Goran Stojić prodaje Liceulice od juna ove godine, a možete ga sresti u okolini Slavije ili na Kalemegdanu. U mladosti je radio kao metalostrugar, ali je devedesetih ostao bez posla. Nakon toga je prodavao razne sitnice po tezgama, skupljao sekundarne sirovine i povremeno radio poljoprivredne poslove. Zbog problema sa vidom je prestao da trenira fudbal, desetak godina se bavio kuglanjem, a u slobodno vreme i dalje prati sport.
Rođen sam u Beogradu, a detinjstvo sam proveo u Resniku. Moj tata je imao problem sa alkoholom tako da je najveću ulogu u vaspitanju brata i mene imala mama. Tetka i teča su nam dosta pomagali. Teča je bio medar, imao je petnaestak košnica. Često sam radio sa njim i pomagao oko pčela. Voleo sam to.
U Resniku sam završio osnovnu školu. Imao sam dosta strogu učiteljicu. Štapom nam je lupala packe po rukama kada smo nemirni. Ružna je slika da prosvetni radnici tuku decu, treba da ih vaspitavaju, a ne maltretiraju. Ipak, mnogih ljudi iz tog perioda se rado sećam, i nastavnika i prijatelja. Ponekad ih sretnem i uvek lepo porazgovaramo. Ja nisam bio baš dobar učenik. Želja mi je bila da upišem višu školu za vaspitača, ali zbog uspeha nisam mogao. Volim decu. Volim da se igram sa njima, nisu mi dosadni i nikad ne vičem na njih.
Dosta sam čitao stripove kao klinac. Zagor, Komandant Mark, Teks Viler i Alan Ford su mi bili omiljeni. Kad imam vremena, volim i danas malo da se podsetim. Sada najviše čitam Žurnal, pratim sport. I sam sam se bavio sportom, najviše fudbalom i kuglanjem. Basket još igram kad imam vremena. Sa svojih pedeset sedam godina mogu sa mladima da se nosim. Nisam brz, ali znam da se zagradim, izvanredno hvatam lopte i imam dobar šut.
Sportom sam rešio da se bavim da ne bih upao u loše društvo. Nisam hteo da završim kao otac. Ni sada ne pijem i ne pušim. Igrao sam fudbal u Resniku. Igrao sam za podmladak, pionire i juniore, ali sam morao da napustim tim zbog slabijeg vida. Roditelje i klub nije zanimalo da nabave sočiva. Bilo je previše skupo. Kasnije sam igrao rekreativno po turnirima.
Kada sam imao dvadeset jednu godinu, počelo je da me zanima kuglanje. Gledao sam utakmicu, Partizan i BIP su igrali, sećam se. Pitao sam nekoga da mi objasni pravila. Posle toga sam se raspitao kada su rekreativni termini na Banjici i počeo sam da igram. Igrao sam desetak godina, drugu i treću ligu. Već dvanaest godina ne treniram. Izašao sam iz sporta zbog finansijskih razloga. Sad često odem da pogledam utakmice na Banjici. Ranije je bilo mnogo klubova, sad je ostalo samo šest muških timova i tri ženska. Više se ne ulaže u kuglanje.
Metaloglodač sam po struci. Kuglao sam za IMR jer sam i radio tamo. To je Industrija motora Rakovica. Imao sam dobru platu, ali sam devedesetih godina ostao bez posla. Posle toga sam radio sve pomalo. Prodavao sam robu: maramice, olovke, balone, kalendare… Nas, koje radimo na ulici i hoćemo da preživimo, često su kažnjavali. Smatrali su nas kriminalcima. Sudije nisu imale obzira, odmah ti udare kaznu. Bavio sam se i skupljanjem limenki i gvožđa. Okopavao sam krompir, sadio papriku. I na građevini sam radio.
Zanimljivo je kako sam došao u Liceulice. Žena koja radi u redakciji me je videla kako čitam magazin na ulici. Porazgovarali smo i ponudila mi je da počnem da prodajem. Inače, svaki broj Licaulice pročitam od prve do poslednje strane. Uvek volim da preporučim mušterijama članak koji mi se svideo i da im objasnim da imaju raznih tema u magazinu.
Zadovoljan sam kako mi za sad ide. Trudim se da radim ovaj posao što bolje mogu. Nekad prodam šest primeraka, nekad dvanaest, nekad ništa. Ono što je sigurno jeste da nikada ne bih mogao da kradem ili da se služim prevarama. Pošteno zarađujem svoj novac.
Volim i da se družim sa kolegama, prodavcima magazina. Dosta sam ih upoznao, iako sam ovde tek od juna ove godine. Društven sam i volim da pričam sa ljudima. To mi pomaže i u prodaji.