Infrastruktura nade: priče iz Škograda – Liceulice

Infrastruktura nade: priče iz Škograda

Ledine su jedno od mnogih neformalnih prigradskih naselja Beograda, izgrađeno 1961. kao privremeno naselje. Kasnije prostorno širenje nije pratila odgovarajuća infrastruktura, tako da je dvorište škole „Vlada Obradović Kameni“ jedini javni prostor u naselju, u kome se okupljaju komšije, gde se deca igraju i druže. Poslednjih godina, Ledine pored siromaštva karakteriše i rastuća segregacija: broj đaka stalno opada, a od 2017. u školu se upisuju gotovo samo romska deca. Ekipa Škograda veruje da može da bude drugačije. I zato su, zajedno sa decom iz naselja, osobljem škole i komšijama, pretvorili školsko dvorište u kreativan i privlačan prostor okrenut komšiluku. Za svoj rad su dobili priznanje Salona arhitekture, a krajem oktobra u Geteovom institutu je premijerno prikazan i dokumentarni film „Priče iz Škograda“.  S ljudima koji su doneli novu energiju u ovaj deo grada razgovarao je Dejan Kožul.

 

Tačno na dan kad smo došli kod Jasmine Radovanović, bibliotekarke u OŠ „Vlada Obradović Kameni“ na Ledinama, u isti taj prostor, ali prije pet godina, ušao je Predrag Milić, nekadašnji đak ove škole, koji se godinama školovao u inostranstvu. Neposredno prije toga država je odlučila da sreže davanja za škole, posebno manje, poput ove na Ledinama, tako da je Jasmina, sa skoro tri decenije iskustva, nastavila da radi samo pola radnog vremena. „Peđa je prvo imao ideju da se napravi kulturni centar, i to na praznom prostoru, na njivi. Onda smo došli do toga da ono što drži ovu zajednicu, i što je najbitnije za ovo naselje, jeste škola. Sve što se odvija, odvija se tu – na igralištu, u dvorištu, a škola je u stanju propadanja.“

Jasmina će se sjetiti da smo nekad ovu školu pohađali svi „mi“, dakle i Hrvati, Slovenci, Slovaci, Makedonci, kao i Srbi i Romi, Albanci, dok nisu počeli postajati „oni“. Danas u školu idu mahom romska djeca, i ona postaje neka vrsta geta; to bi u potpunosti i postala, kaže Jasmina, da nije bilo Peđe, ali i razumijevanja iz same škole.

Prema Peđinim riječima, po povratku u zemlju vidio je da u njegovu osnovnu školu više nijedan od njegovih komšija i prijatelja ne upisuje svoje dijete: „Ideja o kojoj je ovde reč nastala je uz gorak ukus u ustima i uz sećanje na slobodno detinjstvo, uz žudnju za gradom koji živi zajedno i sa školom koja je glavno mesto susreta. Upravo tu negde, u susretu škole i grada, nastao je Škograd.“ Svoj sadašnji izgled i formu Škograd je dobio udruživanjem s još dva kolektiva: Školom urbanih praksi (Gradska Gerila) i organizacijom Political Space Matters.

U to vrijeme je direktorka bila Gordana Calić, koja je prihvatila ideju da ovo bude škola svih đaka, svih stanovnika Ledina. To je riješeno kroz participativni model otvorene učionice u školskom dvorištu, u kojoj se organizuju zajedničke aktivnosti školske djece i druge djece iz naselja.

Jelena Joksimović iz Škograd tima podsjetila se, takođe, tih početaka: „Svi mi volimo da se vratimo u djetinjstvo i volimo da se osjetimo slobodnim, da možemo da se igramo a da nas niko ne usmjerava. Dio naše ekipe odrastao je na Ledinama, i kad smo vidjeli da jedina lokalna škola propada i da se sve manje đaka upisuje u nju, odlučili smo da uradimo šta je do nas, da sa djecom radimo poslije škole i za vreme ljeta.“

U saradnji s Beogradskom internacionalnom nedeljom arhitekture (BINA), ekipa Škograda je zajedno s djecom prošlog ljeta u dvorištu napravila prostornu intervenciju, veliki šareni osmougaoni plato koji od tad služi kao neka vrsta društvenog centra. „Ta otvorena učionica, taj krug, nije bio samo naša ideja, nego smo pričali s nastavnicima, bibliotekarkama i djecom, pa smo došli do toga da bi ovakva stvar pomogla da bude gradivni element okupljanja“, kaže Jelena. Krug su pravili svi, na njemu se okuplja i razgovara, a održavaju se i razne aktivnosti kao što su filmske projekcije, plesne radionice u saradnji sa Stanicom, gostovanje Bitef Polifonije, koncerti komšijskih bendova…

Iako je Škograd doneo novu energiju i duh zajedništva u Ledine, na samom početku reakcije su bile oprečne. „Deca reaguju rasterećeno od predrasuda“, kaže Peđa. „Dovoljno je zaokupiti im pažnju na trenutak i stvoriti okruženje u kojem mogu da budu upravo ono što jesu – deca. Lakše je uspraviti tek izniklu travku koju je pritisnuo kamen. S druge strane, odrasli su preživeli raspad nekoliko svojih država, pokradeni su i iznevereni više puta, a neki su preživeli i gore sudbine, okamenili su se u svom očaju te sada pritiskaju i sebe i druge. Ipak, iznenadili smo se otkrićem da i najtvrđi kamen može da raspukne travka koja traži svoj put. Zajednica danas sve češće preuzima inicijativu, doprinosi i stvara okruženje za ravnopravnije detinjstvo.“

Otvorimo li se djeci, i djeca se otvaraju nama. „Ako postoji ijedan učenik kome treba pomoći, odškrinuti ta vrata da vidi, sazna, istraži svoj talenat da se pokaže, to treba uraditi. Tako se deci omogućava da što više vide, da što više saznaju, da se što više druže, igraju, da budu otvoreni za nešto novo“, zaključuje Jasmina.

Anđela, učenica sedmog razreda, o Škogradu ima samo jedno za reći: „Oni su nam ulepšali detinjstvo. Mi ćemo to pamtiti dugo.“ Škograd je ono što dolazi, ili što bi jedno dete reklo, „budućnost počinje kada se mi pojavimo.“

Autor: Dejan Kožul

*Objavljeno u magazinu broj 068.