Mlade LGBT+ osobe u Srbiji dele iste strahove kada se autuju, odnosno prvi put saopštavaju svoj seksualni ili rodni identitet svojim roditeljima: strah od izolacije, nasilja, izbacivanja iz kuće. Strategija preživljavanja postaje prikrivanje identiteta, deca nauče da se prilagode heteronormativnoj sredini i potisnu ono što jesu, da ne budu ,,previše”. Roditelj, iako često zna, negira to kako bi svoje dete zaštitio, ali u toj želji da ga zaštiti postaje izvor njegovog straha i bola. Lična iskustva autovanja i odnosa s članovima porodice s našom saradnicom Dejanom Cvetković podelili su mladi LGBT+ aktivisti, aktivistkinje, umetnici i umetnice.
„Dugo sam pokušavao da je promijenim, a zapravo sam bio taj koji je trebalo da se promijeni. Tih godina je bila teška tišina. Moja kćerka je bila povučena, a naš odnos se pokvario. Tada sam sebi postavio pitanje kako sam mogao da uradim nešto tako loše, kako nisam vidio da ona nije drugačija nego jednostavno ona, ona sama. Ista ona mala djevojčica koja se bojala mraka, ista ona kojoj sam koljena u zavoje motao dok smo zajedno učili da vozi biciklo. Ista ona nad kojom sam noćima bdio kad je bila bolesna. Ista ona koja je svaki put kad je bila preplašena trčala meni u zagrljaj… Prvi put sam naglas prevalio riječi: ’Moja kćerka je lezbejka.’ Sjećam se te knedle u grlu i straha dok sam čekao njihovu reakciju, ali je to bio trenutak u kojem sam konačno pronašao mir… I da nisi tako pametna, humana, svestrana, da si samo lezbejka, meni vrijediš.”
Da budeš to što jesi
Ovako glasi deo očevog pisma koje u dokumentarnom filmu „Da budeš to što jesi” čita Dina, jedna od autorki i aktivistkinja iz kolektiva Mana. Film, koji je prošle godine dobio nagradu za etičko izveštavanje o mentalnom zdravlju, govori o autovanju pred roditeljima i procesu suočavanja i prihvatanja. Autorkama je, kako kaže naša sagovornica, bilo važno da obrade ovu temu jer filmovi o iskustvima roditelja često nisu dostupni na balkanskim jezicima.
Da budeš to što jesiDinu je u njenoj četrnaestoj godini prisilno autovala drugarica, nakon čega su je roditelji poslali na konverzivnu terapiju – pseudonaučnu praksu usmerenu na „ispravljanje” seksualnog identiteta.
„Iako sam ja smatrala da je sa mnom sve u redu, moji roditelji su mislili da me treba ispraviti. Bilo je tu teških riječi, uvreda i izolacije. Čekala sam da napunim osamnaest godina da bih završila s konverzivnom, bila sam spremna i da odem od kuće. Ali odlazak od kuće je zahtijevao određene resurse koje ja kao maloljetna osoba nisam imala”, navodi Dina.
Motivisana ličnim iskustvom, Dina je kao odrasla uradila prvo istraživanje o konverzivnim praksama u Srbiji. Iako zabranjene, konverzivne prakse su i dalje prisutne u bolnicama, verskim institucijama i vaninstitucionalnim okruženjima. Tokom „tretmana” se koriste pseudonaučne metode poput elektro-šokova, prisilnog gledanja pornografije pod plaštom terapije ili duhovne prakse s ciljem da se „promeni“ ili „preispita“ nečiji seksualni ili rodni identitet.
„Dugo mi je trebalo nakon tog iskustva da u potpunosti integrišem svoj seksualni identitet kao nešto što nije pogrešno, da ja nisam sve te ružne stvari o kojima sam slušala. Tek kad se to desilo počela sam da preispitujem svoj rodni identitet. Seksualne orijentacije sam bila svjesna odmalena, samo nisam imala riječ kojom bih to imenovala. Bila sam uvjerena da se žene prave da im se dopadaju muškarci i da svijet tako funkcioniše.
U drugom razredu srednje škole sam naišla na termin lezbejka, i tad sam napokon imala riječ kojom sam mogla da opišem sve što sam osjećala, nisam više bila toliko anksiozna po tom pitanju”, priseća se naša sagovornica.
Tek nakon ponovnog autovanja u dvadeset petoj godini njeni roditelji su shvatili da je konverzivna terapija bila pogrešna, i da je to bilo bolno iskustvo.
Njena porodica nije znala kako da joj bude podrška
Glumica, edukantkinja telesne psihoterapije i trans žena Eva Voštinić navodi da je od ranog detinjstva osećala svoj rodni identitet, ali ga je potiskivala zbog društvenih i rodnih očekivanja. Prvi put se osetila sigurno u pozorištu – autovala se na probi za predstavu o Sonji Savić.
„Postoji jedna fotografija iz detinjstva koju danas koristim u filmu na kom radim. Na svom četvrtom rođendanu poželela sam da obučem sestrinu garderobu. Majka me je pustila, izašla sam pred drugu decu i ona su mi se smejala. Ona me je zatim povukla nazad i obukla u ’mušku’ garderobu, a meni je tada bilo potrebno da mi kaže: ’idi, šta te briga, budi šta hoćeš’. Kada sam joj to pomenula u odraslom dobu, rekla mi je da je samo radila najbolje što je mogla i da je mislila da tako može da me zaštiti“, kaže Eva.
Predstava Glatka Eve Voštinić
Otac ju je, kako navodi, iz najbolje namere godinama vodio na fudbal, dok nije shvatio da to ne ide. Eva je čekala finansijsku stabilnost pre nego što se autovala, jer je bila spremna na mogućnost da ostane bez doma.
„Autovala sam se porodici u dvadeset šestoj godini, dva puta: prvi put kao kao gej muškarac, a potom kao trans žena, bilo je dosta intenzivno. Sa ocem je bilo najteže. Pitala sam ga da li je njemu važnije ono šta mi unutar porodice osećamo jedni prema drugima ili šta drugi misle. Rekao mi je da sam ja najvažnija i zagrlio me. Drugi put, kada sam se autovala kao trans žena, bilo je još teže sa ocem. Shvatio je da će tranzicija biti vidljiva promena imena, fizičkog izgleda i zamenica. Mislim da to ni danas nije u potpunosti prihvatio”, kaže ona.
Eva navodi da njena porodica nije znala kako da joj bude podrška, jer im je sve bilo novo i nepoznato, odrasli su u patrijarhalnom okruženju koje ne ostavlja prostor za preispitivanje i istraživanje sebe. I sama je o transrodnosti saznala tek u dvadeset prvoj godini. U autobiografskoj pozorišnoj predstavi „Glatka“ koristila je snimke razgovora s majkom nakon autovanja.
Bilo mi je predivno kad me je majka prvi put nazvala ćerkom
„Kada (predstavu) pogleda porodica, onda sve posle bude lako, bilo mi je važno da njima nije previše. Stalo mi je da mi na predstavu dođu brat, otac i šira familija, koja se, očekivano, nije pojavila. Tata je uvek prvo slao mamu na moje predstave, da ona vidi da bi znao da li da dolazi ili ne. Kad nije komedija i nije nešto u čemu može da uživa, nego treba da se suoči s nekom istinom, to nije prijatno, a pogotovo kad sedi u prostoru gde znaju da je on moj otac”, navodi Eva.
Eva smatra da se s publikom mora polako, kao i sa roditeljima nakon autovanja, da im treba dati prostora da „svare”, jer su i oni u „nekom svom procesu”.
„Bilo mi je predivno kad me je majka prvi put nazvala ćerkom, ne mogu da se ljutim na one koji to još uvek ne mogu”, kaže ona.
Lili* (pravo ime poznato redakciji), lezbejka i trans devojka iz manjeg mesta na jugu Srbije, kaže da je oduvek bila svesna svog seksualnog identiteta, ali da o trans iskustvima nije znala ništa do fakulteta.
„U srednjoj školi počela sam najviše da mrzim sebe i svoje telo. Nisam znala da sam trans devojka, znala sam samo da nešto nije u redu. Bila sam suicidalna. Kada sam imala dvadeset jednu godinu, prvi put sam se autovala. Konačno sam se osećalo slobodno i videla budućnost za sebe, nisam toliko razmišljala o tome da li će drugi da me prihvate. Napisala sam ocu ultimatum poruku i očekivala dramatičnu reakciju, a on je odgovorio da je znao već neko vreme“, kaže Lili.
Njen otac je nakon autovanja želeo da bude podrška i informisao se o transrodnosti.
„Moj tata je razumeo da rodni identitet i seksualnost nisu iste stvari. Majka i sestra me nisu prihvatile već devet godina. Skoro mi je majka poslala poruku da joj vratim sina. Baka i deka me prihvataju. Teško mi je što ne mogu da imam kontakt s njima“, navodi Lili.
Svako želi da bude prihvaćen – neko pred celim svetom, a neko intimnije
Književnik i aktivista Stefan Mihajlovski identifikuje se kao kvir osoba i navodi da je već u detinjstvu bio svestan svog identiteta, iako nije imao termin za to. Prvo se autovao sestri od strica, a svima ostalima nenamerno u emisiji na Studiju B.
„Voditeljka je pomenula LGBT+ zajednicu kao ‘oni’, a ja sam automatski rekao ‘mislite mi’. Roditelji nisu reagovali najbolje. Pitali su me da li sam morao to da uradim javno. Ne vole moj javni deo posla, uvek me pitaju: ‘Da li moraš sve da komentarišeš javno i da budeš na meti kritika?’ Razumem ih, roditelj uvek želi da zaštiti svoje dete”, navodi Stefan.
U predškolskom uzrastu poželeo je da na porodično venčanje ode s karminom. Nakon što su ga ismevali, uz komentare kako mu „roditelji previše dopuštaju”, njegova porodica je, kako kaže, pokušala da njegovo ponašanje uobliči u društveno prihvatljiviji oblik.
„Proces prihvatanja jeste težak i siguran sam da je tako za svakog roditelja. Svako želi da bude prihvaćen – neko pred celim svetom, a neko intimnije. Moji roditelji su svesni problema koje ima kvir populacija. Kada sam se suočavao s nasiljem u istopolnoj vezi, koje nisam mogao ni da prijavim, roditelji su me apsolutno zaštitili. Svesni su da pored problema koje imaju svi ostali, mi imamo još jedan, koji dolazi iz identiteta“, kaže Stefan.
Stefan veruje da se kvir osobe nadaju da će jednog dana imati „mesto za stolom“ u porodici – da će moći da dođu sa svojim partnerima ili partnerkama na slavu, da će biti deo porodičnih okupljanja, svadbi i rođendana.
tekst: Dejana Cvetković
ilustracija: privatna arhiva
