Iz Liceulice arhive: broj 87, novembar 2022.
Granice između privatnog i javnog pomerale su se kroz istoriju u skladu sa društvenim i političkim promenama, ali pitanja poput šta to građani i građanke imaju pravo da rade u privatnosti svog doma, ko ima pravo da učestvuje u javnom životu i šta državni organi smeju da znaju o nama, u izvesnoj meri ostaju otvorena u svakom istorijskom kontekstu. U 87. broju Licaulice bavili smo se time kako su nove tehnologije dovele do promene našeg poimanja privatnosti, šta su to digitalna prava i digitalna higijena, i ko su sve novi akteri u polju zaštite ličnih podataka.
Sedamdesetih godina prošlog veka, moto feminističkog pokreta lično je političko pokrenuo je razgovor o tome da li pitanja porodičnog nasilja i ravnopravne raspodele rada smeju da ostanu u domenu privatnog. Tokom kriznih situacija, pravo na privatnost svakog pojedinca često se ograničava zarad bezbednosti čitavog društva. U kontekstu globalne pandemije, podaci o zdravstvenom stanju i lični izbori po pitanju imunizacije postali su deo javnog interesa. U širem smislu, onlajn komunikacija i rad od kuće doveli su do upliva svih društvenih obaveza u prostore koji su doskora smatrani privatnim. Nove tehnologije dovele su do promene našeg poimanja privatnosti, ali i do pojave nekih novih aktera i pojmova u polju zaštite ličnih podataka i privatnosti.
Ko ima pristup našim podacima?
Podaci o stanovništvu ili korisnicima, koji su ranije prikupljani kroz popise i ankete, danas se generišu putem interneta i pohranjuju u digitalnim bazama podataka. Veliki broj ličnih podataka svesno ostavljamo državnim organima ili privatnim kompanijama kako bismo sebi olakšali svakodnevni život – od onlajn naručivanja ličnih dokumenata i zakazivanja lekarskih pregleda do korišćenja aplikacija za navigaciju, kupovinu ili dostavu hrane. To činimo uz poverenje da će osobe nadležne za rukovanje našim podacima savesno raditi svoj posao, tj. da neće zloupotrebiti naše podatke. Međutim, priroda interneta je takva da svaka onlajn aktivnost generiše veliki broj podataka bez naše saglasnosti i znanja a da je pristup tim podacima postao dragocen resurs brojnim kompanijama i institucijama.
Zahvaljujući društvenim mrežama, aplikacijama za komunikaciju i internet pretraživačima, danas se za nekoliko minuta generiše više podataka nego što je zabeleženo od početka civilizacije do 2000. godine. Svaka aplikacija koju koristimo, internet pretraga, onlajn registracija ili plaćanje beleže se i analiziraju kako bi se došlo do informacija od značaja. Društvene mreže poput Fejsbuka i Instagrama služe za povezivanje, ali pre svega zarađuju tako što prikupljene podatke prodaju oglašivačima.
„Kada su u pitanju privatne kompanije, bilo u kapacitetu društvenih mreža ili drugih sajtova na kojima se registrujemo da ostavljamo svoje podatke, neophodno je da budemo svesni kome zapravo ostavljamo naše lične podatke, kao i kada i kako možemo da tražimo da neki podaci budu uklonjeni. To je jedno od glavnih polja u kojima bi trebalo da podižemo svest i znanje – iako su naši podaci kap u moru za neku Metu ili Gugl, nama su značajni i predstavljaju kamen temeljac za uspeh ovih gigantskih korporacija koje su na ranoj eksploataciji naših podataka i digitalnih identiteta zaradili svoje milijarde”, upozorava Mila Bajić, istraživačica SHARE Fondacije.
Primer Fejsbuka, prema njenim rečima, ukazuje na to kako je naizgled benigna mogućnost tagovanja prijatelja na fotografijama za desetak godina dovela do toga da ova kompanija ima bazu podataka od preko milijardu korisnika.
Ko snosi odgovornost kada dođe do zloupotrebe podataka?
O odgovornosti velikih tehnoloških kompanija tek je odnedavno počelo da se govori, kad su obznanjene zloupotrebe sa dalekosežnim posledicama poput afere Fejsbuk-Kembridž analitika 2014. godine. Baratajući podacima o milionima korisnika, uz mogućnost kombinovanja podataka iz različitih izvora, pokazalo se da kompanije poput Gugla i Fejsbuka mogu da utiču ne samo na odluke pojedinačnih korisnika već i na šire društveno-političke promene. Uz razvoj tehnologija poput softvera za prepoznavanje lica, opseg podataka koji otkrivaju naš identitet i omogućavaju zloupotrebu i diskriminaciju postaje sve širi zbog čega je važno biti svestan načina na koje se možemo zaštititi.
„Ne možemo da se oslonimo samo na državu da reguliše i sprovodi zaštitu naših podataka, već moramo sami da se pobrinemo da radimo sve što je u našoj moći da obezbedimo naše podatke, i one koje smo samovoljno ostavili negde, ali i one kojima je pristupljeno bez naše saglasnosti. Kada je država u pitanju, uvek je važno obratiti pažnju na neophodnost posedovanja podataka. Jedna je stvar da država ima uvid u jedinstveni matični broj ili zdravstveni katron, ali kada krenu da se prave baze koje ove podatke mogu da ukrštaju i spajaju sa npr. bazom koja sadrži biometrijske podatke građanki i građana, tu nastaje briga o prelaženju granica neophodnosti i stupanje u teritoriju autoritarne i orvelijanske kontrole. Nažalost, ovo nije samo naučna fantastika. Ovakvi primeri postoje već po svetu, najzapaženije u Rusiji i Kini”, objašnjava sagovornica.
Privatnost na javnim površinama
Uticaj praksi iz Kine bio je tema javnih rasprava prošlog leta kada se govorilo o izmenama Zakona o unutrašnjim poslovima. Nacrt zakona podrazumevao je mogućnost intenzivnijeg video-nadzora javnih površina uz upotrebu kineskih softvera za prepoznavanje lica. U Kini se ovakvi softveri koriste već godinama u svrhe nadzora i bezbednosti, ali i u svakodnevnom životu za beskontaktna plaćanja i registracije. Ipak, onog trenutka kada video nadzor obuhvata snimke preko kojih nekog možemo da identifikujemo, svaki snimak postaje lični podatak. Javnost u Srbiji prepoznala je Nacrt novog zakona kao potencijalnu opasnost po privatnost. Uprkos argumentima da video-nadzor javnih površina postoji u brojnim zemljama sveta, važno je razumeti lokalni kontekst i dosadašnje prakse zaštite podataka o ličnosti.
Od 2018. godine, u Evropskoj Uniji je na snazi Opšta regulacija o zaštiti podataka, ili GDPR (engl. General Data Protection Regulation), koja služi da štiti lične podatke građanki i građana u skladu sa međunarodnim zakonima o privatnosti i ljudskim pravima. U Srbiji ovakvi mehanizmi postoje u okviru Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i drugih regulacija, ali do kažnjavanja zbog kršenja prava na privatnost u praksi teško dolazi.
„Mi živimo u društvu u kome postoji vrlo intenzivna nekažnjivost povreda privatnosti. Sa tako slabo razvijenom kulturom kažnjavanja povreda privatnosti, može da bude opasnije ako se uspostave novi programi obrade podataka o ličnosti koji su invazivni po privatnost građana i podložni zloupotrebama, a posledice, kada je reč o video–nadzoru, na ovakav invazivan način, obradom biometrijskih podataka, mogu da budu još ozbiljnije. Ne treba prepisivati istovetna rešenja koja postoje u nekim razvijenijim državama zato što tome mora da prethodi prepisivanje i primena standarda kontrole. Kada mi kao država budemo ustanovili sisteme kontrole i odgovornosti za prekršajne zakone, tog trenutka možemo da razmatramo eventualno invazivnija zakonska rešenja u pogledu zadiranja u privatnost građana”, objašnjava Uroš Mišljenović iz Partnera za demokratske promene Srbija.
Više ne odlučujemo samo o sopstvenoj privatnosti
Sistemi kontrole, kako Mišljenović kaže, obuhvataju nekoliko nivoa – od samih institucija, koje podatke skladište, preko Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, do tužilaštava i sudova. Za razliku od evropskih zemalja, u Srbiji poverenik ima manju nadležnost i ne može da izriče kazne za povrede privatnosti, a do sankcionisanja na sudskom nivou često ne dođe jer tužilaštva ne podnose optužnice. Dodatni problem kada je reč o izmenama Zakona o unutrašnjim poslovima leži u tome što razlozi uvođenja video-nadzora sa biometrijom nisu transparentno postavljeni. U zapadnim zemljama u koje je uveden video–nadzor, desili su se incidenti u kojima je ugrožena kolektivna bezbednost, poput terorističkih napada u SAD 2001. godine ili u Francuskoj 2015. Ako je građanima i građankama Srbije nedavno ugrožena bezbednost u toj meri da treba govoriti o ograničavanju ljudskih prava, o tome nijedan podatak nije iznesen u javnosti.
Podatke o ličnosti i privatnost potrebno je, dakle, štititi kako od zloupotreba tako i od invazivnih zakona. Pravovremenim informisanjem i reakcijom javnosti može se unapred sprečiti usvajanje zakona koji neopravdano zadiru u privatnost. Kad je reč o zakonima koji su već usvojeni, treba poznavati mehanizme za prevenciju i sankcionisanje povreda prava na privatnost. U svakom slučaju, prilikom prikupljanja podataka o ličnosti, građani i građanke treba da pitaju koja je svrha traženja njihovih podataka, ko ih prikuplja i obrađuje, za šta će biti korišćeni i pod kojim uslovima, te da li se prosleđuju nekom trećem.
„Mi više ne odlučujemo samo o sopstvenoj privatnosti. Nažalost, onlajn modeli poslovanja su postali takvi da mi upravljamo i tuđom privatnošću. Kada skinemo neku aplikaciju, mi dajemo pristup ne samo našim već i fotografijama i kontaktima drugih ljudi. Mi dajemo saglasnost za tuđu privatnost, a to potpuno izvrće logiku privatnosti koja nalaže da raspolažemo podacima o sebi. Od samozaštite do zaštite prijatelja, članova porodice i drugih ljudi posebnu pažnju treba da posvetimo tome da reagujemo na vreme kada se piše neki zakon koji je opasan po pitanja ljudskih prava i privatnosti”, zaključuje Mišljenović.
Digitalna prava, digitalna higijena i učenje privatnosti
U kontekstu slabe kažnjivosti povreda prava na privatnost, veliki deo odgovornosti za zaštitu ličnih podataka spada na same građane. Kako se deo našeg života ’prelio’ u onlajn sferu, tako su i ljudska prava i zakonski okviri dobili svoje digitalne primene. Napredak tehnologije omogućio je da internet postane okruženje koje je lakše za navigaciju, ali je time i povećan jaz između prosečnog korisnika/ce i same mehanike. Veći broj mogućnosti za različite korisnike i korisnice znači i više prilika za zloupotrebe. Pojmovi poput digitalnog traga, digitalnih prava i higijene osnove su zaštite podataka o ličnosti i bezbednosti na internetu.
„Digitalna prava su produžetak ljudskih prava u digitalnoj sferi. Ova prava su usko povezana sa slobodom izražavanja i pravom na privatnost, i važno je da ih ne posmatramo kao čisto zakonsku kategoriju. Iako digitalna prava sada imaju svoj zakonski okvir u velikom broju zemalja, kao i svi zakoni i ovi se mogu kršiti. Važno je da sve korisnice i korisnici budu upoznati sa svojim digitalnim pravima i da se informišu o načinima na koje mogu da zaštite sebe i svoje podatke u onlajn sferi”, objašnjava Mila Bajić. Ona dodaje i to da ne postoji idealan način da se zaštitimo jer uvek može doći do curenja podataka i upada u baze i servere, bilo da je reč o greški ili ciljanoj zloupotrebi. Iz tog razloga, važno je oprezno pristupati bezbednosti na internetu i unapred razmišljati o tome gde sve unosimo lične podatke i kako su zaštićeni.
„Digitalna higijena je skup navika koje korisnice i korisnici praktikuju kako bi vodili računa o svojoj digitalnoj bezbednosti. Ne postoji univerzalni šablon koji podjednako dobro funkcioniše za sve, i zato je važno ispitati mnoštvo opcija u vidu onlajn alata kao što su čuvari lozinki, dvostepene autentifikacije, enkripcije i slično, i pronaći ono što pojedincu najviše odgovara”, savetuje sagovornica.
Posledice nepoznavanja ovakvih digitalnih alata mogu biti jako neprijatne s obzirom na to da danas na internetu ostavljamo osetljive podatke poput bankovnih računa, zdravstvenih i poverljivih informacija, fotografija dece, lokacija i dr. Zaštita podataka o ličnosti usko je povezana i sa borbom protiv diskriminacije jer se uvidom u podatke može doći do informacija o seksualnoj orijentaciji, invaliditetu, religijskom ili političkom opredeljenju. O ovakvim posledicama nebezbednog korišćenja interneta i zaštiti privatnosti u širem smislu ne govori se mnogo u školama. Dok mlađe generacije odrastaju sa tehnologijom i intuitivno pristupaju bezbednosti na internetu, stariji korisnici teže prate razvoj novih digitalnih alata.
Privatnost nam se u 21. veku više ne podrazumeva, ali se ipak da naučiti. U svetu u kome se granice između tehnologija koje nam olakšavaju život i onih koje nam ograničavaju slobodu teško razaznaju. Odgovornost svakog od nas je da se informiše i bori za svoja prava.
piše: Dunja Karanović
ilustracija: Ksenija Pantelić
