U javnoj sferi se u poslednje vreme razgovor o veštačkoj inteligenciji vodi na mnogo različitih nivoa, ali jedan koji se relativno često pominje je i taj kako će veštačka inteligencija uticati na umetnost, i to pre svega vizuelnu. Već sada postoje programi koji iz dana u dan uče da verno imitiraju različite stilove i forme, ali da li će njihov razvoj dovesti do tzv. smrti umetnosti ili je reč samo o još jednoj tehnološkoj promeni koja će, nužno, sa sobom doneti i nove stilove, nove pravce i nove pristupe umetnosti, čitajte u novom tekstu Dunje Karanović.
Da čitate više ovakvih i sličnih tekstova, pretplatite se na digitalno ili papirno izdanje magazina.
Američka ilustratorka Sara Andersen, poznata po svojim veb stripovima koji na duhovit način obrađuju teme odrastanja, generacijskih razlika i socijalne anksioznosti, tužila je nedavno kompaniju Stability AI zbog zloupotrebe njenih autorskih radova. Stability AI samo je jedna u nizu kompanija koje se bave alatima koji na osnovu mašinskog učenja i algoritama generišu originalne digitalne slike. Pojam originalnosti ovde uzimamo sa rezervom jer je on upravo ključno pitanje tužbe: naime, aplikacije poput Stability Diffusion-a i popularnog DALL-E, koriste veštačku inteligenciju (AI) za generisanje slika na osnovu tekstualnih instrukcija korisnika, prečešljavajući ogromne baze podataka na osnovu kojih uče (deep learning). Na prvi pogled, zvuči beskrajno zabavno.
Od trenutka kada su ove aplikacije postale otvorene za sve korisnike, društvene mreže su preplavljene porodičnim portretima koje je naizgled slikao Van Gog, renesansnim portretima domaćih političara ili pomalo iskrivljenim fotografijama poznatih ličnosti u začudnim situacijama. Međutim, problem nastaje u trenutku kada AI pređe granicu javnog domena – primera radi, prema američkom zakonu u javni domen je početkom 2023. godine ušlo sve što je kreirano do 1928. godine. U slučaju Sare Andersen, ispostavilo se da je dovoljno bilo da nekoliko puta neko od korisnika zatraži sliku u stilu ove autorke da bi AI naučio kako da „crta” gotovo identično kao ona. Stvar možda ne bi bila toliko strašna da Andersen već godinama nije na meti desničarskih grupa koje njene radove zloupotrebljavaju za političku podršku Donaldu Trampu. Pored prepoznatljivog stila i autorkinog alterega kao glavne junakinje stripa, anonimni korisnici preuzeli su i rukopis kojim Andersen piše, stvarajući od njega font za širenje antisemitističkih i rasističkih stavova.
Može se raspravljati o tome da li je svaki sadržaj koji se postavi na internet u nekom smislu javno dobro, ali ima nečeg neprijatnog u tome da lični stil i rukopis koji autor/ka razvija godinama postane alat. Pored toga što smatra da je posredi kršenje autorskih prava, Andersen je u brojnim intervjuima za američke medije govorila o tome kako je veštačka inteligencija udar na umetnike i umetnice na jednom mnogo ličnijem nivou jer obesmišljava godine obrazovanja, rada i ličnih iskustava koji ulaze u proces izgradnje autorskog rukopisa.
Već neko vreme u javnim diskusijama o dugoročnim implikacijama razvoja alata koje koriste veštačku inteligenciju govori se o tome kako će one uticati na poziciju umetnika i umetnica i njihovo pravo na dostojanstven rad. Nova sezona satiričnog crtanog serijala South Park donosi epizodu koju je delom pisao ChatGPT, popularni čet bot koji na osnovu instrukcija i pitanja korisnika iščitava milijarde resursa sa interneta i generiše tekstove u žanru po želji – od SMS poruka i haikua do članaka i potencijalno doktorskih disertacija. Epizodu u kojoj žitelji South Parka otkrivaju ChatGPT sam bot završava generički, koristeći trope koje su se u serijalu razvijale skoro tri decenije, ali ukazujući na odgovornost velikih tehnoloških kompanija i moguće posledice upotrebe veštačke inteligencije. Ako algoritmi već uveliko crtaju, komponuju mjuzikle, pišu poeziju i scenarije, da li će umetnici uskoro ostati bez posla? Botovi poput ChatGPT-ja neminovno će dovesti do smrti motivacionog pisma i referata iz geografije, ali da li nam predstoji i smrt umetnosti?
Ako je verovati istoriji umetnosti, ovo po svemu sudeći nije ni prva ni poslednja smrt umetnosti. U prvoj polovini 19. veka, izum fotografije podstakao je žustru raspravu o značenju i budućnosti umetnosti. Mogućnost da se lik, prizor ili događaj u trenutku ovekoveči i reprodukuje uz mnogo manje resursa nego što je do tad bilo potrebno, dovela je u pitanje neophodnost slikarstva kao medija. Ipak, ne samo da je slikarstvo preživelo, već je fotografija podstakla niz novih pravaca, počev od impresionizma u 19. veku pa do brojnih pravaca koji su obeležili kratki 20. vek – kubizma, dadaizma, pop arta i dr. Pored toga, mogućnost reprodukcije umetničkih dela dovela je i do demokratizacije same umetnosti, koja danas više nije dostupna samo u muzejima i na imanjima bogatih Evropljana, već ispunjava reklame, fidove na društvenim mrežama i učionice širom sveta. Ono što je, prema Valteru Benjaminu, umrlo sa pojavom tehnološke reprodukcije umetničkih dela, jeste aura umetnosti – onaj neuhvatljivi značenjski sloj dela koji možemo doživeti samo ako stanemo pred original. Pišući pre stotinak godina, Benjamin u svojim zapažanjima nije razmišljao o delima kakva imamo danas – onim štampanim 3D štampačem, crtanim mišem ili komponovanim u kompjuterskom programu. Ako je strip tabla Sare Andersen crtana u digitalnom formatu da bi bila izlagana u digitalnom okruženju, šta zapravo predstavlja njen original, i ima li ona auru? Iz današnje perspektive, složili bismo se da ima.
U kontekstu dela koja su generisana posredstvom veštačke inteligencije, razlika između originalnog dela i AI umetnosti jeste ljudski faktor, tj. autorstvo. Nelagoda koju povezujemo sa dometima veštačke inteligencije proističe iz toga što ona relativizuje napor koji je uložen u kreiranje nečeg novog. Bez obzira da li se radi o godinama koje ulažemo u čitanje, pisanje, nanošenje slojeva uljane boje ili učenje rada u programima za ilustraciju, ono što najčešće cenimo kod umetničkih dela jeste upravo napor, vreme i resursi koji su za njihovu izradu potrebni. Brzina kojom bot generiše referat iz geografije ili ilustraciju zastrašujuća je, s jedne strane, zato što se doima kao varanje, a s druge, zato što dovodi u pitanje vreme koje bi nam inače bilo potrebno da pešački odradimo isti posao.
Napor, međutim, nije uvek nedvosmisleno povezivan sa vrhunskim umetničkim dometima. U antičkoj Grčkoj, klesanje skulptura u kamenu smatrano je banauzijom, umetnošću nižeg ranga u odnosu na slikarstvo, upravo zbog fizičkog napora koji podrazumeva. Čitava istorija umetnosti, uostalom, svedoči o traženju načina da se olakša posao umetnika. Poznato je da su renesansni majstori zapošljavali šegrte da odrađuju dosadnije delove kompozicija kao što su pozadine ili draperije, ali je manje poznato da su još u 15. veku koristili različita optička pomagala za postizanje realističnih prikaza. Izume poput zakrivljenih ogledala, kamere lucide i kamere opskure koristili su Karavađo, Lorenco Loto, Vermer, Engr i brojni drugi umetnici, pa im to nikada nije spočitavano kao varanje niti je dovelo u pitanje sudbinu umetnosti kao takve. Štaviše, svaka istorijska smrt umetnosti i napora koji joj pripada dovela je do toga da se izrode neka nova značenja i neke nove umetničke forme. AI umetnost, kao i grafika, fotografija, i digitalna umetnost pre nje, neminovno će se u jednom trenutku ustaliti kao vrsta alata koja, olakšavajući jedan deo posla, otvara polje za nove tehničke, značenjske i etičke komplikacije.
Tekst:
Dunja Karanović
