim momcima iz svih tih gradova iz drugih republika, kao i to što nas je sarajevska publika prihvatila. Mislili smo da nema teorije da oni bilo šta znaju o nama. Kako bi oni čuli za nas uopšte tih godina? Međutim, shvatili smo da su postojale radio-stanice koje su i za vreme rata tamo puštale bendove odavde za koje su smatrali da razmišljaju svojom glavom, i među tim bendovima smo bili i mi. Taj koncert je stvarno bio neverovatno iskustvo, da dolaziš kao jedan od prvih bendova iz jedne u drugu republiku posle rata. Uvek je to bila slična priča – da li će biti Balašević prvi, ili Rambo, eventualno Bajaga, i onda zatim dolaze Goblini, Atheist Rap i takva ekipa. Uvek smo bili treći-četvrti bend koji dolazi da svira u bivše republike nakon uspostavljanja kakvih-takvih dobrosusedskih odnosa.
- Vaš prvi koncert u Zagrebu bio je 2001. godine, i to je, ispostaviće se, bio poslednji koncert Goblina pre višegodišnje pauze u radu benda. Za vreme te pauze počeli ste da se bavite humanitarnim radom i boravili ste, između ostalog, u Avganistanu, Šri Lanki, Gruziji, Pakistanu, a danas ste u Libanu kao deo humanitarne organizacije koja radi pri Evropskoj komisiji. Koliko je to što ste krenuli na „daleki put“ uticalo na vas kao muzičara?
Naravno, promene se čoveku neke percpecije. Kad putuješ po belom svetu i počneš da se družiš s ljudima iz različitih kultura i zemalja, postaješ otvoreniji i počinješ bolje da shvataš šta je to, hajde da je tako naivno nazovemo, „svetska nepravda“. Shvatiš da ako možeš da pomogneš ljudima koji ne mogu svojoj deci da obezbede ni hleb na stolu, a kamoli školovanje ili nešto slično tome, treba da uradiš sve da im pomogneš. Međutim, više je sve to uticalo na moj generalni način razmišljanja nego na moje pisanje pesama, osim u par izuzetaka kao što je to, recimo, naša pesma „U odbrani zla“. Mi nismo bend koji može da ima globalni uticaj jer nismo svetske zvezde, takav angažman ostavljmo njima jer verujemo da svaki umetnik, pa makar bio i pop artist, ima obavezu da se bavi važnim pitanjima. Jednostavno, ako imaš taj prostor, treba da ga iskoristiš. Tako i mi verujemo da bi to što imamo da kažemo trebalo da se tiče zemlje u kojoj živimo i naših lokalnih prilika, gde postoje ljudi koji mogu i da nas čuju i razumeju.
- Šta mislite da angažman u humanitarnom radu može da uradi što ne može angažman u muzici, i obrnuto?
Humanitarni rad kojim se bavim bukvalno spasava živote. Mi pomažemo ljudima koji bi doslovno umrli u naredna dvadeset i četiri sata ili u naredna tri meseca ako mi ne bismo bili tu da im pomognemo, i to je ono što muzika, naravno, ne može da uradi. Ali ono što pesma može da uradi jeste da pokrene ljude koji se nikada nisu bavili bilo kojom vrstom humanitarnog rada da počnu time da se bave, na način koji smatraju najprimerenijim. Kada pričamo o humanitanom radu, to može biti i redovan obilazak starije osobe iz vaše zgrade, i pomaganje oko najobičnijih kućnih poslova koje ta osoba ne moze da uradi, da li zbog starosti ili zbog određenog invaliditeta ili bolesti. Pesma može da pomogne onima koji je čuju da dobiju motivaciju da na svoj način, hajde da ne kažemo „menjaju svet“, jer to zvuči suludo utopstički, ali da požele da pomognu ljudima kojima je pomoć potrebna, kao i da pomognu sami sebi.
razgovor vodio: Bojan Marjanović
fotografije: Anamarija Vartabedijan
