Autor: Stefan Slavković
Ilustracija: Nataša Jovanić
Homo facebookus, po definiciji koju nudi ovaj tekst, jeste osoba koja je praktično sve vreme priključena na neku vrstu društvene mreže i koja je sve vreme uključena u neku vrstu razmene nekih sadržaja. Koliko je takva razmena – u kojoj osobe koje učestvuju igraju više uloga istovremeno – zaista spontana i autentična, a koliko je podložna pravilima kojih najčešće nismo ni svesni?
Umetnička dela koja poštuju konvencije tradicije, bilo da je reč o trominutnoj rok ili rep pesmi, slešer hororu ili melodrami, mjuziklu ili vodvilju, krimi-romanu Džona Grišama ili pak nekoj od iteracija devojke sa bisernom minđušom, dele iste dve dimenzije.
Prvo, svesno žrtvuju impulsivnost stvaranja. Posložena su mehanički. Zna se gde ide koja linija, replika u scenariju ili dramskom komadu. Opisi u književnim delima međusobno su bezmalo zamenjivi. Ritam pesme je jednostavan, harmonije su predvidive, a celokupan aranžman prati ustaljeni obrazac. U najgorem slučaju, ova dela, nezavisno od konkretnog umetničkog izraza, nastaju kao na traci i najveći deo njih padne u zaborav. U najboljem, delo je zanatski napravljeno tako da predvidivim tehnikama proizvede predvidiv, ali intenzivan efekat. Povrh svega – željeni efekat, jer uživanje u žanrovskom delu zagarantovano je i pre no što počnemo da (ga) uživamo. Malo ko je izašao iz bioskopa smejući se Noći veštica Džona Karpentera, malo ko u pesmama Tejlor Svift nalazi vagnerovsku uzvišenost, malo ko je zatvorio roman Jelene Bačić Alimpić i prepoznao ponešto brehtovsko u njemu.
Drugo, ova dela imaju kognitivni značaj, jer publiku podučavaju estetskim očekivanjima, značaju tehničkog umeća i, posredno, važnosti nežanrovskog razmišljanja (koje nije obavezno superiorno, premda obezbeđuje veću slobodu izražavanja, a šta ljudi po ceo dan rade osim što pokušavaju da se izraze).
E sad, iako se i pre dokonih postmodernista osećalo da su istorija i fikcija jedno te isto, da je odnos realnog i stvorenog vrlo nestabilan, te da se celokupno ljudsko iskustvo dâ sagledati kao jedan beskrajan sadržaj, tek se s njima to i artikulisalo. Društvene mreže njihova su čeda, iako zakasnela; stecište su stvarnog, stvorenog i poslovnog, i po sebi su počele da predstavljaju zaseban komunikacijski žanr. To je 2014. godine prepoznao i danski komunikolog Stin Lomborg, koji u knjizi Društveni mediji, društveni žanrovi piše: „Društvene medije moguće je sagledati kao naročito dinamičan žanr podložan kontinuiranim prekidima i neizvesnostima, koji pak potiču iz njihove deinstitucionalizovanosti i participativnog karaktera u kojem se uloge proizvođača i recipijenta sadržaja neprestano menjaju.“
Valja isprobati na praktičnom primeru. Korisnici društvenih mreža objavljuju isečke iz svog realnog života i računaju na neku vrstu odziva. Ti isečci su deo naracije njihovog postojanja – od ženidbe i udadbe, preko roditeljstva i promene posla, do smrtnih slučaja u porodici – i u trenutku kad osvanu pred čitavim svetom i na serverima koji ih (zauvek!) skladište, oni postaju deo međuljudske razmene. S druge strane ekrana počnu pak da pljušte deljenja i reakcije, komentari, šerovi, lajkovi, zaključno s čuvenom molbom za subscribe. Drugim rečima, zapratite, nastavite da pratite moje kanale komunikacije, svašta nešto imam da kažem. Sve dok ne shvatim da sam pre pet godina s potpunim neznancima podelio ne baš laskave slike svog novorođenog deteta, za šta će to dete sigurno imati štošta da kaže kad malo poraste. Ali to je zakonomernost društvenih medija i mreža – lako ostvariva urgentnost koja, umesto nas, vrišti da postojimo, pa makar i u digitalnom svetu.
No, vratimo se nekoliko koraka unazad. Ustanovili smo da žanrovi imaju kognitivnu dimenziju, te da recipijentima sadržaja obezbeđuju najneposrednije alate za oneobičavanje uobičajenog. Vest o hapšenju serijskog ubice može da stane u tri rečenice novinskog izveštaja, ali i u dvočasovni film. O jednostavnoj, ali ne i prostoj rečenici poput „Volim te“ moguće je štošta reći i slanjem srca u poruci i pisanjem šestotomnog melodramskog romana. Uostalom, nema stvora pod kapom nebeskom koji svoju zaljubljenost nije, sa sve podignutim rukama, prepoznao u rečima neke pesme koju je napisao njemu potpuni neznanac.
Društveni mediji kao žanr komuniciraju s Homo facebookusom – pojedincem ili pojedinkom praktično sve vreme priključenim na mrežu digitalnih poznanstava i neprijateljstava. Samim tim, razmišljanje tog nezavidnog stvora funkcioniše drugačije nego razmišljanje njegovih ili njenih roditelja. I ti su iskoraci ciklični: telefonska generacija sahranila je pisanje pisama, SMS generacija u zaborav je ispratila duge razgovore, a tviter generacija je karakterima već svedenu komunikaciju dodatno svela na emotikone. Ipak, reč je samo o različitim pripovednim i komunikacionim tehnikama; na delu je, u osnovi, sve vreme jedan te isti žanr koji raste poput lego konstrukcije.
Skoro da nema komičara od formata koji nije u neki od svojih nastupa uvrstio činjenicu da ljudi pre pedeset godina nisu nosali porodične foto-albume sa sobom kako bi ljudima koje su tek upoznali pokazali svoje fotografije s odmora. Danas je upravo to – nasumično, pa gotovo i nemarno deljenje mimova, fotografija, pesama i citata – deo svačije svakodnevne borbe za prepoznavanje. A šta ljudi rade po ceo dan osim što pokušavaju da komunikacijom s drugima utvrde svoju jedinstvenost.
Dakle, adresirane su potreba za izražavanjem i potreba za (samo)potvrđivanjem. Ali postoji još nešto.
Optimisti ovu globalnu umreženost vide kao svojevrsnu neprestanu sedeljku. Realističkog eksperimenta radi (koji naginje ka pesimizmu), valja zamisliti kako bi u realnosti izgledali ustaljeni žanrovski koraci društvenih mreža. Na osnovu deljenog sadržaja, prvo bi se u toj ogromnoj prostoriji napravile klike sličnomišljenika. To je područje neprijatnog ćaskanja s drugima i traženja one savršene rečenice koja bi garantovala individualno prepoznavanje i prihvaćenost od strane kolektiva. S vremenom bi poštapalice i najčešće pretresane teme postale nešto nalik bukmarkingu i pravljenju zatvorenih grupa gde bi rasprave neometano išle u dubinu. Ovde bi sedeljka eskalirala u razvijanje ozbiljnijih emotivnih i intelektualnih veza. Odatle bi iznikli različiti blogovi i statusi – dakle, konkretne poruke i smatranja. Ovde je, takođe, tačka pucanja analogije sa sedeljkom, jer se nigde nikada nijedna terevenka nije pretvorila u to da svi učesnici pričaju istovremeno. Četvrti korak paralelu vodi dalje u anarhiju, jer se pribegava traženju argumenata u deljenim video-klipovima, člancima, ali i ličnim fotografijama i digitalnim zapisima. Ne treba ni približavati na šta bi narečena sedeljka ličila kada bi svako, još zajapuren od imanja stava, izvadio svoje novine, foto-album ili projektor za osmomilimetarske filmove. Tada na scenu stupa marketing ili, drugim rečima, tip koji na žurku dolazi nepozvan i koji se kreće od grupe do grupe, osluškuje o čemu se priča, da bi na koncu za svakoga imao baš ono što mu treba, po sniženoj ceni i bez naplate dostave. (Nota bene, analogija je o sedeljci; ne o rejvu ili odlasku na LoveFest).
Jer, treba podsetiti, žanrovi su mehanicističke tvorevine, gomila zupčanika koji ne mogu sami sebe da nadrastu. Učešće u društvenim mrežama ljude uvlači, bez ikakvog ostatka, upravo pomenutim koracima čiji raspored eventualno može blago da varira. Tako se od objavljivanja slike svog kućnog ljubimca – koja, opet valja podsetiti, izgleda baš kao i milijardu drugih slika objavljenih tog dana – neprimetno dođe do reklame za telefon s boljom kamerom. Ta vrsta intruzivnosti kapitala u međuljudsku komunikaciju zaista je bez presedana – pre jednog veka, nije se dešavalo da književni lik svoja razmišljanja prekine opaskom da je čitaočeva sveća dogorela i da treba da kupi novu, a pre šezdeset godina šlager-pevač nije zaustavljao orkestar kako bi slušalac mogao da čuje ponešto o novoj liniji gramofona.
A opet, koliko god društvene mreže bile perfidni poslovni poduhvat, one i dalje jednom nogom stoje na dubokoj ljudskoj potrebi da čujemo kako smo pametni i duhoviti, kako nam je dete najslađe na svetu ili kako je naš trodnevni odmor u Bogovađi kod drugih izazvao zavist. Nedavno istraživanje Američkog udruženja psihologa pokazalo je da jedno od troje tamošnjih srednjoškolaca čitavih godinu dana nije pročitalo knjigu od početka do kraja, ali je zato 82 odsto njih svaki dan boravilo na nekoj od društvenih mreža, gde su bili i autori, i publika, i sâm sadržaj, ali i potencijalni kupci. Doza eksplicitne i strogo kanalisane interaktivnosti koju one obezbeđuju kao da je čitanje obasula patinom pasivnosti – koja, razume se, ne postoji zaista, ali to je već druga stvar. Gledanje filmova i serija i slušanje muzike može delovati neokrnjeno konzumacijom društvenih mreža, ali i ovde valja biti pošten – koliko često odgledate film ili preslušate pesmu bez proveravanja notifikacija na nekoj od mreža na kojima imate nalog? I još nešto: da li ste ranije, za vreme gledanja televizije otvarali knjigu, ili makar novine, kako biste proverili šta se zbiva na papiru?
Pogledajmo za kraj konkretne društvene posledice kliktanja i tapkanja po digitalnim bespućima. Istraživanje naučnika iz Teksaškog univerziteta u Ostinu, pokazalo je da oni koji dele tuđi sadržaj veruju da se u njega i razumeju, premda ga 51 odsto konzumira do kraja, 26 odsto delimično, a 22 odsto se zadrži samo na naslovu objave. Na delu je stara paraintelektualna igra – čovek se pozove na autoritet na zadatu temu i veruje da je time sebe pred drugima predstavio kao nekoga upućenog u sve finese problematike. Postoji stara, slična sklopka u vidu dva ili tri pitanja koja treba postaviti onima koji tvrde da su čitali Uliksa Džejmsa Džojsa da bi se videlo da li je uistinu tako. Da li su čitali delo ili su čitali o delu. Dakle, društvene mreže nisu izmislile kićenje tuđim figurativnim perjem, ali su ga, kao i sve ostalo, pročestile i zgusnule gotovo do besmisla. Budući da se i politika u užem smislu u velikoj meri preselila na internet, naročito sa Obaminom prvom predsedničkom kampanjom – i s obzirom na stalnu težnju Homo erectusa da postane punokrvni Zoon politikon – Homo facebookus postaje nespretni protočni bojler poluinformacija kojima je lako manipulisati.
Korisnici društvenih mreža neretko sebe stavljaju u prvi, pripovedački plan, a ne uviđaju da drugim njihovim korisnicima neretko mogu da zaliče na comic relief likove od sekundarnog značaja koje njihov duboko ljudski egocentrizam čini još smešnijima. I to u delu koje ne može da ne bude duboko žanrovski utemeljeno – ima li, zaista, gore sudbine od toga: biti karikaturalni prikaz u predvidljivom delu? No, i autor ovih redova korisnik je društvenih mreža i, kao takav, nastupa i kao protagonista svoje i kao patrljak tuđih priča. Na društvenim mrežama svi smo jednaki, ako ne pred drugima, onda pred sobom.
