Iako je široj javnosti verovatno najpoznatija po autorskim video-klipovima na internetu, Sandra Silađev je autorka koja pažnju privlači i svojim monodramama, inkluzivnim pozorišnim predstavama, dokumentarnim filmovima, stripovima koje je objavila u koautorstvu s Dušanom Stokićem, kao i učešćem na nizu izložbi iz domena vizuelne umetnosti. Međutim, definitivna spojnica svih ovih vidova njenog izražavanja jeste humor kojim osvetljava mnoge teme o kojima prečesto, kao društvo, ili ćutimo ili nesuvislo blebetamo. Da li je humor skrovište od mraka koji nas okružuje, ili način da se tom mraku suprotstavimo?
- Koja je tačka preseka svih tih vaših različitih umetničkih i medijskih angažmana i u kojoj se, od svih tih formi, najkomfornije osećate?
Verovatno pravo na sopstvenu formu izraza i sopstveno autorstvo. Biti žena u svemu tome, govoriti iz ličnog iskustva, ali to iskustvo pretvarati u nešto što može da pripada i drugima.
Ja sam glumica po obrazovanju i mislim da se elementi glume nalaze praktično u svemu što sam radila, bez obzira na medij. Uvek su tu pravljenje likova, njihove priče, posmatranje ljudi, pokušaj da razumete zbog čega neko govori, ponaša se ili živi baš tako kako živi.
Zato mi možda nije presudna forma koliko mogućnost autorstva. Volim glumu, ali najkomfornije se osećam tamo gde mogu da napravim svoj svet, da odlučujem šta govorim, kako govorim i iz kog ugla. Nisam naročito verna formama. Vernija sam temi i potrebi da nešto izrazim.
- Jednom prilikom ste rekli, „klipovi na internetu daju veću slobodu da se više glupiram i karikiram jer nikome nisam dužna ništa, dok je u predstavama i filmovima drugačije”. Da li i dalje tako mislite, ili su – s obzirom na to da je internet postao tako veliki deo naših života – klipovi postali jednako važna umetnička tj. medijska forma? Koliko se čitava ta stvar promenila u ovih desetak godina koliko se time bavite, te kako vam danas izgleda ta scena „skeč-komedije” koja sada sasvim izvorno nastaje na internetu?
I dalje mislim da postoji velika razlika. Film i pozorište imaju svoju strukturu, zanat, pravila posla i odgovornost prema velikom broju saradnika. Imate probu, snimanje, partnera, reditelja, produkciju, publiku i dužni ste da uradite svoj deo posla.
Internet vam dozvoljava nešto drugo. Za klip vam ne treba dozvola, institucija, komisija, producent niti školsko pravilo koje morate da poštujete. Možete da budete siroviji, gluplji, nepristojniji, čudniji, možete da pogrešite. U tom smislu mi je internet dao ogromnu slobodu.
Ali društvene mreže danas vidim i vrlo pragmatično: one su bilbordi. Reklamirate svoj rad, uspostavljate direktnu komunikaciju sa publikom i više vam nije potreban neko između vas i ljudi kojima se obraćate.
Broj pratilaca svakako jeste važan, jer govori nešto o dometu koji imate, ali meni je veoma važno i ko čini tu publiku. Ako među ljudima koji vas prate ima lekara, psihologa, profesora, novinara, umetnika, ljudi koji nešto odlučuju ili prenose dalje ideje, onda jedan naizgled bezazlen klip može nastaviti da živi na mestima koja uopšte ne vidite.
Internet je za ovih deset godina prestao da bude nekakav dodatak „pravim medijima“. On jeste medij. Ali činjenica da danas svako može da proizvodi sadržaj ne znači da je svaki sadržaj automatski umetnost. Demokratičnost medija i kvalitet rada nisu ista stvar.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
- U tim internet-klipovima često se bavite položajem žena u društvu, u partnerskim odnosima, na tržištu rada, i te teme onda dopiru do preko pola miliona gledalaca. Možemo li da pretpostavimo da, pored smeha, ta raznolika publika dobija i neki dublji uvid u stvari poput neplaćenog kućnog rada, perimenopauze, partnerskog nasilja?
Dobija, i to mi je zapravo veoma važno. Humor je koristan zato što čoveku spusti gard. Nekad biste odbili da slušate polusatno predavanje o neplaćenom radu žena, ali nasmejaćete se sceni u kojoj prepoznate sopstvenu majku, muža, sebe ili prijateljicu, i tek onda shvatiti šta ste zapravo videli i poželeti da čujete više o tome. Tako ljudi dolaze da vide moje monodrame.
Meni mreže jesu i reklama, odnosno bilbord za ono što radim van njih, ali sadržaj na njima ne mora zbog toga biti prazan, naprotiv. Može da bude prvi kontakt s nekom idejom.
Ako se žena nasmeje klipu o perimenopauzi i posle toga prvi put pomisli: „Čekaj, možda nisam poludela, možda mi se nešto događa i nisam jedina“, onda je komedija već napravila nešto više od smeha.
Volim kada humor otvori vrata, a onda čovek sam nastavi dalje.
- Govorili ste o tome kako su rat i raspad Jugoslavije kod vas probudili želju da se okrenete prostorima – kulture, umetnosti, komedije – u kojima ni za kakav nacionalizam ili netrpeljivost ka bilo kakvoj različitosti nema mesta. Danas, tridesetak godina kasnije, svedoci smo da ne samo da se nismo rešili nacionalizama i netrpeljivosti na jugoslovenskom prostoru nego je čitav svet duboko utonuo u ratove i divljanje represivnih politika. Znači li to da su svi oni koji su se u ove tri decenije suprotstavljali dominantnim matricama mržnje „džaba krečili” i zašto ipak ne?
Odrastala sam u izrazito mešovitoj porodici i u multikulturnim i multinacionalnim sredinama. U mojoj familiji ima ljudi različitih vera, nacionalnosti i regionalnih identiteta. Sve je toliko isprepletano da mi je od detinjstva bilo veoma teško da čoveka doživljavam prvenstveno kroz nacionalnu pripadnost. Kod nas se upravo zbog toga mnogo šalilo na račun nacionalizama, nacionalnih stereotipa, mitova i tih neprestanih pokušaja da se ljudi razvrstaju u nekakve etničke fioke.
Verovatno sam zato prema nacionalističkim simbolima oduvek imala distancu i doživljavala ih pre kao predmet ironije i karikature, nego kao deo bilo kakvog ličnog identiteta. Ali s godinama postajete svesniji da javni prostor nema pristup vašem privatnom kontekstu. Simboli imaju sopstvenu istorijsku težinu, i neko može potpuno drugačije pročitati ono što je vama bilo ironija. I to je legitimno uzeti u obzir.
Jesmo li smo džaba krečili? Ne mislim da jesmo. Mislim da smo samo imali pogrešnu predstavu da se takve stvari jednom pobede i onda zauvek nestanu. Ne nestanu. Nacionalizam, rasizam, mizoginija, homofobija i potreba ljudi da podele svet na „nas“ i „njih“ očigledno nemaju rok trajanja. Svaka generacija ih dobije u nekom novom pakovanju.
Umetnost možda neće zaustaviti rat. Ali može da napravi prostor u kojem se čovek ne svodi na to koje je nacionalnosti, vere, pola, boje kože, seksualne orijentacije ili je osoba sa invaliditetom, nego ponovo postaje čovek sa svojom složenom pričom.
Ako kultura uspe makar da sačuva neki takav prostor, nismo džaba krečili.
- Radili ste kao dramska facilitatorka u Centru za smeštaj i boravak dece i omladine sa autizmom i razvojnim poteškoćama, sarađivali sa domovima za stara lica, kao i na predstavama i dokumentarnim filmovima posvećenim pravima osoba s invaliditetom. Šta je to što humor može da nam pruži kad živimo u sistemu punom prepreka, u kome je malo šta smešno?
Humor razbija napetost i tabu. Kada uspete da se nasmejete nečemu mračnom, mrak možda nije nestao, ali više nije strašan. To sam posebno videla radeći u ustanovama, sa starim ljudima, osobama sa invaliditetom, ljudima koji žive u okolnostima koje posmatraču spolja uopšte ne izgledaju smešno. Upravo tamo često postoji neverovatno razvijen crni humor.
I mislim da je to veoma ljudski mehanizam. Humor ne poriče tragediju. On čoveku vraća makar malo kontrole nad njom. Kada s nečim možete da zbijate šalu, niste više samo pasivni objekat toga što vam se događa. Na trenutak postajete autor sopstvene priče.
A uz to, humor povezuje ljude. Možete veoma tešku stvar da izgovorite tako da je čovek čuje bez osećaja da mu držite moralnu lekciju.
- U javnom prostoru se problematičan govor o različitim marginalizovanim grupama upravo pravda humorom. Kako vi vidite tu neprestanu borbu između onih koji se, u ime humora, bore protiv tzv. političke korektnosti i onih koji se trude da položaj marginalizovanih i ugroženih učine makar malo vidljivijim, ako ne i boljim? Kako se, u takvoj atmosferiti, šaliti?
Teško. I mislim da nikada neće postojati pravilnik koji će rešiti taj problem.
Umetnik mora imati slobodu da bude ono što jeste, jer ako umetnost počne unapred da se prilagođava svakom mogućem očekivanju publike, vrlo brzo dobijete sterilno delo koje nikoga ne vređa, ali nikoga i ne dotiče. S druge strane, umetnička sloboda ne znači imunitet od reakcije publike. Mogu ja da napravim šta god hoću, ali ljudi takođe imaju pravo da kažu da im je nešto glupo, uvredljivo ili okrutno.
Za mene je važna razlika između toga ko je predmet šale i šta ta šala radi. Jedno je koristiti humor da ogolite moć, predrasudu ili apsurd, a sasvim drugo koristiti već ugroženu osobu kao džak za udaranje i onda reći: „Pa to je samo humor.“ Takođe mislim da moramo da sačuvamo sposobnost da razlikujemo umetničko delo, fikcionalni lik i autora. Ako glumica igra monstruma, nije monstrum. Ako pisac napiše rasistu, nije automatski rasista. Ako komičar napravi lik sa užasnim stavovima, ti stavovi mogu upravo biti predmet satire.
Ali kontekst je presudan. Bez njega ironija vrlo lako počne da izgleda upravo kao ono što je trebalo da ismeva.
- U svim formama kojima se bavite često obrađujete tzv. teške teme – od mentalnog zdravlja i zdravstvene nejednakosti do prava osoba sa invaliditetom i rodne diskriminacije, a ipak se vaši klipovi šeruju na sve strane i karte za vaše nastupe se uvek rasprodaju do poslednje. Da li je humor izgovor da se kao društvo bavimo teškim temama ili prirodna reakcija na sve mračne stvari koje nam se dešavaju?
Mislim da je humor mnogo stariji i dublji od izgovora. To je jedan od načina na koji čovek reguliše količinu užasa koju može da podnese.
Ne morate da birate između toga da nešto shvatite ozbiljno i da mu se smejete. Naprotiv, ponekad se upravo zato što vrlo dobro razumete koliko je nešto strašno morate i nasmejati.
Zato meni humor nije bekstvo od teških tema. Često je način da im priđem bliže. Meni je komedija često upravo to: ne bekstvo od mraka nego način da u njega uđem, pogledam ga i kažem „dobro, vidim te“.
razgovor vodili:
Dunja Karanović i Bojan Marjanović
foto:
privatna arhiva, Liceulice
