Iako protesti širom Srbije traju već više od deset meseci, svakodnevne scene privođenja, targetiranja i policijske brutalnosti samo su učvrstile volju građana da kolektivno nezadovoljstvo iskazuju na ulicama. Kako kontinuirana izloženost ratnoj retorici i nasilju utiče na naše mentalno zdravlje, pitali smo psihološkinju i psihoterapeutkinju Aureliju Đan.
- Tokom poslednjih nedelja se sve češće u režimskim medijima pojavljuju ratna retorika i upozorenja da je država „na korak od građanskog rata”. Šta se postiže ovakvim izjavama i na koji način one utiču na društvo koje se još uvek oporavlja od ratova devedesetih?
Ovde je možda važno naglasiti da među građanima danas ne postoji potencijal za građanski rat. Ono što živimo jesu politički nemiri i protesti, praćeni represijom vlasti, što je politikolog Vujo Ilić dobro objasnio u svom tekstu na Peščaniku. S druge strane, mi smo društvo koje nosi duboke ratne traume. Nikada se nismo ozbiljno suočili sa tim nasleđem niti priznali razmere štete koje su ratovi ostavili. Zato svaka retorika o „građanskom ratu’’ danas zvuči posebno zastrašujuće. To mi pokazuju i primeri iz psihoterapisjke prakse. U svom radu često srećem mlade ljude – decu očeva koji su bili u ratu u Bosni, Sarajevu, na Kosovu. To su iskustva koja oblikuju čitave generacije. Mnogi žive sa ozbiljnim ratnim posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP), dok njihova deca trpe posledice koje nazivamo kompleksni PTSP, gde se strah pretvara u trajnu anksioznost i depresiju. Odrastanje u siromaštvu i zanemarenost samo produbljuju taj krug traume. Zato je ratna retorika koju čujemo u medijima toliko opasna – ona ne pada na prazno tlo, već ponovo budi stare strahove, retraumatizuje ljude i održava kolektivni osećaj nesigurnosti. To nije samo politička manipulacija, već i ozbiljan udar na mentalno zdravlje društva. Upravo to je, verujem, cilj vlasti: da preplavi građane strahom. Strah guši sve druge emocije, pretvara ljude u bespomoćne i crpi im snagu za dalje delovanje. Ipak, verujem da strah neće pobediti jer u ljudima postoji dublja potreba za slobodom i dostojanstvom.
- Koliko smo mi, kao društvo, uopšte i preradili svoje ratne, ali i ne samo ratne, kolektivne traume?
S tim u vezi, kako komentarišete povišenu nacionalističku retoriku koju neguje i režim, ali i deo pobunjenih građana?
Kao društvo, nikada se nismo ozbiljno suočili sa svojom prošlošću. Taj posao bio je prepušten organizacijama civilnog društva, koje su dokumentovale zločine sa različitih strana. Ratovi devedesetih, vođeni u ime Srbije, ostali su tabu tema. Umesto suočavanja, te traume smo potisnuli. Danas nam se to vraća jer ponovo živimo u autoritarnoj vladavini pod kojom se nacionalizam komunicira kroz ideju stranog neprijatelja. Zbog toga se na protestima, iako su oni suštinski borba za pravnu državu, protiv kriminala i korupcije, pojavljuju i nacionalističke parole.
Majkl Biling, politički psiholog, ovakve poruke bi nazvao „banalnim nacionalizmom’’. To je obrazac za kojim ljudi lako posežu jer je normalizovan, stalan i uvek prisutan. U Srbiji su narativi o „nacionalnim neprijateljima” toliko ukorenjeni da se na taj način aktiviraju i u situacijama koje sa nacionalizmom nemaju direktne veze.
Kriza kroz koju prolazimo jeste šansa da kao društvo napokon naučimo lekciju koju smo propustili devedesetih. Važno je jasno odrediti koje vrednosti negujemo kako banalni nacionalizam nikada više ne bi prerastao u otvoreni oblik koji daje legitimitet represivnom režimu.
- Protesti već dugo traju, a deluje da je manevarskog prostora za pobunjene građane sve manje. Kako održati motivaciju u stalnoj atmosferi straha, pretnji, neizvesnosti i nasilja?
Motivacija je veoma lična i kod svakog izgleda drugačije. Čini mi se da se kod velikog broja građana motivacija sama obnavlja. Svaki potez sadašnje vlasti zapravo dodatno podstiče ljude na otpor i daje im snagu da istraju. Stvari su otišle toliko daleko da se kod mnogih motivacija pretvorila u samoodrživu energiju.
S druge strane, prirodno je da mnogi osećaju umor. To je sasvim realno i u redu. Važno je da sebi dozvolimo odmor i da prihvatimo svoja osećanja jer i to je deo procesa koji na kraju vodi ka obnovljenoj snazi. Ono što takođe vidimo jeste da se motivacija održava kroz zajedništvo i solidarnost. Zborovi su odličan primer za to. Svaki trenutak zajedništva ne samo da jača društvo, već i individualnu sposobnost da se nosimo sa stresom i nesigurnošću. Možda upravo u toj povezanosti leži dugoročna održivost procesa promene.
- Na svakodnevnom nivou se suočavamo sa duboko uznemirujućim scenama nasilja: na ulici, u medijima, na društvenim mrežama. Kako to sve utiče na naše mentalno zdravlje i kako istovremeno da ga sačuvamo, a da i dalje ostanemo informisani i uključeni u važne društvene procese?
Iz svoje prakse sa klijentima, ali i iz ličnog iskustva, mogu reći da sve što trenutno živimo ozbiljno narušava naše mentalno blagostanje. Ljudi su uznemireni, besni, tužni, a mnogi osećaju krivicu jer misle da ne učestvuju dovoljno aktivno u ovoj borbi. Zato je važno stalno se podsećati da je u redu osećati čitav dijapazon emocija. Redovno prepoznavanje i imenovanje svojih emocija pomaže da ih lakše obradimo i sprečava da nas preplave.
Umesto da budemo kritični ili da osećamo krivicu, važno je da shvatimo da smo samo ljudska bića i da svi imamo potrebe koje zaslužuju pažnju i brigu. Kristin Nef, psihološkinja, ističe koliko je važno u teškim trenucima osvestiti da ono što osećamo nije samo naše – deo je šireg ljudskog iskustva: „Sve što osećam, osećaju i drugi.’’
Saosećanje prema sebi nam omogućava da prihvatimo sopstvene slabosti i umor, a istovremeno nas povezuje sa drugima koji prolaze kroz slične izazove. Kada razumemo da nismo sami u svojim emocijama, to može da nas umiri i ojača otpornost.
- Nedavno je objavljen KOMS-ov Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih za 2025. godinu, i podaci svedoče o zaista značajnim promenama u sistemu vrednosti mladih – većina ispitanika smatra da je demokratija najbolji oblik političkog uređenja i da Srbiji nije potreban „jak vođa”, što nije bio slučaj prethodnih godina. Koliko su dugoročne promene u stavovima i vrednostima građana, a posebno mladih, do kojih je došlo u poslednjih deset meseci?
Ovo je zaista zanimljivo, posebno jer u psihologiji znamo da se stavovi teško menjaju, pa svaka promena koju vidimo kod mladih ima poseban značaj. Čini mi se da su studenti svojim akcijama, poput šesnaest minuta tišine, pokrenuli jedan kolektivni terapijski proces. Stotine hiljada ljudi stajale su u tišini i konačno imale priliku da zastanu, razmisle o sebi i shvate da ne žele da žive u represivnom okruženju. Tada je postalo jasno i da „čvrsta ruka” nije rešenje. Verujem da su to bili trenuci velikog osvešćivanja snage zajedništva, značaja međusobne podrške i razmišljanja o sopstvenoj ulozi u društvu.
Srbija danas prolazi kroz ključan trenutak. Ako istrajemo u procesu kolektivnog suočavanja sa posledicama autoritarnog režima, otvara se prilika da razvijemo novi društveni identitet. On ne bi bio ukorenjen u nepravdi i neljudskosti, već u vrednostima demokratije, solidarnosti i ljudskosti.
Ovaj proces zahteva doslednost i posvećenost svih aktera, ali i aktivno učešće građana u izgradnji zajedničkih vrednosti. Da bi promene bile dugoročne, proces mora biti osmišljen kroz konkretne mehanizme – formiranje transparentnih i odgovornih institucija, ulaganje u obrazovanje i pravni sistem, jačanje solidarnosti među različitim grupama i aktivno uključivanje mladih u društvene procese. Samo na ovaj način stavovi i vrednosti mladih mogu postati održivi, a demokratija u Srbiji snažna i otpornija na autoritarne pritiske.
Razgovor vodili: Bojan Marjanović i Dunja Karanović
Fotografija: Gavrilo Andrić
